Освит

Освит Писац: Милан Ракић

Кад дође ноћ и широм целог света
Плине тишина што крепи и годи,
И дуге сенке високих дрвета
Падну по мирној зеленкастој води,

И све заћути ко да у том часу
С висова тавних, с тајанственим хуком,
Свеопшта смрт се на све стране расу
Гушећи живот својом моћном руком, —

Ја знам, то мртвило је пуста варка,
Обмана хладна као санта леда;
Ја знам: животом буја свака тварка,
И хиљадама очију ме гледа

Из густог жбуња, из цвећа и траве —
То стари греси у заседи стоје, —
И млаз ледени кајања и страве
Преплави намах бедно срце моје.

И чујем како злокобни славуји
Поју у лишћу високих дрвета,
И поред свега, страховито хуји
Старинска песма о таштини света.

― Срчана буди, бедна душо моја,
И нек те сада ништа не колеба.
Без роптања, без крви и без боја,
Време је дошло и страдати треба.

Преживи муке распетога Христа
За све у теби што греши и страда,
За дужност, као Шпартанаца триста,
Узвиси живот величином јада!

Прекали се на огњу бола чиста,
И подносећи мирно муке ове,
Док равнодушно небо сјајем блиста,
Препорођена, чекај дане нове!

И снова месец трепери на води,
И спава река, и поље, и гора,
И свуд тишина што крепи и годи.
— Исток се ведри, звезде гасе... Зора.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.