Одговор на један позив
| Одговор на један позив Писац: Бранислав Нушић |
Одговор на један позив*)
Добио сам, другови и пријатељи, ваш позив да се ових дана после тако дугог низа година, са-станемо и прославимо двадесетпетогодишњицу од дана када смо свршили Университет. Одазваћу се, Берујући да ће ми та прослава вратити сећање на оне лепе дане, када смо, и ја и ви сви, веровали, да је у Србији и потребно и вредно труда свршити Универзитет. За ових двадесет и пет година, на жалост, ја сам се уверио да су мајци Србији писме-ни људи врло излишни и да је универсатетска ква-лификација један луксуз, којега човек не може, и да хоће, да се отресе.
Кад сам првипут стекао универзитетску диплому, ја сам мислио: мој је свет, и мислио сам: сад ми је у руци онај кључ што свака гвоздена врата отвара, аладинова лампа пред којом се стене ра-зоравају.
- ) Позив школских другова на прославу двадесетпетогодишњице.
А како је било и шта је било, у ствари, у животу?
Отишао сам у војску, и кад сам поменуо да имам универзитетфу диплому, они су се распити-вали — чији сам син?
Обратио сам се држави и, кад сам јој поменуо да имам универзитетс|ку диплому, она се распити-вала — имам ли акције, и које банке?
И тада, када оам видео да ми је та диплома један терет и једна сметња, дошао сам на срећну мисао да почнем лагати како ја и немам диплому Универзитета, како је никад нисам ни имао, и како уопште никад нисам ни помишљао да је имам.
Тако решен, обратим се поново држави, која ме је једанпут већ одбила. Јавим се начелнику једног министарства и овај ме прими.
— Господике начелниче, — отпочех ја врло озбиљно, како он не би ни из једне једине речи сазнао да сам свршио Университет — дошао сам да вас замолим да ми дате службу.
— Шта си свршио?
— Па... свршио сам пет разреда гимназије али нисам положио испите.
— А јеси ли писмен?
— Па, онако; али поучићу се.
— Сасвим! — одговара начелник — ако бу-деш вредан, поучићеш ое. Ето, ја сам свршио два разреда и ратароку школу, па шта ми фали?
И добијем олужбу: и правио бих врло лепу ка-ријеру, да моје колеге нису однекуд сазнале да с,ам свршио Университет и дунуцирале ме код прет-постављених. Претпостављени су ме одмах узели на зуб и, разуме се, изгубио сам службу.
Пустио сам да прође мало времена, да се у владиним круговима заборави да сам свршио Уни-верситет, па сам се упутио начелнику другог ми-нистарства.
— ГоСподине начелниче — отпочех врло оба-зриво — дошао сам да вас замолим за службу.
— Шта си био до сада?
— Па био сам поднаредник.
— А јеси ли учио штогод?
— Свршио сам подофицирску школу.
— Доста. Ја сам био поручник, па, ето... хвала Богу.
И ја опет добих врло лепу службу, у којој би све до данас остао, али, отпоче страховита кампања против мене. Најпре почеше минисгру да стижу анонимна пис!ма, у којима му се доставља да сам свршио Университет, па онда почеше новине да пи-шу читаве чланке: „Шта то значи, у државној служби трпи се човек који је свршио Университет. Зна ли то г. министар и, ако зна, мисли ли он то и даље трпети?” Па, кад је и то било мало, паде и интер-пелација у Скупштини, у којој Се министир пита: зна ли он, и води ли о томе рачуна, да ое у држав-
ну службу увукао један човек који је свршио Уни-верситет?
Е, после тога, није ми могло бити више оп-станка у државној служби.
И од тога доба ја више нисам ни покушавао да је тражим.
Диплому међутим о свршеном Университету урамио сам и обесио поред дипломе којом сам име-нован почасним чланом једног певачког друштва. Обе те дипломе доносе ми подједнаке ренте, па и треба да ј една крај друге висе.
И таман сам ја био сасвим и заобравио на ту непријатност, да сам и ја некад свршио Университет, а ви ме, другови и пријатељи, вашим позивом опо-менусте. Доћи ћу, прославићемо. Зашто не бих! Кад има људи који прослављају двадесет и пет го-дина брачног живота, зашто не бих ја прославио ову мању невољу, Која ме је двадесет и пет година везала за једну диплому, која ми је упропастила каријеру.