Ожалошћена породица/4

ПРВИ ЧИН

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV

ДАНИЦА, МИЋА

МИЋА (он је последњи пошао уз степенице и попео се већ на први степеник, па кад спази Даницу, која долази кроз средња врата, он се врати): Ах!
ДАНИЦА (доноси пун служавник кафе, па кад види да су гости отишли уз степенице, изненади се).
МИЋА (приступи јој): Кафу? (Узима шољицу.) Ја иначе не пијем, али кад ви служите.
ДАНИЦА: А куда су отишле госпође и господа?
МИЋА: Хоће да разгледају кућу.
ДАНИЦА: Тако!
МИЋА: Велика кућа, много намештаја и о свему томе водите ви бригу?
ДАНИЦА: Ја не – тетка, али, дабоме, стара жена, морам јој помоћи.
МИЋА: То је тешко за вас.
ДАНИЦА: Па то је само за који дан, док се кућа не преда наследницима.
МИЋА: Дотле само? Зар ви не мислите и даље остати овде?
ДАНИЦА: Свакојако не.
МИЋА: Ни кад би вам наследник то понудио?
ДАНИЦА: Ја не знам, то би тетка имала да реши.
МИЋА: Зашто тетка, то би пре ви имали да решите. Ако бих ја био наследник – а ја се томе поуздано надам – ја бих, видите, желео да ви то решите.
ДАНИЦА: Шта да решим?
МИЋА: Па то, да останете у стану. Зашто не? За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо, младо створење. Зар не?
ДАНИЦА: Хвала, то је врло љубазно од вас, али, ја мислим, тетка жели да се иселимо.
МИЋА: Али зашто, забога? То би вам био само један тежак издатак. Овде сте становали бесплатно, па тако би и даље становали. Зар то није боље за вас?
ДАНИЦА: Боље је, али...
МИЋА: И што је главно, ја не мислим тако брзо да се женим, а све дотле ви би остали у стану.
ДАНИЦА (изненађена): Тако? А зашто само дотле?
МИЋА: Јер, бојати се, моја би жена могла бити љубоморна. Па да, то би било сасвим оправдано?
ДАНИЦА: Оправдано?
МИЋА: Па да, забога, ви сте тако лепушкасти и мили, и могу вам рећи чак и да ми се допадате, врло ми се допадате. (Покушава да је помилује.)
ДАНИЦА (увређено): Господине!
МИЋА: Но, но, но, не морате се срдити.
ДАНИЦА (у узбуђењу): Откуд вам та слобода?
ПОРОДИЦА (наилази низ степенице).
МИЋА: Рекао сам вам, допадате ми се. То је ваљда слободно рећи једној младој и лепој девојци. Уосталом, кад будем имао прилике ја ћу вам ствар објаснити. Видећете, ствар је врло једноставна.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.