Отмица/4

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Улази Милица, као краљичица. Преко прсију има као ленту везен пешкир, у коси паунова пера, а у руци го јатаган; балчак јатагана увијен је у везен јаглук. Косе су јој низ плећа, у курјуцима, сплетене, а низ леђа пантлике. Уз њу иду две дворкиње, које имају само пантлике без пауновнх пера и пешкира. Оне носе у рукама црвене барјачиће. За њима иду остале девојке, које певају, а за овима Милић, Милоје и остали момци. Чим дођу пред кућу, Радоје на глас песме изнесе троногу столичицу на којој је јастуче, на које краљичица седне, а дворкиње се руком на њено раме наслоне. Остале девојке певају:

Пасма хора девојачког:

Служио Радоје,
У краљевој војсци Љељо,
За девет година.

Свем измена дође
Радоју не дође, Љељо,
Радоју не дође

Хајд Радоје дома,
Хоће да те жене, Љељоо,
Хоће да те жене!

Танком подунавком,
Танком подунавком,
Белом подунавком!

(Чим испевају песму, момци и девојке хватају се у коло. Оркесар свира игру „Србијанку“, коло игра).

МИЛОЈЕ (као коловођа пева):
Хеј, свадила се Сава и Морава,
Хеј, свадила се Сава и Морава;
СВИ ИГРАЧИ:
Ој, Јованко, Србијанко, Сава и Морава
Ој, Јованко, Србијанко, Сава и Морава.
МИЛОЈЕ: Хеј, Савом плови момче прекоморче,
Хеј, Савом плови момче прекоморче;
СВИ: Ој, Јованко, Србијанко, момче прекоморче
Ој, Јоваико, и т. д
МИЛОЈЕ: Хеј, а Моравом танка поморавка
Хеј, а Моравом танка поморанва;
СВИ: Ој, Јованко, Србијанко, танка поморавка,
Ој, Јованко, и т. д
АНЂА (која држи чутуру чим коло престане нуди момке): Окусте, врагови, овогодишње је! А гле, па овде је и Мара и још дворкињица ? Гле, гле, хоће већ да се удаје! Ха?
СТАНОЈКА (Милици): Миљо изађи мало. Радоје те чека код бреста.
МИЛИЦА: Је си му дала јабуку?
СТАНОЈКА: Дала сам; само похитај; хоће да ти нешто каже.
МИЛИЦА: Како ми лупа у недрима. О, Станчице, стид ме да га погледам.
СТАНОЈКА: Лудо једна! Та он те тако воле.
МИЛИЦА: Хајдмо заједно; ја несмем сама.
СТАНОЈКА: Е на хајдмо. (Оду обадве Радоју, који у дну бине код бреста чека).
РАДОЈЕ: Миљо!
МИЛИЦА: Ето ме, ти си ме звао.
РАДОЈЕ: Звао те, знаш; ама немо се, вере ти, жалостити. Знаш... ето, ја сам у кући сам. Па хтедох да те припитам
за нешто.
АНЂА: О, Стано, где си?
СТАНОЈКА: Ево, ево! (Милици) Сад ћу се вратити. (Оде Анђи).
МИЛИЋ: Ама шта ли они оно говоре?
МИЛОЈЕ:А што питаш?
МИЛИЋ: Недам ја, да се она са другим разговара. Јок вала. Ја хоћу да узмем њу. (Разговара са даље).
РАДОЈЕ (снебивајући се): Хтедох, знаш.... онако тек... Хо! Како да ти то кажем... на прилику... Шта ту, ваздан! (Одрешито) Хоћеш се удавати?
МИЛИЦА (застиђена, чупка пешкир): Па, Раде, како бабо и наја нареде.
РАДЕ: Кажи ми, славе ти, јеси ли већ бегенисала кога?
МИЛИЦА (збуњено): Не знам... Јесам...
РАДЕ: Ама, велиш ли?... Онда, онда... Знаш, Миљо,
волем те, ка да си ми рођена. Ето, овде си ми (покаже срце) прирасла, па све на тебе мислим.
МИЛИЦА (онако исто): Знала сам ја то.
РАДЕ: Их, болан, па како си могла да гледаш ове муке? Што ми не рече да ме волиш?
МИЛИЦА: Како да ти кажем кад ме ниси ни питао.
РАДЕ: Оно тако је! Па хоћеш ли поћи за мене?
МИЛИЦА (стидно): Раде!
РАДЕ: Ето, ако хоћеш а ти ми кажи.
МИЛИЋ (Милоју с ким је дотле разговарао и који га задржава): Ама недам ја, да он мени онолико имање испред носа однесе. Јок! Пусти ме!
МИЛОЈЕ: Је си ли луд? (Задржава га).
МИЛИЦА: (Радоју): Чуће нас... не смем! Ено Милића где мотри. После, после, Радоје, кад се растуре краљице, ја ћу сама онда овуда проћи, а ти ме чекај ту код бреста. (Оде у гомилу, а Радоје другом страном.)
МИЛИЋ (Милици): Дакле, тако! Шта си ти имала тамо са Радојем?
МИЛИЦА: А што питаш? Ти ми ниси ни брат ни отац, да се теби исповедам.
МИЛИЋ: А ха, тако ли је! А знаш ли ти Миљо, да ја тебе ка зеиицу гледам. Нећу ја да твоје њиве... да ти, онај, са другим, на прилику, говориш. Твој отац бегенисао је мене, и ти мораш моја бити. А ти, ето, са другим разговараш. Санћим је Радоје бољи од мене. Кућа му празна, без игде икога; и ти се загледала у њега! А шта ми је, опет, он? Као да ми незнамо, како му сестра — онај — по ваздан блеји у оног Милоја Јовиног, ка да му је, Боже прости, круна на глави!
МИЛИЦА: Је си ли чуо ? Не дирај ми у другарицу! Ако она воле Милоја, а он је ваљан на очима, и није тако опак као ти.
МИЛИЋ: Ко опак? Зар ја? Ја, који сам први газда у селу. Нећеш вала тт поћи за Радоја, па макар ја главом плагио. (Пева):

