Омер Хрњичић и дилбер Анђелија (Сарајево)
0001 Ал загрмље, ал се земља тресе,
0002 Ал пуцају на Задру топови?
0003 Нити грми, нит се земља тресе,
0004 Већ пуцају на Задру топови;
0005 Шенлук чини Задранине бане.
0006 Сад му чета са Крајине дође
0007 И пред четом двије харамбаше,
0008 По имену два Сандина сина,
0009 Са њима бјеше двСје хиљаде војске.
0010 Доведоше три Турчина млада
0011 Свезанијех руку наопако,
0012 Њиха гледа са пенџера бане
0013 И са њиме двадес'т генерала
0014 И војводе двадесет четири.
0015 Са градова пуцају топови,
0016 Три Турчина стоје на авлији.
0017 А који су Турци са Крајине?
0018 Ваља њихке по имену казат:
0019 Најпрви је калаузе Мујо,
0020 А друго је Хасан одабаша,
0021 А трећи је Мујагин Омере,
0022 И какав је, жалосна му мајка!
0023 Нема момку ни двадес'т година,
0024 Љепше момче од сваке дјевојке,
0025 Вас у срми и у суху злату.
0026 Кад их бане сејир чучинио,
0027 Па повика Ђура тавничара.
0028 Па му дође Ђуро у одају,
0029 А вели му Задранине бане:
0030 »Нај ти Ђуро од тавнице кључе,
0031 Води Турке на дну у зиндане,
0032 Нек тавнују десет петнест дана,
0033 Водићу их цркви намастиру,
0034 И велик ћу народ покупити
0035 Из државе моје сто хиљада,
0036 Моје војске четрьест хиљада,
0037 Покупити тридес' капетана,
0038 И повешћу двадес'т генерала,
0039 Покупићу тридес'т јевојака,
0040 Све сестара нашијех сердара,
0041 Добавићу дилбер Анђелију,
0042 Из Приморја сестру Смиљанића.
0043 Кад посадим сјећи Хрњичића,
0044 Хрњичића, Мујова Омера,
0045 Натјераћу тридес'т дјевојака,
0046 Нек ухвате коло око њега,
0047 Нек Омеру смрцу опјевају,
0048 На срамоту свој бутун, Крајини
0049 Рад инада Омерова баба,
0050 Мила баба, сердар-аге Муја.«
0051 Одведе их Ђуро у тавницу,
0052 На тавници врата притворио.
0053 Па казује од Задарја бану:
0054 »Одвео сам Турке у тавницу.«
0055 Кад је бане чуо лакрдију,
0056 Сједе бане писма расписиват
0057 По цијелој по својој држави;
0058 Хабер даде на четири стране,
0059 Гдје ће ићи цркви намастиру,
0060 Да их води, да их исијече.
0061 Тако стаде неколико дана,
0062 Поче му се народ искупљати.
0063 Народ лежи по пољу зелену,
0064 Ђенерали у одаји с баном.
0065 А вели им од Задарја бане:
0066 »Јесте л» овај народ преписали?«
0067 Сви шућаху, нико не бесједи.
0068 Вели њему Секулић сердаре:
0069 »Јесмо бане, драги господаре,
0070 Народа је стотина хиљада
0071 И дошло је тридес'т дјевојака,
0072 Све сестара нашијех сердара,
0073 Скупио сам по избор дјевојке,
0074 Ено цуре сједе по авлији.«
0075 Па погледа са пенџера бане,
0076 На авлији угледа дјевојке.
0077 Па завика са пенџера бане:
0078 »Брже амо Ђуро тавничаре!«
0079 Лети Ђуро уз бијелу кулу,
0080 Па он бану у одају дође,
0081 Бан му даде од тавнице кључе:
0082 »Хајд изведи три Турчина млада!«
0083 Па му бане Пвако бесједаше:
0084 »Наведи их пољем широкијем,
0085 Нека народ осејири Турке,
0086 Проведи их између солдата,
0087 Доведи их у авлију амо!«
0088 Оде Ђуро, отвори тавницу,
0089 Из тавнице Турке изводио,
0090 Наведе их пољем зеленијем,
0091 Поведе их између народа.
0092 Вас их народ сејир учинио,
0093 В'ома жале Мујова Омера.
