Опсада Бенаре
| Опсада Бенаре Писац: Војислав Илић - Одломак из песме "На рушевинама" |
1.
Три бурна минуше векâ откако у љутом боју
Падоше синови Буде, бранећи науку своју.
Под небом пољана родних, на цветном, раскошном југу,
Они су примали самрт од ножа Браминих слугу.
Долине свештеног Ганга натопи крвца им врела,
А цветна Кашмирска поља покрише њихова тела
И на долини страшној где пропаст грозна их стиже,
Град многољудни сада, Бенара, гордо се диже.
Од свију Будиних слугу што храбро падаше тамо,
Муж плашљив и слабе душе, Бен-Касим, одбеже само.
У кршном Тибету доњем, где Лхас весело цвета,
Он је, у горкој тузи, трајао суморна лета,
Јер га је проклео Господ да вечно по свету блуди,
Сву тугу људскога рода примајућ у своје груди.
На пустој обали речној, на крају бурнога града,
Где пастир у рâно јутро свилена догони стада,
Он нађе склоништа себи. Пред домом жубори река,
А дом је Касимов био удобна пећина нека.
Имање старчево беше магарац и мазга једна,
А помоћници верни здравље и рука вредна.
Шумори висока трска, кад вихар весело стиже,
А над пространим ритом јато се вивака диже...
Тамо Бен-Касим често по ваздан усамљен ради,
Он сече високу Трску И од ње чибуке гради,
Са танким и оштрим ножем он шаре по њима ствара,
После их углади лепо и плавим индигом шара.
Три века минуше тако. У силном Лхасу граду
Већ махараџа Азок преузе јуначку владу.
И Брама задрхта тада од руке његове јаче,
Кад црне браминске војске оружјем гонити заче.
Суморне његове чете јурнуше са дивљим криком,
Носећи крваву самрт и живот не штедећ ником.
Као лавине снежне с индијских висова тавни',
Они се ваљаху бурно у плодне бенгалске равни.
И већ с победом Азок к Бенари поносној стиже,
Затвори изворе бистре и тврду опсаду диже.
Једне вечери тако, на своме каменом прагу,
Сеђаше Бен-Касим дуго и у ноћ гледаше благу.
Небом се осуше звезде. Далеко, у самоћи,
Тајни се стрже усклик по јасној, звезданој ноћи
И као силовит акорд потону у тихо вече,
А палма шумори чудно, и река сањиво тече.
Бен-Касиму се тада вечерња утвора јави
И проговори старцу, кроз облак прозрачно плави:
„Господ, који те гони, кроз речи говори моје.
Касиме, отиди у град и продај магаре своје.
Господ ће младошћу вечно да твоју украси главу,
Јер те је изабрô ноћас, да видиш његову славу.
Остави пећину своју и журно потеци тада
До тврдих, камених кула Бенаре, безбожна града.
Ту махараџа Азок (победа нека је с њиме!)
Као бенгалски тигар бори се за моје име.
Но Азок пролазе не зна, и залуд борба је лута,
Устани, Касиме, дакле, и ти му отварај пута.“
2.
У равницама плодним, где Гангес весело тече,
И мирта сладосно шуми у чудно звездано вече,
Диже се Бенара гордо. Крај њених зидина славни
Свештена протиче река и плодне спавају равни.
Град многољудни овај кô бели лабуд се вије
Из густе, палмове шуме, што платна његова крије.
С базара негових шумних вечита вика се хори,
Све се ту жури, кличе, погађа и живо збори.
С далеких обала нилских и древних јапанских страна
К Бенари стизаху лађе и мноштво каравана.
На њима богате робе и слатког растиња има:
Кашмирских шалова, злата и трске шећерне с њима.
Но сад је у граду пустош. Базар је затворен давно,
И смех се не хори више, ни песма у вече тавно.
По улицама пустим купе се и блуде псине,
И тигар суморно риче и шакал из даљине.
Јер махараџа грозни смртном их обрече јаду,
И танке поквари луле што воду спроводе граду.
И, силни грађани некад, падаху клонулим телом,
Са онакаженим лицем и бледим, мртвачким челом.
