Од кога је рат постао?
Од кога је најпри рат постао? –
Од царице и њезине кћерце.
Дала кћерцу за Турскога цара,
Пасала је годиница дана
Своје кћерце да није видила, 5
Нит' видила, нит' што од ње чула;
А имала два сина једина,
Једно Милан а друго је Иван,
Пак је она њима бесједила:
„Ајте, синци, па вид'те сестрицу!“ 10
Оседлаше своје добре коње.
Липо их је царе свитовао:
„Дје сретите старо и нејако,
„Ви се њему уклоните с пута;
„Дје сретите младу женску главу, 15
„Божју њојзи помоћ називајте.“
А царица њих је свитовала:
„Дје сретите старо и нејако,
„На сухо му ви обријте браду;
„Дје сретите липу женску главу, 20
„Љубите је ка' и своју љубу.“
Сигураше добре своје коње,
И одоше путом до сестрице.
Нећидоше отца послушати,
Нег' царице миле своје мајке: 25
Дје год срети старо и нејако,
На сухо му они обриј браду;
А дје срети липу женску главу,
Они љуби ка' и своју љубу.
Кад дођоше до сестре једине, 30
И унутра коње уведоше,
И у кулу с сестром улиђоше,
Ал' питају два брата родјена:
„Ој сестрице, дје је нами зете?“
Липо она њима одговара: 35
„Отишо је лаган лов ловити.“
Туте они трије дана били,
Ал' им цара неима из лова.
Ал' угледа старији Милане,
Он угледа свога зета капу, 40
Па је меће он на своју главу,
Па погледа уза се низа се,
Је-л' му капа лишцу пристајала.
Кад видио, да пристаје лишцу,
Он бесједи сестрици јединој: 45
„Хоће-л' зет ми капу поклонити,
„Кад је мому лишцу пристанула?“
Али она њему одговара:
„То ти незнам, докле он недође.“
Мало тому постајало вриме, 50
Ал' угледа зетову сестрицу,
Да је њег'ву лишцу пристајала;
Он је онда за себе просио.
На то му се селе разљутила,
Пак је онда браћу засужњила, 55
Затвара их с деветери врати.
У те мире и царе из лова,
Онда њему љуба бесједила:
„Бољи сам ја ловак уловила,
„Ја у кули на стоцу сједећи, 60
„Него-ли ти по планини идућ“
На то се је царе наљутио:
„Како би ти лов ловила бољи,
„Лов ловила на стоцу сједећи,
„Него-ли ја по планини идућ?“ 65
Онда она њему бесједила:
„Ајде амо, царе, па 'ш видити!“
Кад је цара к тавници довела,
Њих је царе одмах препознао,
Одмах позна Милу и Ивана. 70
Насрнула сестрица једина
Њима црне очи изкопати,
Па их слипе к мајки опремити.
Жао цару њим изкопат' очи.
Ивану је изкопао очи, 75
Милану се жао копат' чини,
Јере му је сестри приличио.
Насрнула сестрица једина,
Да и њему цар изкопа очи.
И Милану цар изкопа очи, 80
Метну браћу на добре коњице,
У рубац им очи завезала,
За милошћу мајки одпремила.
Када били близу до дворова,
Њих далеко опазила мајка, 85
А ближе је пред њих излетила,
И Милана пита старијега:
„О Милане, мој једини сине!
„Што ти носиш мајки за милошћу?“
Он се фати руком у појасе, 90
Па извади очи иза паса,
И даје их за милошћу мајци,
Она паде мртва на земљицу.
Нико мајке утишит' неморе,
Него само један стари старче, 95
А он ће је старац утишити:
„Мучи, неплачи, царице госпојо,
„Ја сам имо до осам синова,
„Све сам осам старац оженио,
„И осмеро имо унучади, 100
„Пак су дошли пасоглави Турци,
„Пак појели до осам синова,
„И појели до осам снашица,
„И осмеро јоштер унучади.“
Онда се је јадна утишила. – 105
Пише књигу цар на четири стране,
Да се купи сва сиљена војска,
Да ће с зетом мегдан учинити.
Онда пише свому зету књигу,
Да он купи силну своју војску, 110
Да ће они мегдан учинити.
Више зет му сакупио војске. –
Он пред војском Књежић оберстара
И с њијеме Сењанин Ивана.
Ал' говори Књежић оберстаре: 115
„О Иване, моје дите драго!
„Како ћемо рат ми ратовати?
„У Турака више има војске.“
Ал' је Иве њему бесједио:
„Ти се небој, Књежић оберстаре! 120
„Купуј мени ти турско одило,
„Па ја идем баш у турску војску,
„Ја ћу чути, што Турци диване. “
Купује му он турско одило,
Кад му купи он турско одило, 125
Оде Иве међу турску војску,
Па он слуша, што Турци диване.
Ал' говори силна турска војска:
„Сутра ћемо на њих ударити,
„И њихову војску погубити, 130
„Каурскога цара уфатити,
„Па ћемо га њег'ву зету дати.“
Кад чу Иве, што Турци диване,
Он ти иде Књежић оберстару,
Све истину он њему казује. 135
Препаде се Књежић оберстаре,
Ал' је њега Иве сигурио :
„Небој ми се, Књежић оберстаре!
„Ако ћеш ти мене послушати,
„Врло ће нам данас добро бити. 140
„Кад озвони звоно поздрав госпи,
„Онда ћемо ударит' на Турке,
„Све их живом ватром попалити,
„Жива ћемо цара уфатити,
„Жива њега на колац набити, 145
„Па га пећи три бијела дана,
„Па ћемо га послат' Цариграду,
„Баш његовој за милошћу љуби.“
Ту ће они Иву послушати:
Кад озвони звоно поздрав госпи, 150
С слогом они на њих ударише,
Наглом ватром Турке попалише,
Јер су таман стали вечерати.
Таман Турци посркали јуху,
А Каури поједоше месо. 155
Турског' цара жива уфатили,
И жива га на колац набили,
Па га пекли три бијела дана,
Љуби му га за милошћу даше.
Тада било, сад се спомињало. 160
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