0094 Наведе их између солдата,
0095 Доведе их у бјелу авлију.
0096 Гледаше их тридес'т дјевојака.
0097 Кад дјевоје сејир учинише,
0098 В'ома жали дилбер Анђелија,
0099 Анђелија сестра Смиљанића:
0100 »Чусте ли ме тридес»т дјевојака!
0101 А тако вам крста и закона
0102 Бисте ли ме нешто послушале?«
0103 »Бисмо Анђо, што је тебе драго,
0104 Већ нам кажи, што је и како је« –
0105 »Да с» молимо нашем господару,
0106 Господару од Задарја бану,
0107 Да нам пушћи Мујова Омера.
0108 Јесте јазук, да га посијече,
0109 Јер сам чула, гдје говоре људи:
0110 Нема мајка но њега једнога,
0111 Он је један, а седам сестара.«
0112 А кад зачу тридес'т дјевојака,
0113 Свакој цури сузе ударише,
0114 Све писнуше из једног аваза:
0115 »Аман бане! За синовље здравље,
0116 Пушћај нама Мујова Омера,
0117 Јер је јазук, да га посијечеш!«
0118 А вели им са пенџера бане:
0119 »Аја богме, тридес»т дјевојака,
0120 Да ми свака бабовину дате,
0121 Ја вам пушћит Хрњичића не ћу;
0122 Да ми царе царевину даде,
0123 Седам краља седам краљевина,
0124 Не бих вама пушћио Омера!«
0125 Па на народ вику учинио:
0126 »Хајте право цркви намастиру,
0127 Хајте право пољем зеленијем,
0128 Чекајте ме код бијеле цркве!«
0129 И на војску вику учинио:
0130 »Моје војске четр»ест хиљада,
0131 Хајте и ви пољем зеленијем,
0132 Повуците четрьест топова,
0133 Ваља руна шенлуке чинити
0134 Код бијеле цркве намастира!«
0135 Оде народ и оде му војска.
0136 Бан звика седам капетана:
0137 »И ви доље сиђ»те на авлију
0138 И узмите хиљаду солдата,
0139 Вод'те Турке пољем зеленијем!«
0140 Капетани сишли на авлију,
0141 На авлији скупише солдате,
0142 Опколише Турке на авлији,
0143 Бајунете у њих окренули,
0144 Повели их пољем зеленијем.
0145 Бан погледа са демир пенџера,
0146 Па угледа тридес'т дјевојака.
0147 Бан је своје слуге довикао:
0148 »Чусте ли ме, моје вјерне слуге.
0149 Догнајте ми дванаест кочија,
0150 Нек сједају цуре у кочије.«
0151 Све сједоше цуре у кочије,
0152 Кочије су пољем одлазиле.
0153 Кад погледа са пенџера бане,
0154 На авлији видје Анђелију,
0155 Па је викну са пенџера бане:
0156 »Анђелија! Ујела те змија,
0157 Што нијеси сјела у кочије?«
0158 Анђа шути ништа не бесједи,
0159 Веће виче свога кочијаша:
0160 »Чу ли мене, кочијашу Павле,
0161 Дотјерај ми варакли кочије.«
0162 Оде Павле, дотјера кочије.
0163 Сама Анђа сједе у кочије,
0164 Па кочијаш удри бедевије,
0165 Испадоше из демир капије,
0166 Истегоше варакли кочије,
0167 Зелена се поља прихватише.
0168 Што то вели дилберАнђелија?
0169 »Богом брате, кочијашу Павле,
0170 Удри боље двије бедевије,
0171 Нек достигну банове кочије.«
0172 Павле бије двије бедевије,
0173 Достигоше банове кочије.
0174 Па казује дилбер Анђелији:
0175 »Госпо моја, дилбер Анђелијо,
0176 Ми смо стигли банове кочије
0177 И прошли смо дванаест кочија.«
0178 Анђелија Павлу бесједаше:
0179 »Богом брате, кочијашу Павле,
0180 Удри боје двије бедевије,
0181 Па ми стигни хиљаду солдата,
0182 Међу њима повезане Турке,
0183 Кад их стигне, ондар ћеш ми казатК.«
0184 Павле бије двије бедевије:
0185 »Госпођице, стигосмо солдате.«
0186 Анђа њему тихо бесјеђаше:
0187 »Лако гони двије бедевије.«
0188 На кочијам’ капак отворила,
0189 Оде Анђа сејирити Турке,
0190 А највише Мујова Омера.
