Освета Бојчић Алије (Сарајево)
0001 Закукала сиња кукавица
0002 На Прологу, високој планини,
0003 На башлуку Бојичић-Алије.
0004 Говорио Бојичић Алија:
0005 »Бог’ т убио, сиња кукавице,
0006 Зар нестало у Пролог-планини,
0007 Зар нестало дрвља и камења,
0008 Те не панеш дрвљу и камењу,
0009 Већ си дошла на моје мезаре,
0010 Па ми не даш лежат у мезару.«
0011 Проговара сиња кукавица:
0012 »Не будали, Бојичић Алија;
0013 Није ово сиња кукавица,
0014 Веће вила, твоја посестрима.
0015 Је л’ т’ Алија свично и обично,
0016 Је л’ ти т’јесно у четир’ дувара,
0017 Јесу л’ тешке даске јаворове
0018 И на њима црна земља, Але?«
0019 Њојзи вели Бојичић Алија:
0020 »Јест ми, вило, свично и обично,
0021 Н’јесу т’јесна четири дувара,
0022 Н’јесу тешке даске јаворове,
0023 Ни на њима црна земља, вило!
0024 Већ је мени Влашче додијало,
0025 Силно Влашче, од Врљике бане,
0026 Често оно у лов долазећи
0027 Са својијех тридесет Маџара;
0028 Сви Маџари с миром коње јашу,
0029 Ал не јаше од Врљике бане,
0030 Већ вранчићу притеже дизгине,
0031 А примиче тумбак-узенђије,
0032 Па ми гази дубока мезара
0033 И још виче грлом и авазом:
0034 »»Устај горе, Бојичић Алија,
0035 Да јуначки мејдан под’јелимо!««
0036 Мртве ноге не д’јеле мејдана,
0037 Мртве ноге хрват се не могу;
0038 Већ, Бога ти, вило посестримо,
0039 Ти отиђи на ески-Кладушу
0040 Моме брату Бојичић-Осману,
0041 Све му, вило, по истини кажи.«
0042 Извила се вила под облаке,
0043 Па одлетје на ески-Кладушу,
0044 Она паде на Бојчића кулу,
0045 Па закука као кукавица,
0046 А превија као ластавица,
0047 Исходио Бојичић Османе,
0048 Да убије сињу кукавицу:
0049 »Бог т’ убио, сиња кукавице,
0050 Лани си ми брата искукала,
0051 Зар сад мене ове ћеш године?
0052 Не ћеш више никог, кукавице!«
0053 Па потеже везену шешану,
0054 Да укине сињу кукавицу.
0055 Проговара сиња кукавица:
0056 »Сјед’ Османе, окаменио се!
0057 Није ово сиња кукавица,
0058 Већ је вила, ваша посестрима.«
0059 Све му вила по истини каза.
0060 Кад то чуо Бојичић Османе,
0061 Он завика слугу Хусеина:
0062 »Хусеине, моја вјерна слуго,
0063 Хајде узми бајрак са чивије,
0064 Па га носи пред нову џамију,
0065 Па га развиј и задиј у земљу,
0066 И испали до два веденика,
0067 Који ждеру литру тученика,
0068 Нек се купе под бајрак јунаци,
0069 Нек се купе млади Крајишници.«
0070 У млађега поговора нема;
0071 Он узима бајрак са чивије,
0072 Па га носи пред нову џамију,
0073 Па га разви и поби у земљу,
0074 Он испали до два веденика,
0075 Који троше литру тученика.
0076 Оде јека низ ески-Кладушу,
0077 А тутњава низ турску Крајину,
0078 Није прошо б’јели дан до подне,
0079 Скупише се млади Крајишници.
0080 У та доба Бојичић Османе,
0081 Па им вели Бојичић Османе:
0082 »Чујете л’ ме, моја браћо драга,
0083 Који има остарјелу мајку,
0084 Нек не иђе у чету јуначку;
0085 Који има вјереницу љубу,
0086 Нек не иђе у чету јуначку,
0087 Да ме куне на танахној кули.
0088 Ком’ је кућа диван-кабаница,
0089 Мач и пушка и отац и мајка,
0090 Који може стићи и побјећи,
0091 На запету пушку ударити,
0092 Нека иђе у чету јуначку.«
0093 Осуше се млади Крајишници,
0094 Сам’ осташе тридес’т и четири.
0095 Њима вели Бојичић Османе:
0096 »Чујете ли, моја браћо драга,
0097 Да иђемо у Пролог-планину,
0098 Гдјено ми је братац погинуо,
0099 Јер је њему Влашче додијало,
0100 Силно Влашче, од Врљике бане,
0101 Често оно у лов долазећи
0102 Са својијех тридесет Маџара,
0103 Сви Маџари с миром коња јашу,
0104 Ал не јаше од Врљике бане,
0105 Већ вранчићу притегне дизгине,
0106 А примакне тумбак-узенђије,
0107 Па му гази дубока мезара,
0108 Још му виче грлом и авазом:
0109 » »Устај горе, Бојичић Алија,
0110 Да јуначки мејдан под’јелимо!««
0111 Сва дружина пошла из Кладуше
0112 И дођоше у Пролог планину,
0113 Сакрише се под зелене јеле.
0114 Говорио Бојичић Османе:
0115 »Чујете л’ ме, моја браћо драга,
0116 Ах тако Вам Бога јединога,
0117 Сваки себи гледајте Маџара,
0118 Ја ћу себи од Врљике бана.«
0119 Истом они у тој р’јечи били,
0120 Ал ето ти од Врљике бана
0121 Са својијех треидесет Маџара;
0122 Он притеже вранчићу дизгине,
0123 А примиче тумбак-узенђије,
0124 Па Алију гази у мезару,
0125 И зове га на мејдан јуначки.
0126 Кад то видје Бојичић Османе,
0127 На прсим му токе заиграше,
0128 А у руци везена шешана,
0129 Па шешану по табану љуби
0130 Па је њојзи Осман говорио:
0131 »Шара пушко, не остала пуста,
0132 Не усахла у рамену рука,
0133 Немој мене ватром преварити;
0134 До данас ме преварила н’јеси,
0135 Ти погоди од Врљике бана.
0136 Ах тако ми Бога јединога,
0137 Што год буде у силнога бана,
0138 Што год буде зларта и дуката,
0139 Све ћу, пушко, на те ударити
0140 Сву ћу тебе у злато залити.«
0141 Још говори Бојичић Османе:
0142 »Чујете ли, моја браћо драга,
0143 Када пукне моја граналија,
0144 Нек отпукну ваше свеколике.«
0145 Земљи паде, пушци ватру даде,
0146 Пуче пушка, - вазда му пуцала! –
0147 И погоди од Врљике бана,
0148 Погоди га у чело јуначко,
0149 Гдје му никад мехлем не требује, -
0150 Паде бане у зелену траву.
0151 Запалише остала дружина,
0152 Погодише тридесет Маџара,
0153 Те им русе одсјекоше главе,
0154 Па Алији мезар накитише,
0155 Вратише се на ески-Кладушу,
0156 Пјевајући и пушке палећи.
