О записивању

II. БЕЛЕШКЕ

1. O записивању

Први записи народних песамт из Заплања 'потичу, вероватно, од М. Ђ. Милићевића из 1884. год. Наиме, овај аутор је у своме делу „Краљевина Србија“, у оквиру поглавгва „Нишки срез“ објавио више песама. Међу овим песмама сигурно има и песама из Заплања. Иначе, Милићевић не наводи места у којима је ове песме записао.0 Владимир Петровић је 1900. године у „Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Сповена“ објавио 16 лазари-чких песама из Заплања.2> У нишком шаљивом листу „Кића“ од 1905. до 1915. године објављиване су шаљиве песме и шале из Заплања.

У новије време заплањске народне песме бележе се тек седамдесетих година XX века. Борислав Првуловић је у „Градини“ бр. 3/1967. године о вио ирегршт песама из Заплања. Један број ових песама објавио је и аутор ове књиге у „Градини“ број 7-8/1976. године.3)

У записивању народног стваралаштва Заплањаца, поред осталог, Све-тислав Марић је 1896. године записао и пет лирских љубавних песама. Ове песме, са осталим записима, Марић је послао Стојану Новаковићу. Тако су се ове песме нашле у Архиву САНУ под бројем 9818. Ова рукописна збирчица носи наслов „Народне умотворине из Заплања.“4)

Записивање ових песама отпочели смо 1953. године. Тада смо ишли за лазарицама и бележили њихово певање. Тако смо добили преко 100 ла-заричких песама. Такође смо те године забележили око 100 песама припевки.

Са записивањем ових песама насгавили смо и после 1953. године, али врло узгредно и од случаја до случаја. Па ипак и таквим несистематским ра-дом, сакупили смо више стотина песама. Овом послу приступили смо орга-низованије тек 1974. године и записали смо преко 2 000 песама. Наредне, 1975. године, сакупили смо 1 400 песама, а неколико десетина песама забеле-жили смо 1977. и 1978. године. Према томе, укупно смо записали у раздобљу од 1953-1978. године, дакле за 25 година, око 4 500 песама. Желимо да истак-немо да смо убеђени да нисмо успели да сакупимо све песме које Заплањци данас певају или знају. Па ипак, пошто је Заплање мала територија, на којој данас живи свега око 20 000 становника, и овај број песама који доносимо у овој књизи, говори о развијеној, очуваној и богатој традицији певања и ка-зивања песама.

Читаоцу може бити интересантна и ова мала статистика. У овој књизи објављујемо 536 песама. Песме је певало или казивало 170 жена и мушкараца из Заплања. Највећи број песама казала је Живка Јованчић, из Виландрице (37 песама), потом следе Руса Илић, из Гркиње (15), Нада Митић, из Марине Кутине (12), Даница Цветковић, из Гркиње (10 песама), Зорка Илић, из Вели-ког Крчимира (8), Трајко Митић, из Гркиње (8), итд. У 28 заплањских села (укупно има 34), бележили смо ове песме. Највећи број песама записали смо у Гркињи (90 песама), а потом у Виландрици (63), Личју (47), Горњем Барбе-шу (34), Великом Крчимиру (32), итд. Осим овога, 9 песама смо записали у Русни која припада суседној општини Дољевац, а једну песму у Нишу.

Читалац може поставити питање: како то да смо истрајали да 25 година записујемо народне песме са једне релативно мале територије? Можемо одго-ворити да је свако наше враћање прибирању ових песама редовно доносило нова пријатна изненађења, у новим, врло успелим песмама или варијантама. Зато и нисмо имали снаге да овај посао прекинемо и предамо јавности запи-сане песме. Тако се догодило да се наше записивање протегло на четврт века.
Потребно је истаћи да у број од 4 500 песама укључујемо сваки запис неке песме иако је она већ записана или се ради о варијанти већ записане песме. Ми смо једну те исту песму бележили чак и преко 30 пута (на пример песме: „Пошла Стана да кумује“, „Ова кућа комината“, „Заблаја ми бела бе-цка“, комади песме „Виден хајдук“, „Орач оре рамно поље“ и др.). То смо учинили због тога што ни једног казивача нисмо хтели да прекидамо у ка-зивању или певању изјавом да одговарајућу песму већ имамо, јер је то редо-вно на њега деловало негативно. Ми смо сваком казивачу прилазили као да је он први који нам говори песме. Такав прилаз стварао је осећање у кази-вача да је нама све подједнако важно што казује, па се и више старао и при-сећао. На тај начин, готово сваку песму коју доносимо, бирали смо између већег броја варијанти.

У овом раду утврдили смо да готово свака Заплањка зна да издиктира бар десетак песама, а оне способније и интелигентније диктирале су нам и преко 100 песама одједном. Кад смо утврдили да се ради о талентованом казивачу, онда смо поступали тако што смо заказивали дан када ћемо беле-жити песме. Заправо, на тај начин смо остављали време казивачу да се (оби-чно за 2-3 дана) присећа песама. Тако смо успевали да добијемо преко 100 песама одједном. Међутим, неки од проблема у овоме раду били су и ови. Казивач најрадије казује песму оном кога познаје. Исто тако, за казивање песме, треба створити погодну атмосферу. Надал>е, није једноставно открити доброг казивача. Све ове проблеме решавали смо на разне начине. Међутим, један од бољих метода, који је дао добре резултате, сасгојао се у томе да смо ангажовали ученике основних школа у Заплању. Задатак је ученика био да се обрате бакама и мајкама и да забележе по коју песму од њих. Тако смо, на бази ђачких записа, релативно брзо откривали добре певаче или казиваче који могу дати нове песме. Онда смо ишли тим казивачима, обично са ма-гнетофоном и снимали или бележили њихове песме.