0191 Мало вр’јеме, а задуго није,
0192 Стаде јека поља зеленога.
0193 Кад погледа кочијашу Павле,
0194 Ето пољем Задранина бана
0195 И са њиме двадес’т ђенерала
0196 И пред њима хиљада катана,
0197 Голе сабље држе у шакама.
0198 Кад то видје кочијашу Павле,
0199 Па говори дилбер Анђелији :
0200 »Госпо Анђо,жалосна ти мајка!
0201 Ето пољем Задранина бана,
0202 А какав је, весела му мајка,
0203 Вас у срми и у суху злату.
0204 Бан узјахо врану бедевију,
0205 Бедевију Хасан одабаше.
0206 Танка му је баш к’о гуштерица,
0207 А извија кано ластавица.
0208 Госпо Анђо, ако бога знадеш,
0209 Да нас бане што год не окара.«
0210 Анђа госпа тихо проговара :
0211 »Слуго Павле, протјерај кочије.«
0212 Протјераше варакли кочије.
0213 Бане се је напојио пива,
0214 На солдате нагони кобилу,
0215 Дотјера је до сужња Омера,
0216 На Омера нагони кобилу,
0217 Па Омеру оде говорити:
0218 »Чујеш ли ме, Мустафин Омере,
0219 Јазук ти је, што ћеш погинути,
0220 Већ би ли се сада превјерио,
0221 Да те вратим кули од канара,
0222 Да ми љуљаш два близанца сина?«
0223 Говори му Мујагин Омере:
0224 »Хајде даље од Задарја бане.
0225 Да ми царе царевину даде,
0226 Седам краља седам краљевина,
0227 Не бих своје вјере оставио;
0228 И ако ћу умријети бане,
0229 Амин боже с дином и с иманом:
0230 Свакојако ваља умријети.
0231 Тамо даље одмакни се бане,
0232 Јер тако ми дина и имана,
0233 Ако мало макнем раменима,
0234 Хоће пући седам конопаца,
0235 Одлетјеће тридесет Маџара,
0236 Ја ћу моје опростити руке,
0237 Клаћу тебе испод грла зубима!«
0238 Осмјехну се од Задарја бане,
0239 Од Омера одмаче кобилу.
0240 У то доба дошли к манастиру,
0241 Испред цркве народ посједао,
0242 Народ сједи по пољу зелену,
0243 А солдати пред бијелом црквом.
0244 И бане је разјахао туде,
0245 Бане сједе на росну ливаду,
0246 Око њега сједе ђенерали,
0247 Капетани стоје на ногама.
0248 Према бану станули су турци
0249 Свезанијех руку наопако.
0250 Кад је бане Турке угледао,
0251 Бан завика грлом бјелијем:
0252 »Дај повед’те калауза Муја!«
0253 Поведоше калауза Муја,
0254 Сједоше га на камен студени.
0255 Више Муја стаде Маџарине,
0256 Голу сабљу држи у шакама,
0257 Па му Маџар оде бесједити:
0258 »О Турчине, калаузе Мујо,
0259 Је л’ ти жао што ћеш умријети?«
0260 А оде му Мујо говорити:
0261 »Ој не лудуј, фисан Маџарине,
0262 Ја не жалим, што ћу умријети
0263 У мојијех педесет година,
0264 Добријех се најахао коња,
0265 Наносио свијетла оружја,
0266 Надерао доброг одијела,
0267 Доста сам се насјекао глава,
0268 Насјекао глава од Маџара.«
0269 То му ријеч најпошљедња била –
0270 Сабља сину, полетје му глава,
0271 Посјекоше калауза Муја.
0272 На то бане шенлук учинио,
0273 Па му пуче четр’ст топова.
0274 Опет викну грлом бијелијем:
0275 »Дај повед’те Хасан одабашу!«
0276 Поведоше Хасан одабашу.
