Није стрижено него кошено
Ходили муж и жена у пазар, те удре пријечцем про једне окошене ливаде, па рече муж жени: валај! ко је косио ову ливаду добро је подрубио као да је бријаћом бритвом бривао. А жена се окоси пут њега па рече: болан! али си ћорав али луд, те не видиш да није кошено него стрижено. Прођу тако сву ливаду, муж говорећи да је кошено а она да није него стрижено, и никада да једно другоме попушти; а кад дођу до једнога убла у коме је било воде, те муж тисне је у ону воду говорећи јој: реци сад да није кошено него стрижено, а она опет исто; онда муж тисне је у дубље испод воде, па рече јој: а да холи сад рећи да је стрижено? а она помолила руку испод воде па су два прста савија један про другога као да стриже; а кад виђе човјек да утопи своју жену рече, потегнувши је из воде: нека буде на твоју, боље ми је лаж и вјеровати него душу огријешити, а без жене сиротовати, јер кажу људи: и зла жена добра жена.
Види још
уредиИзвор
уредиВрчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 5.