О Шекспировој тристагодишњици

О Шекспировој тристагодишњици
Писац: Лаза Костић

Вештака вечног творилачка свест
умарала се мучних дана шест
Док створи свет:
светлине зрак у ноћни врже мрак,
висине кршне одби од мора,
славуја ружи, гуји даде зуб,
магарцу уши а голубу луб,
и стварајући све без одмора,
кад шесту зору рад му дочека,
и своју слику створи, човека,
створења цвет.
И по томе не беше потвора,
Зар тако диван човек беше створ,
зар тако тежак човек беше мор,
да бог за њиме треба одмора?
Ох, не верујте! после рада тог
оправљао се бог.
Увиђô је, увиђô бесмртник,
на човеку да само беше лик
што вредан беше створитеља свог,
а друго све слаботиња и јад;
ох, не верујте! после рада тог
оправљао се бог.
На особит оправљао се рад:
у једном лику, једном животу,
створења сву да смести дивоту,
светлост и мрак да стопи, ноћ и дан,
анђелску сласт и пакленички плам,
непроникнута бисер-језера
уз недогледна виса урнебес,
славуја глас, сикута гујског бес,
сред летњег жара зимогрозан јез,
уз ружин мирис отрован задај;
и све то чудо, сав тај комешај,
у један лик да сложи, један лог,
и учини, — Шекспира створи бог.

Високи душе, незаборављен,
поздравље наше прими у спомен,
не реци да ти дође изненад!
та над је све што народ има млад,
у наду том и твоја нам је сен.
Паклених страсти рајски царе ти,
разреди страсти голем комешај
у народу што малом овом ври:
с висине своје мирне, самотне,
навада ниских сломи раздешај,
разметљивих шпрљоћудника крик!
свевидећ му изнеси на видик
срамоте славне, славе срамотне!
А што је славно, што је вечно у њ,
ни ти му, круно слава, не окрун'!

Ал' де ће наћи молитва те та?
У рају зар? Зацело тамо, да!
И опет не: та дела твојих крас
пренашô је и сваког тамо нас;
за тебе мора боли бити стан,
незамишљен још, неслућен, незнан.
А није ли божанствен судијо
у подземаљски пакô послô те,
земаљски што се роб усудио
у надземаљске дират послове?
И с паклом би се волан борио
толику ко је страст покорио:
ал' жешћи за те мора бити стан,
незамишљен још, неслућен, незнан:
тај стан ти је у твојим делима;
у томе царству владалац си сам,
окружен седиш светитељима,
јунацима бесмртних својих драм.

У теби творац читав створи свет;
небеског оца захвалан си син,
не мога свет у теби живу мрет:
кô терет срца изврже га сињ.
Ти светове из груди погуби,
ал' свет нам овај тиме здвогуби.
У срца твога свет тај извргнут
бесмртна душа узеде ти пут;
у томе свету, твојим делима,
у царству томе владалац си сам,
окружен седиш светитељима,
јунацима бесмртних твојих драм.

И Ту ће наћи наше речи те,
наш поздрав ту ће бити саслушан,
а придворнике твоје вечите
умолићемо да ти зборе за њ:
Однеси поздрав господару свом,
великомучениче Хамлете!
не пусти сумње да те салете,
у духове пренеси смртну вест,
пренес' је пре нег оно што си знао
свог родитељског духа заповест
у сумњичарску, смртну своју свест!
Однес' му и ти поздрава нам глас,
у поздравима дишућ сваки час,
славуја жељна мирис-ђулијо,
Ромеа свога верна Jyлиo,
ти мученицо свете љубави!
Та светитељке нема милије
од тебе, Вило нашег Вилије!
са Ромеом у вечит загрљај,
однес'те поздрав творцу своме тај!
И ти, ругобе јеже одабран,
глостерски кнеже, данас одигран,
владару свом принеси поздраве;
— јер чудан светац Вилија је наш
у рају свом и паклен трпи враж! —
утишај часком наваде ти жас,
разреди, слашћу желе стостраве,
приклон' се смерно хромим коленом,
приступи му, толико мољеном,
изручи му и наше поздраве!
Из ваших уста саслушаће бар
и наше гласе песнички вам цар;
ал' неће ли му мали бити дар?
Ни Србин, боме, није народ лош,
од вере му је глава тврђа тек,
а осећај му кâ и образ мек,
промотривост му бритка као нож!
Ал' британски је Шекспир био бард,
пред њиме бриткиј лебди халебард.
Пред киме клечи Британија сва,
за киме листом запад ликује,
шта мари тај, шта тај распитује
за једно племе више или два? —

Сиротиња смо; гинућ за благом,
земаљска блата ријемо још низ,
још нисмо вични продирати вис
за благом небним. Ти науч' нас том!
Ал' ако мислиш, силних слава сит,
да, лакоми на блага твога мит,
изневеримо драго име Срб,
у онај народ де се прелије
ливена толко душанова крв,
што теби може зборит смелије,
угледније што те је славит знао, —
мислиш ли тако, онда нам је жао:
до страшног суда још претрпи се
а не верујеш ли, — посрби се!

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.