[Овце чува Јован и Јована]
Овце чува Јован и Јована
По планини изнад Биограда —
Јован овце, а Јована јањце.
У Јоване ознојене руке,
Па не море ситан везак вести; 5
А то гледа чобане Јоване,
Донесе јој воде у шарпељу,
Те Јована руке умивала.
Бјеље бјеху у Јоване руке,
Но бијело лице Јованово. 10
Поче Јоша ситан везак вести,
Говорн јој чобане Јоване,
Да се другом оженити не ће,
Неће њоме Јованом ђевојком:
„Ја ли тобом, јали земљом црном, 15
Ја се никад’ ни женити не ћу!“
Јована се Јолу кунијаше,
Да за другог удават’ се не ће:
„Ја ли за те, јал’ под земљу црну,
Ја се никад’ ни удават не ћу!“ 20
Млидијаху нико не чујаше,
Ал’ их слуша Јованова мајка,
Па је брже двору похићела,
Па Јовану цуру испросила,
Од Јоване и вишу и љевшу; 25
А сватове брже покупила,
Па доведе лијепу ђевојку.
Ал да видиш Јованове мајке,
Дозивала двије снахе младе,
Па их спрема горје у планину; 30
Овако је њима говорила:
„Дозовите чобана Јована,
Нека иде цури на вјенчање!“
Па одоше горје уз планину;
Отишле су младе пјевајући, 35
Вратише се озгор кукајући.
Сад’ одоше сестре Јованове
Уз планину горје пјевајући;
Кад дођоше милу брату своме,
Па су сестре брата заклињале: 40
„Хајде, Јоле, цури на вјенчање,
Тебе твоја поздравила мајка!“
А говори чобане Јоване:
„Не ћу, Богме, мојој каште мајци,
Ето мајке, а ето ђевојке!“ 45
Па одоше сестре низ планину,
Низ планину јаде јадујући.
А стара нх једва чека мајка;
Она срете миле шћери своје,
Па их стара упитала мајка 50
„Иде л’ Јово цури на вјенчање?“
А говоре лијепе ђевојке:
„Не ће Јово цури на вјенчање,
Да се никад оженити не ће!“
А кад стара разумјела мајка, 55
Узе штапак у бијеле руке,
Па је ето горје уз планину.
Кад изиђе горје уз планину,
На планину више Биограда,
Она нађе чобана Јована, 60
Па га стаде проклињати мајка —
Она обље извадила дојке.
Љуто куне дијете Јована:
Проклета му материна 'рана
Што не иде цури на вјенчање. 65
Кад се Јован виђе на невољи,
Преко воље послушао мајку,
Преко воље ама од невоље —
Одо с мајком цури на вјенчање.
Кад дођоше, вјенчаше ђевојку. 70
Ту их мрка ноћца прихватила;
У одаји заноћише сами
Кад је било ноћи половина,
Тада Јово цури говорио:
„Чујеш мене, лијепа ђевојко, 75
Послушај ме, што ћу ти казати!
Кад у јутру бијел данак дође,
Три пута ће моје сестре доћи
Под пенџере од шикли одаје,
Три пут доћи, три пут запјевати 80
Не мој њима отворити врата,
Нек се моје сестре наколају
И проведу свадбу и весеље;
Кад четвртом под пенџере дођу
Онда скочи, отвори им врата! 85
И чујеш ме, лијепа ђевојко:
Ти ћеш казат, мојој старој мајци
Ја ћу саде јунак умријети —
Кад ме мајка за укопа сиреми,
Нек ми тури низ носила руке, 90
А низ руке туре од перчина;
Јована је моја јараница
Три вилдишли чешља саломила,
Док је мени перчин одгојила.
Нек замоли браћу носиоце, 95
Нек ме носе ситнијем сокаком,
Испод двора Јоване ђевојке!“
То ђевојка за Бога примила.
Кад дођоше сестре Јованове,
Под пенџером три пут запјеваше: 100
„Вид’ Јована, вид’ брата нашега
Јуче силом иде на вјенчање,
А јутрос нам нешто одоцнио,
Како му је цура омиљела!“
Кад четвртом под пенџер дођоше, 105
Онда скочи лијепа ђевојка,
Па отвори од одаје врата.
Док ето ти остарјеле мајке,
Да назове: добро јутро! сину,
Кад погледа остарјела мајка, 110
У одаји Јован изда’нуо
И кандило гори прислужено.
А кад виђе Јованова мајка,
Велики је јади задесише,
Па довати попета сепета, 115
Из сепета анџар извадила —
Сама себе у срце удрила;
Ту падоше два ме'ита мртва.
Спремају их да их укопају,
А говори лијепа ђевојка 120
Заовици, Јовановој секи:
„Рек’о ти је твој братац Јоване,
Кад их тамо саде понесете,
Турите му низ носила руке,
А низ руке туре од перчина — 125
Јована је перчин одгојила,
Три вилдиша чешља саломила,
Док Јовану перчин одгојила;
Нанес’те их ситнијем сокаком
Испод двора Јоване ђевојке!“ 130
Нанесоше чобана Јована,
Испод двора Јоване ђевојке,
А то гледа Јована ђевојка,
Док јој живој срце испуцало.
Јоша јекну сва одаја звекну, 1355
Па дозива остарјелу мајку:
„Мајко моја стери ми постељу,
Дела дуго, а немој широко,
Не ћу теби дуго боловати —
Сад ћу моја, умријети, мајко!“ 140
Па дозива Јованина мајка:
„Причекајте, браћо носиоци!“
Па опреми Јовану ђевојку.
Однијеше све троје на гробље,
Начинише три бијела двора, 145
Напоредо један до другога.
Укопаше чобана Јована,
До Јована Јованову мајку,
А до мајке Јовану ђеврјку.
Кад ујутру јутро освануло, 150
Па дођоше сеје Јованове
С нарицањем и са покајницам —
Порасла су три цвијета драга
Из три бјела двора напоредо.
Из бијела Јованова двора, 155
Порасла је румена румаја;
А из двора Јованове мајке,
Порасла је пакла грана црна;
Из бијела Јованина двора,
Порасла је питома ружица. 160
Сагибље се румена румаја,
Да пољуби питому ружицу,
Ал јој не да пакла грана црна —
Проклета је и жива и мртва![1]
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
