Ода к самом себи
Ода к самом себи Писац: Лукијан Мушицки |
Тешко мени без мене!
Мисли, о Лукијане, сред злоба, пакости зверских,
Шта би чинио ту Сенека, шта л' Епиктет.
Несреће бездне јоште не бој с': бесплотни те диже!
Заслуга ризом покриј с', ум на бесмртна упри!
Стреле врагова затупиће с', пашће неправедне мишце,
Језик занемиће им: ти ћеш остати ти.
Врази су злобом нападали тако на Рајића крепка,
Живи у слави пак он, — врагове прогута тма.
Храбра Иракла врагова љут полк диже на небо.
Љуто ту гоњеним јест красним примером он.
Ево, и теби је судбина дала задатак не лаки:
Славе узлетит на врх, вечну ил' пасти у тму!
Исто ће рећи то: данас са народом живит, па вечно,
Ил' умрети јошт сад, па ни по смрти с њим бит,
Горчине чашу, за коју ти не знаде, поднесе Сабор!
Ти си испио тврд. Живићеш оставши жив.
Дан ниједан не заборав' себе у несрећи овој.
Пливајући ако с' на час смете, већ прогутан јест!
Бивши несрећан славе на путу, ти снова се крепи:
Крепкој се намери зар икада отело што?
Имаш у души ти велику силу, у духу пак храброст.
Достићи наравне врх висине, красоте, мож'ш!
Кога су бози узвисити ради, том мећу пред ноге
Силних препјатствија тму. Расте победивши ту.
Славе се храм из препона диже. Силе зруживше с,
Тела и душе из тих степене праве ко храму.
3. новембра 1821.
Извор
уреди- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 136
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лукијан Мушицки, умро 1837, пре 187 година.
|