0277 Сједоше га на камен студени,
0278 Више њега стаде Маџарине,
0279 Голу сабљу држи у шакама,
0280 Па му Маџар оде бесједити:
0281 »Ој Турчине, Хасан одабаша,
0282 Је л’ ти жао, што ћеш погинути?«
0283 А вели му Хасан лакрдију:
0284 »Јок Маџаре, лијепог ми дина,
0285 У мојијех четр’ст година
0286 Добријех се најахао коња,
0287 Надерао доброга одијела,
0288 Наносио свијетла оружја,
0289 Насјекао глава од Маџара.«
0290 То му ријеч најпошљедња била –
0291 Сабља сину, полетје му глава,
0292 Посјекоше Хасан одабашу.
0293 А банови пукоше топови,
0294 Ту је бане шенлук учинио.
0295 Опет викну грлом бијелијем:
0296 »Дај повед’те Мујова Омера!«
0297 Поведоше Мујова Омера,
0298 Сједоше га на камен студени.
0299 Виш Омера стаде Маџарине,
0300 Голу сабљу држи у шакама,
0301 Да Омеру посијече главу.
0302 А завика Задранине бане:
0303 »Анђелија, сестро Смиљанића,
0304 Што ти сједиш у зеленој трави,
0305 Већ ти узми триде’ст дјевојака,
0306 Ок’ Омера коло ухватите,
0307 Те Омеру смрцу опјевајте!«
0308 Дјевојка је на ноге скочила
0309 И за њоме тридес’т дјевојака,
0310 Ок’ Омера коло ухватише,
0311 Те Омеру смрцу опјеваше.
0312 Све дјевојке крају побјегоше,
0313 Ал не бјежи дилбер Анђелија.
0314 Пред Омера пала на кољена,
0315 На десну се наслонила руку.
0316 Цура рони сузе од очију ;
0317 Жао јој је Мујова Омера,
0318 Па му Анђа стаде бесједити:
0319 »А Омере, лијепог ти дина,
0320 Што те питам, да ми право кажеш:
0321 Је л’ ти жао овога свијета,
0322 По свијету свакога цвијећа,
0323 Али жалиш остарјеле мајке,
0324 Ал свог баба са Кладуше Муја,
0325 Ал амиџе Мујова Халила,
0326 Ал својијех све седам сестара?«
0327 А вели јој Мујагин Омере:
0328 »Анђелијо, срце из њедара,
0329 Ја не жалим овога свијета,
0330 Нит по њему свакога цвијећа,
0331 Ја не жалим баба Мустаф-аге,
0332 Нити жалим остарјеле мајке,
0333 Нити жалим амиџе Халила,
0334 Ни мојијех све седам сестара;
0335 Већ ћу рану однијети грдну,
0336 Анђелијо, на срцу мојему,
0337 Гдје те не бих кадер потурчити,
0338 Ни бијело лице обљубити;-
0339 Вакат дође, ваља умирати.«
0340 А завика фисан Маџарине:
0341 »Одмакни се, дилбер Анђелијо,
0342 Сад ће турска полетјети глава,
0343 Пашће глава у бијело крило,
0344 Од главе се можеш препаднути.«
0345 Анђелија на ноге скочила,
0346 Одмаче се некол’ко корака,
0347 Опет цура стаде према њему.
0348 А што вели фисан Маџарине:
0349 »О Бога ти, Мујагин Омере,
0350 Што те питам, право да ми кажеш.«
0351 А вели му Мујагин Омере:
0352 »Све што знадем, право ћу ти казат’«-
0353 »Је л’ ти жао, што ћеш умријети?«-
0354 -»Јок Маџаре, лијепог ми дина!