Обрвице твоје красне,
Лепе очи, звезде јасне,
И то бело грло твоје
Однесоше срце моје.
МИЛИЦА: Неволем те, не марим те,
Другоме сам срце дала.
МИЛИЋ: О, незбори, Миљо, тако!
Не мори ми срце јако!
МИЛИЦА: Не волем те. кад ти кажем!
МИЛИЋ: Али мало, мало само.
МИЛИЦА: Баш ни мало, кад ти кажем!
Не ближи се мени амо.
ОБОЈЕ:
МИЛИЋ: Ја те љубим
МИЛИЦА: Не љубим те.
МИЛИЋ: Као зору
МИЛИЦА: Баш никако,
МИЛИЋ: Ала су ти лепе очи!
МИЛИЦА: Не волем те никако!
МИЛИЋ: Баш никако.
МИЛИЦА: Никако!
МИЛИЋ: Е, баш ћемо видети. Не био вала, ја Милић Павлов, него црни циганин, ако ти пођеш за другога а не за мене!
МИЛИЦА: Пре ћу се удавити, него да за тебе пођем.
МИЛИЋ: Море да те, под венцем, одведу у кућу, па ћу те отети. Па мораш, мораш. моја бити; јер знаш да те је твој отац мени обећао. А ја нисам нако тек, да се са мном ко шали (махне значајно главом) Хе !
АНЂА: (прилази им): А шта се ви децо ту разговарате?
МИЛИЋ: А што се тебе тиче?
МИЛИЦА: Неда ми мира. Ка да није човек, него Турчнн. Буди Бог с нама!
АНЂА: Е, гледај ти њега, како он не зна шта је добро.
МИЛИЋ: Али, ја њу волем.
АНЂА: Ама истина? — А она тебе?
МИЛИЋ: Мораће. Њезин је отац дао реч моме оцу.
АНЂА: Али, кад ето неће девојка. Бадава, Милићу, ти си леп, па има још у селу женског света. Оно имаде, које ће као и Милица изнети из задруге, материну особину, па што си се навезо ње? Ако баш оћеш да се жениш са имањем, оно ево узми мене. Баш си ми се допао.
МИЛИЋ: Не прави шале, баба Анђо!
АНЂА: Ето ти га сад. Ја му велим да га волем, а он не верује.
МИЛИЋ (Милици): Добро, добро, кајаћеш се ти за ово. Од кад је Радоје дошао, ти си сасвимм друга постала. (оде у гомилу).
АНЂА: А што га трпиш да ти само досађује? Ето, мој Радоје, каже: „волем јо тетка Анђо, волем, па незнам већ шта ћу!“
МИЛИЦА: Ах, тетка Анђо, да знаш само како га волем. Ето и не спавам од јада кад га не видим. Јуче сам и плакала кад ми Наја рече, да жели да се за оног Милића Павловог удам. А ја јој кажем: „Најо, најо! Боље ме уби него ли за њега да пођем. Оно није човек, оно јс Турчин!“
АНЂА: Не плаши се дете, све ће добро бити: ако је твој бабо и бегенисао Милића он ваљда неће силом да те уда. Хајде, хајд у коло! (окреће се хору).
А што се коло ућутало? Зашто не певато? Ви мислите да је у кући само момак на женидбу, а ја имам и удавачу: камо њојзи песма?
ХОР:
Скакутала сеничица
Од колена, до колена,
Од очина до мајчина!
То ие била сеничица,
Већ то била девојчица.
Стачице,
Девојчице
Је л откана танка свила?
Је си л даре опремила?
Иду просци преко мора.
У сокола златна пера.
Њега мами девојчица,
Девојчица, лепотица
Хајд соколе, лети, лети.
На скутове моје слети!
Злаћено је перје твоје
Њим да китим косе моје;
А када ми дођу свати
Лепо ћу их даривати:
Кабаницу куму своме,
А сокола војну моме!

(певајући одлазе сви. Стана и Анђа улазе у кућу. Милоје остаје сам на сцени и гледа за Станојком).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.