Опет ропство Ива и Марице
Кад су Турци Будим поарали,
Од краљице децу односили —
Дете Иву од седам година
И Марицу од три годинице.
Ранио ји царе и царица, 5
Док је Ива до коња дораст'о
И Марица до ситнога веза.
Једном сташе робињице младе
Беседити Марици девојки:
„Ој Бога ти, Марице девојко, 10
Није царе ваш родитељ стари
Ни царица ваша мила мајка —
Ваша мајка краљица будимска,
А родитељ краљу од Будима!"
Ал’ беседи Марица девојка: 15
„О, Иване, мој брате рођени,
Ја сам млађа, па сам разумнија,
Није царе наш родитељ стари
Ни царица наша мила мајка —
Наш родитсљ краљу од Будима, 20
А мајка је краљица будимска!
Ево иде петак, турски светац,
Цар ће ићи на диване с Турци,
А царица у шетњу с булама;
У тебе су кључи од чаршија, 25
А у мене кључи од резнице —
Ти украдн два коња внтеза,
Ја ћу крастн млого силно благо!”
А кал дође петак, турски светац,
Цар отиде на диване с Турци, 30
А царица у шетњу с булама;
Ива краде два коња витеза,
А Марица млого силно благо,
Пуне шпаге напунила блага,
Добра блага, све жутн дуката, 35
Још на грло дванаест ђердана,
Шест од злата, а шест од бисера,
Па пођоше у Будима града
И понеше млого силно благо.
Сретоше их Грци и трговци, 40
Па им божју помоћ називају:
„Божја помоћ, два млада путника!”
Беседе им двоје деце млади:
„Здраво да сте, Грци и трговци,
Имаде ли у мејани вина, 45
Веће нам је жећца додијала?”
Њима веле Грци и трговци:
„Ми имамо у мејани вина —
Кад су Турци Будим поарали,
Од краљице децу односили, 50
Дете Иву од седам година
А Марицу од три годинице,
Онда краљу зулум учинио,
Па нам дао у мијану вина!”
Ал’ беседе двоје деце младо: 55
„Ој Бога вам, Грци и трговци,
Кад одемо у Будима града,
Које с’ двори краља будимскога?”
Веле њима Грци и трговци:
„Ој Бога вам, два млада путника, 60
Ласно ћете дворе познавати —
Понајвиши двори од дворова,
Покривени лимом и оловом,
Поподани праом и сумпором,
На капији оврањена врата, 65
Краљу жали двоје деце младо!”
Још беседе Грци и трговци:
„Боже мили, да дивне дечице,
Једна стаса и једног возраста,
Једна лика и једне прилике, 70
Колик’ да су братац и сестрица,
То су деца краља будимскога!”
Кад одоше двоје деце младо,
Кад одоше у Будима града,
Краља дворе ласно с’ познавали — 75
Понајвиши двори од дворова,
Покривени лимом и оловом,
Поподани праом и сумпором,
На капији оврањена врата,
Краљу жали двоје деце младо. 80
Ал’ кад деца пред дворови била,
У дворови нико не бијаше;
Сама седи госпођа краљица,
Шије краљу танану кошуљу,
Свилом шије, а златом пошива, 85
Сваки бодак сузама полива,
Она жали двоје деце младе.
Божју су јој двоје деце младо,
Божју су јој помоћ називали:
„Божја т' помоћ, госпођо краљице, 90
Можеш ли нас на конак примити?”
Ал' беседи госпођа краљица:
„Није краљу саградио дворе
Да с’ у њима ластавице легу,
Већ је краљу саградио дворе 95
Да с' у њима гости дочекују!”
Док су деца коње провађала,
Устала је госпођа краљица,
Те готови господску вечеру,
Зарана им дала вечерати 100
И зарана у ложницу лећи,
А кад краљу из лова дојезди,
Беседи му госпођа краљица:
„Ој Бога ти, краљу, светли краљу,
Ми имамо два путника млада, 105
Два путника, двоје деце младо,
Једна стаса и једног возраста,
Једна лика и једног облика,
Колик’ да је братац и сестрица!”
Онда уста краљу, светли краљу, 110
Па ужиже мома[1] и вењера,
Те отиде деци у ложницу,
Па беседи госпођи краљици:
„Ој краљице, једна женска главо,
Видиш да је Ива и Марица!” 115
Жива с’ мајка с њима састанула,
Ал’ се мртва од њи растанула.
(АСАНУ, бр. 8552/257, XXVII, бр. 2).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