0355 У мојијех двадесет година
0356 Свашта ми је бабо набављао:
0357 Добријех се најахао коња,
0358 Надерао добријех хаљина,
0359 Наносио свијетла оружја,
0360 Маџарскијех насјекао глава.«
0361 Маџарска се војска насмијала:
0362 »А Турчине, Мујагин Омере,
0363 Ти нијеси никад ни видио
0364 Мртву главу маџарског јунака,
0365 А камо ли да си одсјекао.«
0366 А Омер им оде бесједити:
0367 »А тако ми дина и имана,
0368 Док су мене савладали млада
0369 И бијеле савезали руке,
0370 Велик сам вам зијан учинио,
0371 Двадес’т сам вам одсјекао глава,
0372 Двадес’т глава од двадес’т Маџара.«
0373 Ал то њему ништа не вјерују,
0374 Па казују Задранину бану:
0375 »Господару од Задарја бане,
0376 Чујеш бане, што нам Турчин каже,
0377 Гдје је двадес’т одсјекао глава!«
0378 Бан завика двије харамбаше,
0379 По имену два Сандина сина:
0380 »О бора вам, харамбаше младе,
0381 Је л’ истина,што ми Омер каже,
0382 Док сте њега жива ухватили,
0383 Да пос’јече до двадесет глава?«
0384 Рекоше му двије харамбаше:
0385 »Јест истина, драги господару,
0386 Виш’ истина, него Турчин каже,
0387 Већ му одмах пос’јеците главу.«
0388 Бан завика грлом на Маџара:
0389 »Што си стао, фисан Маџарине?
0390 Дер с Омера посијеци главу!«
0391 ’Нако Маџар сабљом замахнуо,
0392 Да Омеру посијече главу,
0393 А вели му Мујагин Омере:
0394 »Стани мало, фисан Маџарине,
0395 Имам нешто с тобом бесједити.«
0396 ’нако Маџар сабљу заставио,
0397 А вели му Мујагин Омере:
0398 »Чујеш ли ме, фисан Маџарине,
0399 На мени је добро одијело,
0400 Све хаљине од чистога злата,
0401 На прсима двоје токе златне.
0402 Ове токе, што су ми на врху,
0403 Бабо ми је скоро саковао,
0404 Па сам Богу јемин учинио,
0405 Да ћу јунак до Мљетака сићи,
0406 Па ми не би од Бога суђено;
0407 Смрт је дошла, ваља умирати,
0408 Па ће токе крвца позлатити
0409 Од мојега врата бијелога.
0410 Већ поћути, фисан Маџарине,
0411 Кад би мене хтио послушати,
0412 Попусти ми седам конопаца,
0413 Одмакни ми тридес’т Нијемаца,
0414 Па преда ме падни на кољена,
0415 Распучи ми пуца низ њедарца,
0416 Па ми скини ђузел одијело,
0417 С мене скидај, па ударај на се,
0418 За тебе је моје одијело.«
0419 А кад Маџар зачу лакрдију,
0420 Превари се, уједе га гуја,
0421 Попусти му седам конопаца,
0422 Одмаче му тридес’т Нијемаца,
0423 Пред Омера паде на кољена,
0424 Сабљу држи у лијевој руци,
0425 Десном руком пуца распучује,
0426 Да с Омера скине одијело.
0427 Готово му пуца распучити,
0428 А Омер је срцем помислио:
0429 »Мили Боже, на свему ти хвала,
0430 Свакојако ваља умријети!«
0431 Хитар Турчин на ноге скочио,
0432 Маџарина ногом ударио,
0433 Колико га лако ударио,
0434 Одмах му је прса поломио.
0435 Паде Маџар у зелену траву,
0436 Из руку му сабља испанула.
0437 Анђелија сабљу прихватила,
0438 Додала је Мујову Омеру;
0439 А кад Омер сабљу прихватио,
0440 У Маџаре јуриш учинио.
0441 На Омера пушке запуцаше,
0442 Вас је Омер у дим замакао.
0443 Колика је тама притиснула,
0444 Од таме се Омер не виђаше.
0445 Омер иде, разгони Маџаре,
0446 Све по пољу на четири стране.
0447 Момак трчи пјеше на ногама,
0448 Доклен нађе барак бедевију,
0449 У радости заскочи кобилу,
0450 Јер бијаше сусто на ногама.
0451 Много војске проћи му не даду,
0452 Јер Омеру ватра притужила,
0453 Притужила ватра од пушака,
0454 Омер викну грлом бијелијем:
0455 »Леле мени од сад до вијека,
0456 Опет ће ме жива ухватити!«
0457 А у мисли, у којој бијаше,
0458 Док пукоше пушке са планине,
0459 Неко викну грлом бијелијем:
0460 »А не бој се,Мујагин Омере,
0461 Ето теби амиџе Халила,
0462 За Халилом серхат и Крајина.«
0463 Кад погледа од Задарја бане,
0464 Али пољем Турке угледао,
0465 Све барјаци кано и облаци,
0466 Бојно копље кано гора црна.
