Опет Краљевић Марко свети братову смрт

Говорио Краљевић Андрија:
„О мој брате, Краљевићу Марко,
„Ми хајдемо у гору зелену
„И без хлеба и без воде хладне,
„Да видимо ко је бољи јунак.“
Насмеја се Краљевићу Марко,
Па одоше у гору зелену
И без хлеба и без воде хладне.
Трпили су за три летња дана,
За три дана и три ноћи тамне.
Кад четврти данак осванто,
Ал' говори Краљевићу Марко,
„О мој брате, Краљевић Андрија:
„Није мени додијало глади,
„Већ је мени додијало жеђи,
„Дошло ми је да закољем вранца,
„Да с' од вранца ја напијем крвце."
Ал' говори Краљевић у Марко:
„Не кољ' коња Краљевић - Андрија ,
„Не кољ' коња не чини зулума,
„Не пиј крви, не погани тела,
„Већ ти иди мало унапредак,
Наћ' ћеш два друма царева,
„Један иде десно, други лево,
„Леви иде каменој механи,
„У механи крчмарица млада:
„Не шали се, с коња не силази,
„Већ заишти воде са коњица.“
Оде Андра кроз гору зелену,
Нашао је два друма царева,
Један иде десно, други лево,
Леви иде каменој механи,
У механи крчмарица млада.
Колико га угледала млада,
Стрчала се доле у подруме,
У подруму дванаест хајдука,
„Браћо моја дванаест хајдука,
„Чудан јунак на коњу чудноме,
„Канда ј' рода Краљевића Марка.“
Па истрча пред механу белу,
П' она седе на тај студен камен,
Студен камен сузама полива,
Док не дође Краљевић Андрија.
А кад дође Краљевић Андрија,
Божију јој помоћ називао:
„Божја помоћ, крчмарице млада.“ -
„Бог да даде, делијо незнана.“
„Ој бога ти, крчмарице млада,
„Донеси ми воде на коњица.“
Сузе рони крчмарице млада:
„Ој бога ти, делијо незнана;
„Ево има девет годин' дана,
„Како седим ја у гори сама,
„Још ја не знам, шта је мушка страна.
„Већ ти сиђи доле са коњица,
„Па се напиј вина без новада."
Сиђе Андра доле у подруме,
У подруму дванаест хајдука,
Дванаест му наздравише чаша.
Погубише Краљевић - Андрију,
Играју се са Андријном главом
Као с лепом јабуком од злата. -
Чекао га Краљевићу Марко,
Чекао га тај дан после по дне.
Ал' говори Краљевићу Марко:
„О мој брате, Краљевић-Андрија,
„Лудо ли си изгубио главу.
Па он оде каменој механи,
Пред механом крчмарица млада,
Колико га угледала млада,
Стрчала се доле у подруме,
У подруму дванаест хајдука:
„Браћо моја, дванаест хајдука,
„Чудан јунак на коњу чудноме,
„Баш канда је Краљевићу Марко.“
Она седе на тај студен камен,
Студен камен сузама полива,
Док не дође Краљевићу Марко.
А кад дође Краљевићу Марко,
Божију јој помоћ називао:
„Божја помоћ крчмарице млада.“
„Бог да даде, делијо незнана.
„Изнеси ми један чабар вина."
Сузе рони крчмарица млада:
„Бог ми с тобом, делијо незнана,
„Ево већем девет годин' дана,
„Како седим ја у гори сама,
„Још ја не знам, шта је мушка страна.
„Већ ти сиђи доле са коњица,
„Па се напиј вина без новаца."
Сиђе Марко доле са коњица,
Па Шарина пред механу веза:
„Јеси чуо, мој добри Шарино
„Ако ко год из механе пође,
„Зубма кољи, а ногама туци ,
„Па му не дај на поље изаћи.“
Оде Марко доле у подруме,
У подруму дванаест хајдука.
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Донеси ми један чабар вина.“
Донесе му један чабар вина:
Није Марко загасио жеђи:
„Донеси ми други чабар вина.“
Донесе му други чабар вина:
Теке Марко поквасио брке.
Кад погледа Краљевићу Марко,
Играју се дванаест хајдука,
Играју се са Андријном гла вом
Као с лепом јабуком од злата.
Трже сабљу Краљевићу Марко,
Па исече дванаест хајдука,
Од дванаест начинио Марко,
Од дванаест дваест и четири.
Крчмарица хтеде да утече,
Дочека је на врати Шарино,
Зубма коље а ногама туче,
Не даде јој на поље изаћи,
Док не дође Краљевићу Марко.
А кад дође Краљевићу Марко,
Оба јој је извадио ока,
Обе беле руке отсекао:
„Иди, курво, у гору зелену,
„Па се удри од јеле до јеле:
„Како ј' теби без очију чарних,
„Тако ј' мени без брата Андрије.“

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 90-94.