Немир (Алекса Шантић)
О, како ме тресе ово глухо доба -
Мјесечина сјајна као седеф сушти,
И шедрван што ми под пенџером пљушти,
И душеци ови и мирисна соба!...
Гдје си?!... Тебе само волим, рекла сам ти!
Ја сам твоја башта, и све љето моје
Ове ноћи, драги, мени свјетлило је,
И по моме грању топло воће пламти...
На те чека... Ходи, ходи ми што прије!
Ходи докле хладна јесен дошла није,
По плодове моје, из маглених лука!
Мој булбуле, слети у јабуке моје:
Селимино њедро гори, саздрело је -
Хоће твога стиска, хоће твојих рука...