0467 Пред Турцима Мујагин Халиле,
0468 А за њиме сердар-ага Мујо,
0469 Мио бабо нејака Омера.
0470 За сердаром Ибрахиме Тале
0471 На кулашу, на црну гривашу.
0472 Тале вуче клинчату батину,
0473 Тале виче грлом бијелијем:
0474 »Јуриш браћо, млади Крајишници,
0475 Не гледајте један на другога,
0476 Тер пролаз’те један крај другога
0477 И немојте пушке истурати,
0478 Већ за оштре сабље прихватите,
0479 На Маџаре бирдем ударите,
0480 На топовим’ ватру задуните.
0481 Чујте тутња пољем зеленијем,
0482 Омеру је ватра додијала.«
0483 Кад то чуше млади Крајишници,
0484 Халакнуше, Бога споменуше,
0485 У Маџаре јуриш учинише,
0486 Стаде звека оштријех сабаља,
0487 Стаде јека љутих рањеника,
0488 Јере су се силе удариле,
0489 Једно турска, а друго маџарска.
0490 Кол’ко су се добро ударили,
0491 Тама лежи по пољу зелену,
0492 Од таме се ништа не виђаше.
0493 А да видиш Личанина Тала,
0494 На топове одмах ударио
0495 И на њима ватру задунуо.
0496 Код топова оставља дружину,
0497 Па својега прогони кулаша;
0498 Тале иде цркви намастиру.
0499 Кад је био пред црквена врата,
0500 Ту ми Тале Муја налазио.
0501 Мујо бјеше допануо рана,
0502 Голу сабљу држи у шакама.
0503 Тале дође па му селам викну:
0504 »Сердар Мујо, мој по Богу брате,
0505 Јеси л’ давно пред ту цркву дошо?«
0506 А Мујо му оде бесједити:
0507 »Нема, Тале, чејрек од сахата.
0508 Љуте су ме ране савладале,
0509 Рани мене Смиљанић сердаре
0510 И са њима Јанковић Стојане.«
0511 А вели му Личанине Тале:
0512 »Не питам те ја за ране Мујо,
0513 Видје л’ игдје Задранина бана?!
0514 А вели му Мујо лакрдију:
0515 »Видјех, Тале, бана и Халила,
0516 Бане бјежи пољем зеленијем
0517 Бане бјежи задарскоме граду,
0518 Отјера га Халил на малину,
0519 Већ ти друго не знам казивати
0520 Од Халила брата рођенога,
0521 Море бити, да је погинуо.«
0522 У ријечи, у којој бијаху,
0523 Док ево ти Мујова Халила,
0524 Ухватио Смиљанић сердара,
0525 Свезао му обадвије руке.
0526 Па га гони пред својим малином,
0527 Дотјера га Мују рањеному,
0528 Селам даде, одјаха малина:
0529 »Брате Мујо, аго Бога знадеш,
0530 Једа игдје твог Омера сина?«
0531 »Јок Халиле, лијепог ми дана!«
0532 Док завика Личанине Тале:
0533 »Сердар Мујо, од Крајине крило,
0534 Теби Омер, мени муштулуци!«
0535 Док ево ти Мујова Омера,
0536 Според њиме дилбер Анђелија,
0537 Анђелија сестра Смиљанића.
0538 Кад свезана брата угледала,
0539 Свога брата Смиљанић сердара,
0540 Љуто писну дилбер Анђелија:
0541 »Ох мој брате, Смиљанић сердаре,
0542 Јесу л’ теби притегнуте руке?« –
0543 »Јесу сестро, очињег ми вида!«
0544 Анђелија говори Халилу:
0545 »О Халиле, ако Бога знадеш,
0546 Попусти му пребијеле руке,
0547 Моме брату, Смиљанић сердару.«
0548 За то Халил хаје и не хаје.
0549 А вели му сердар-ага Мујо:
0550 »О Халиле, брате од матере,
0551 Пусти руке Смиљанић сердара!«
0552 Говори му дијете Халиле:
0553 »Јер да пустим душманина твога,
0554 Душманина Смиљанић сердара?
