Ово о једном песнику
| Ово о једном песнику Писац: Растко Петровић |
Милану Дединцу
Чудо Господе, велико чудо!
Море: оно, оно! свуд море!
Ми смо се пели уз планине
А кроз грање и кроз горе
Модра,
Страшна - рибља - вечера.
Чудо боже! огромног чуда!
Речи нам звижде брже но куршуми;
Боже, спаси душу нашу у прашуми!
Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле,
А око кроз подеротину лица:
Учи угласти костур камена и сарделе;
Па узбудљивије од љубичица
Мирише љуто млеко непомужених крава
Кроз планину!
Ујед његовог генија: из тела
Изазваће лучење најљућег отрова;
Али једна једина реч, беспримерно сазрела,
Отпашће - ко смолом - с усних углова.
Па деран, који пронађе ово доцније,
Може л опростити младости љубав за бунџије:
Помисли на њега, ову песму што крије
Тајну наклоност; и збуњеност га трза!
Да ли ће звецкати џепом; умирати од глади;
И он разголитити речи да осрамоћене беже:
Презриво се церећи, одбити ма шта да ради;
Богохулити дању, под покривачима се молити - кад леже?
Узети га треба за руку па извести у поље,
Да тамо заборави све песме
И чак бол свој који не беше дубок:
Те ноћи би јео више и спавао боље,
И не би осећао да му постеља загриза бок,
И да је живот дуг.
Али пред зору, преко свих губера, убити треба
Песника; да не потеже личност своју ИЗ детињства:
Као случајни, замешени, канап из хлеба
Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!
Јер рођен после седам месеци трудноће,
Претурив све несреће, жели да се врати мајци;
И, не излазећи више никада, хоће
Да избегне - бар вечно - тој гнусној казни, тој хајци.
Ал залуд! у очима електричну визију,
У ушима звиждање убице-простора, локомотиве;
Два-три сумњива стиха, историју:
Однесе; а са телом уједе - непогода - неизлечиве.
Затим се пробуди, погођен од удара
Место утроба да га обвија, ето судар:
Тешка мисао, тек довршена у његовој глави,
Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.
Осети се бескрајно несрећним; опор и стар;
И да ће ивица што се плави,
Одвише широког света за угрожену младост,
Да га као најбеднијега скота умори...
Тек тог тренутка Он поче да говори.
У Београду, Х 1922.
Последња песма Откровења
Извор
уреди
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|