У погледу откривања најбољег казивача, посебно епских песама, било је и других тешкоћа. Просечан казивач, да тако кажемо, зна обично само део епске песме. Од ових казивача најчешће смо и сазнавали да постоји таква песма. Али, доћи до целе песме није било лако јер се тешко могло сазнати ко је од казивача зна у целости. Ово трагање за појединим целим песмама трајало је дуго и, на несрећу, није увек дало жељени резултат. Но, за један број песама труд се исплатио. Тако, на пример, ми смо записали на десетине комада из песме „Виден ајдук“ и годинама грагали за целом песмом. Кад смо, коначно, 1977. открили да ту песму у целини може казати Вукашин Ристић и кад смо отишли јула 1977. у Копривницу сазнали смо да је Вукашин умро месец дана пре нашег доласка. На срећу, његов рођак, Младен Стани-мировић, могао је да нам издиктира ту песму. Али, да смо стигли до Вука-шина на време, сигурно бисмо записали још неке његове песме које је очигле-дно знао, како су нас обавестили. Ово потврђује и песма „Стринкина здрави-ца“ коју је, нашом иницијативом, својевремено Вукашин Ристић издиктирао једном ученику основне школе из Копривнице.

Учитељи и наставници који су подржали ову нашу акцију, и преко својих ученика проналазили добре казиваче и прикупљали за нас ове песме, бројни су. Желимо да њихова имена овде наведемо. Учитељица Јелисавета Павловић, из Горњег Барбеша, организовала је овај рад током 1974. год. на подручју Основне школе у Горњем Барбешу. Такође на подручју ове школе у току 1974. у акцију су учествовали наставници Тодор Томић и Тихомир
Милојковић. У Гркињи наши сарадници били су Света и Вера Поповић, учитељи у овом селу, који су акцију прихватили такође 1974. године. Настав-ница Основне школе у Гацином Хану, Даница Марјански, током 1975. и 1976. учествовала је у овој акцији. Током 1975. и 1976. такође су учествовали у овој акцији, наставници и учитељи основних школа из Личја и Великог Крчими-ра. Посебно истичемо наставнике из Личја: Зорана Станковића и Радмилу и Николу Станковића.

Владан Недић каже да је прочитао преко 60 000 песама да би саставио Антологију југословенских народних лирских песама од свега 301 песме. Ово наводимо да бисмо истакли чињеницу колико је то огроман посао за записи-вача да провери да ли варијанта неке песме коју доноси, није већ објављена. Код најпознатијих записивача, посебно код оних из Југоисточне Србије, ми смо вршили провере, мада не и сасвим доследно, и констатовали да готово нема подударања. На такав закључак у погледу варијанти народних песама указао је и Владан Недић. То нас је и охрабрило у смислу да не радимо већ урађени посао. Међутим, чак и у појединим заплањским селима, па и од кази-вача до казивача, оних који годинама живе у непосредном суседству, готово да нема или има врло мало подударања. Због тога смо закључили да ће бити најбоље да све песме које смо сакупили, а које по нашем мишљењу могу имати неку вредност, објавимо у овој књизи. Ми желимо овде још да додамо да ни једну песму нисмо преписали из већ објављених збирки или других записа. Према томе, све што доносимо, на терену смо чули. Чак и да има објав-љених сличних варијаната код других записивача, а ми такве песме доноси-мо, сматрамо да неће бити лоше да се констатује да такве варијанте постоје и у Заплању. Морамо учинити још једну напомену. Биће вероватно случајева да је нека од наших песама продрла са стране, и у Заплању прилагођена, певана, и тако дошла и у нашу збирку.

Желимо још да кажемо да народна песма живи углавном у сећању неписмених певача односно казивача и они су готово једини који могу певати односно казивати ове песме. УПоредо са ишчезавањем неписмених Запла-њаца, нестаће и могућности за записивање ових песама. Слажемо се са Вла-даном Недићем да је управо последњи тренутак да се још која песма из ове групе запише и тиме сачува за потомство.

Класификацију ових песама извршили смо држећи се досадашњег искуства у овоме послу. Али и сама класификација је конвенција, а уједно одражава поимање онога ко прави класификацију. Ми смо настојали да у ово-ме не правимо никаква већа одступања. Приликом утврђивања класифика-ције ових песама било је доста колебања, али неку класификацију смо морали имати.

Кадје у питању језик песме, желимо да истакнемо да је наш принцип од почетка био да песму записујемо онако како је казивач даје. Тако, на при-мер, у Доњем Заплању „сунце“ се каже „слунце“, а у Горњем Заплању „слан-це.“ Тако је у нашим песмама и остало. Заправо, остао је увек језик казивача. Но, приметно је било код неких казивача да сами „поправљају“ свој језик и приближују га књижевном стандарду.

Референце

Извор

• Симоновић, Драгољуб, Заплање - природа, историја, етнографија, друштвено-економски развој, породица, народне песме, Ниш, Градина; Београд, Народна књига; Етнографски институт САНУ, 1982., стр. 799-802.