0555 Он је теби ране задавао.«
0556 Скочи Мујо, кан да се помами,
0557 Па повади сабљу маџаркињу.
0558 Мујо дође Смиљанић сердару,
0559 На рукам му прес’јече конопце,
0560 Смиљанићу отпушћао руке;
0561 »Хајд’ сердаре, куда теби драго!
0562 Већ чу ли ме, Смиљанић сердаре,
0563 Ако сиђеш Задру бијеломе,
0564 Те ти видиш Задранина бана,
0565 Ти ћеш њему ’вако казивати:
0566 »»Поздрав ти је са Кладуше Мујо,
0567 На том му се разминути не ће.««
0568 А ја одох на турску Крајину,
0569 Изнова ћу војску покупити,
0570 Ударићу Задру бијеломе.«
0571 То рекоше, па се растадоше.
0572 Отлен оде Смиљанић сердару,
0573 Сердар оде Задру бијеломе
0574 Мујо свога закрочи ђогата,
0575 Па сиђеше пољу зеленоме.
0576 Турска војска стала из окола,
0577 А Маџари бјеху у сриједи.
0578 У Маџара не има оружја,
0579 Јер им Турци оружје узели.
0580 Ту ми стоји Шарац Махмуд ага
0581 Код Маџара на путаљу своме.
0582 Мујо дође, па му селам викну,
0583 Махмуд ага селам прихватио:
0584 »Алећ селам, сердар-ага Мујо!«
0585 А вели му Шарац Махмуд ага:
0586 »Честите ти ране Мустаф-ага!«
0587 А вели му Мујо са ђогата:
0588 »Честите су, гдје на теби н’јесу.«
0589 Па му опет Мујо говораше:
0590 »О Бога ти, Шарац Махмуд ага,
0591 Јеси л’ гледо наше рањенике?«-
0592 »Јесам скоро, сердар ага Мујо.«-
0593 »Ја има ли много рањеника?
0594 За леше те ни питати не ћу,
0595 Ко погибе, да му кућа знаде.«-
0596 »Ми смо леше бели покопали
0597 По зелену пољу задарскоме.
0598 А што мене питаш, Мустаф-ага,
0599 Колико је у нас рањеника:
0600 Рањеника петнаест стотина.«
0601 Мујо викну Шарца Махмуд агу:
0602 »Чујеш ли ме, Шарац Махмуд ага,
0603 Дедер вичи наше Крајишнике,
0604 Нек с’ растуре по пољу зелену,
0605 Хоћу пушћат маџарске јесире,
0606 Нека иду Задру бијеломе,
0607 Нек баш сваки кућу обрадује.«
0608 Говори му дијете Халиле:
0609 »Брате Мујо, ако Бога знадеш,
0610 Што ћеш пушћат маџарске јесире,
0611 Силу су нам учинили квара.«
0612 А вели му Мујо лакрдију:
0613 »Ну Халила будаласте главе:
0614 Сиротиња ништа није крива.«
0615 Мујо пусти маџарске јесире
0616 И даде им свијетло оружје,
0617 Па им оде бесједити Мујо:
0618 »Чусте ли ме, маџарски јесири,
0619 Други пут ме боље дочекајте,
0620 Ваше пушке боље напуните,
0621 Више праха и тешког олова.«
0622 Сва му војска маџарска бесједи:
0623 »Хвала теби, турска поглавицо!«
0624 И одоше сваки сенту своме.
0625 Мујо оде на турску Крајину
0626 И одведе Анђу Смиљанића.
0627 Остале је пустио дјевојке,
0628 Свака своме оде завичају.
0629 Халил Мују брату бесјеђаше:
0630 »Брате Мујо, лијепог ти здравља,
0631 Што ти пусти маџарске јесире,
0632 Што их Мујо, свију не побисмо?« –
0633 »Аја богме, дијете Халиле,
0634 Ту ми нама ни јунаштва нема:
0635 Сиротиња није ништа крива.«
0636 Мујо сиђе на турску Крајину,
0637 Шенлук чини два бијела дана,
0638 Омер узе дилбер Анђелију.
