ПАСТИРОВА ВРУЛА
І.
Кандила се већ по небу гасе –
Бело стадо по пољани пасе,
Млађан пастир у врулицу дува -
Златоруно стадо своје чува.
Накривио шеширић на глави
Па у зору гледи како плави
Зору гдеди, у врулицу дува -
Златоруно стадо своје чува.
Врула мала у јадног пастира
Ала тужно, невесело свира,
Није чудо!... та из вруле мале
Песме су му туге изазвале.
Снуждио се, оборио главу,
Врулу баца на зелену траву
Па својима мислима се даде -
А шта мисли? то бог само знаде!
„Реци мени, мој мили пријане,
Зашто трујеш младе твоје дане?
Реци мени, ко у тебе дира?
Зашто нема срце твоје мира!
Облак туге око твога чела
Ко да ти је кућа изгорела
И у кући све твоје имање:
Што ти тако оде радовање?
Ил' ваљда си мајку изгубио?
Када си се тако замислио,
Ил' ваљда те друга жеља мори!
Мили брале, говори, говори!“
„Зашто трујем младе моје дане?
Рећићу ти, мили мој пријане:
Мене нешто страховито пали,
Што ће у гроб скоро да ме свали.
У сеоцу девојчица плава,
Млада ти је ко зелена трава,
Лепша ти је од зорице ране
Ил' од оне руже расцветане.
Да ми дадеш три кесе новаца,
Три хиљаде вунати оваца,
Свакој овци седам клепетара,
Четир миље из овог хатара;
Четир миље из овог хатара
Да ме знаде за свог господара
И сто села да дадеш меника:
Није мени, што је моја дика.
Као сунце, као зору белу
Жарко волим златну моју Јелу,
Ал девојка за мене не брани -
За то су ми дани огорчани!“
Вели пастир, па обори главу,
Русу главу на зелену траву,
Па својима мислима се даде...
А шта мисли? то бог само знаде!
Тужно срце пуца му од јада,
Душа му је без икаква нада;
Црна мис'о далеко му лети,
А стадо му ни на крај памети!
...Кад сунашца већ на небу неста,
Уста момче са својега места,
Мали шешир на очи натуче
Па суморно за стадом дудуче.
Раштркано бело своје стадо
Једва скупи момче моје младо,
Још из мисли кад се мало прене,
Са овцама у село се крене.
Иде стадо, а све ближе, ближе,
Ево већем у сеоце стиже
Клепетаре кад и када звeкну
Бели јанци кад и када мекну.
Кад је пастир у сеоце стиг'о
Ајкачу је у висину диг'о,
Увис диг'о па пуцати стаде
На милоту оне цуре младе.
После опет врулу своју тражи
Љутог звера, да мало ублажи,
Црну сету овог љутог звера
Са срдашца мало да отера.
Танка врула тужне гласе даје,
Она мома добро их познаје,
Она мома, што на клупи седи,
Па са клупе на пастира гледи.
„Боже мили зашто сам је чула?
Однесе ми срце ова врула!
Па сад не знам или ћу пастира
Или врулу, што му тако свира!
Но гле мене! што ћу помислити,
То и тако никад не ће бити!
Мож'да веће другү мому воли...
Срце моје, утоли, утоли!“
Сад је пастир бич на леђа мет'о,
За њим иде грдно неко псето;
Велико је, к'о што људи веле,
Као какво двогодишње теле.
Иде пастир, мој милени брато,
А девојче, а његово злато,
К'о што пастир стадом иде даље:
Тако за њим уздисаје шаље.
Ал већ, ево, не види се стадо,
Нити стадо, нити момче младо,
Са клупице већ и цура уста -
О љубави, о љубави пуста!
II.
„Недеља ће сутра да осване,
Играћеду моме код мејане,
Али, тужна, ја играти не ћу,
За пастиром млађаним умрећу!
„Недеља ће сутра да осване,
Играћеду момци код мејане,
Сваки нађе себи милу дику,
Милу дику, лепу у облику.
Само ја сам, слатка моја рано,
Као суво дрво одрезано,
Само ја сам, круно срца мога,
Без драгане и без рода свога!“
...После подне, а после вечерња,
Кад изађе звездица вечерња,
Око крчме и сад к'о и прија
Скупила се силна момчалија.
Скупиле се и девојке младе,
Свака свога драгана имаде,
Само Јела, само она нема,
Да та грли ручицама двема.
У том, ево, сеоског свирача,
Црњи ти је од сваког ковача,
Под пазуом носи своје гајде...
Момци вичу: „Ајде, брацо, ајде!"
Још Циганин кад момцима свира
Никад није ост'о без пешкира,
Са прдаљке и сад му се вије
Бео пешкир танке ћерћелије.
Игра коло... прдаљица гуди,
Коло игра и срце у груди,
Земља тутњи, шта друго и знаде?
Под ногама момчадије младе!
Игра коло но не игра Јела,
Сукња јој се опарала бела,
Да је мајка код куће не кара:
Крпи сукњу онде де с опара.
Шије Јела у крчми на клупи,
Млади пастир у одају ступи,
Девојци је нешто рећи хтео:
Ал не може! језик му се сплео!
Чило момче пред цуру је стало,
Око му се од сузе засјало,
Бисер-сузу отре са рукавом
Па уздане за девојком плавом.
А у врулу тек једаред дуне
Девојчине мисли се забуне,
Скочи с клупе, па полети к врати,
Ал је пастир зарана ухвати.
„Камо бежиш, моје бесцен-благо?
Куда бежиш, цвеће моје драго?
Куда бежиш, срећо, од менева?
Зар не видиш, да волим тебека!
Задршће се младолика Јела
К'о танана пред вихаром јела,
Одговора момку није дала,
Да га воли: сама се издала.
...Венчало се момче са девојком,
А са својом тицом лепопојком,
А девојка до новога вина
Миленога родила му сина.
А мој мили, мој пријане млади,
Од милоте шта друго да ради?
Чеду своме уз врулицу свира...
Боже мили, да сретна пастира!...