Али се бораху јоште. Од градске капије свете
Већ трипут одбише они крваве Будине чете.
У многољудноме граду још један кладенац оста,
Ал' вода нечиста беше, па и ње не беше доста.
Често се грађани жедни са стражом тукоше тамо,
Тражећи прљаве капи, да усне оквасе само
И страже страдаху тако у мраку и долини,
И звонко падаху с глава бакарни шлемови њини.
Једнога дана Азок нареди војинству своме,
Да секирама оштрим сву шуму секу и ломе.
Затим сагради лестве, да јуриш предузме главни,
И даде велику жртву у сутон, тихи и тавни.
Узалуд пробаху с града да смету радове њине,
Тукући стрелама оштрим с капија и висине
Јер мноштво лествица дугих спреми се још истога дана,
Да се на градска платна удари са свију страна.
Ноћ миришљава сађе и месец небеса краси,
Кад се с обала Ганга весели зачуше гласи.
То Азок приноси жртву господу и богу своме,
Да благослови војску И светло оружје с њоме.
У мору кандила сјајних блиста се свештена река...
Са лађа, с обала, с кула из близа и далека
Шарени фењери светле и рујне машале с њима,
А са жртвених места дижу се стубови дима.
На песку обала морских војинство пије и једе,
А Азок и мудре раџе на хуму травноме седе.
А кад румена зора озари високе горе,
И даљни претвори исток у сиње, пламено море,
У виду змајева, змија и грозних горгона, хала,
Војска се са страшном виком к Бенари кретати стала.
Већ коњаници први у трку бацаху стреле
На градска гвоздена врата, на платна и куле беле.
Но силна Брамина војска још страха и плашње нема
У опсађеном граду крвави отпор се спрема.
Унутра, код главних врата, коњица стојаше ћутом,
А горе Миђанин варвар са ножем и праћком љутом.
И јуриш отпоче зором. Споља страшне се боре,
Да снажним рукама својим прикаче лествице горе.
А озго јуначка момчад, и жене, и храбри људи,
Сипају кључало уље и пале њихове груди.
Прште високе лестве, и кад се изврну с града,
Безбројно нападача са риком на земљу пада.
У грозним мукама гину са крвљу и пеном белом,
И грчевито шкрипе, И дух се растаје с телом.
Из разваљених уста потмули ропот се хори,
И груди широко дижу и коса њихова гори...
Страшно је беснео Азок, гледећи погибао своју,
И призва господње име у љутом овоме боју.
И господ саслуша њега, јер баш у часу томе,
Јави се Бен-Касим журко на бесном парипу своме,
Он се дохвати тајно бедема и тврда града,
И кресну балчаком кремен и базар запали тада.
Одбрана задрхта градска, јер тавни облаци дима
Покрише, у часу, небо и сунце огњено њима.
Кô страшан, огроман језик, пламен се под небо диже,
Љуто се повија, пршти и сјајне дворове лиже.
Силна се забуна деси и Азок развали врата,
Па с бујном дружином својом нагони у варош хата
Залуд се Брамини боре и љуте њихове страже,
Све, с виком очајања, у тврде пагоде нàже.
Но рука убиства хладног и ту их сустиже грозно,
Где с идолима својим падаху до у ноћ позно.
*
Тако разори Азок и сравни Бенару с прахом,
И целу Индију цветну испуни пакленим страхом,
И за тим освоји Делхи и цветни Караџи узе,
Сејући за собом пожар, убиства и многе сузе.
Много је времена прошло откако Бенара паде,
Кад на развале њене чудноват туђинац стаде,
Водећи за собом хата. Он је кроз сутон тавни
Бацио замишљен поглед на пусте и тихе равни.
Са русе његове косе башлик се спустио доле,
А бели, широки бурнус груди му покрио голе.
То беше Бен—Касим главом... Кô путник с далеких мора,
Он гледа у чудно вече с развали браминских двора,
И целу његову душу обузе суморна сета
Над спомеником мрачних, минулих и древних лета
А сова с развала кличе и месец на небу сија,
И ветар суморно дŷше и црни кипарис нија.
1. октобар 1889.
Извори
уреди- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 137-141, Вук Караџић, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|