Неименована песма Алексе Шантића 11
Ноћ је... Теби није сан покоја дао
Да ти љуте ране у прсима хлади;
Сâм, без друга, брата, неутјешно гинеш,
Страдалниче млади...
Глуха ти самоћа оковала снагу,
Притисла ти срце споменима дана,
Без сузе, без бола, кад си срећу брао,
Кô плодове с грана;
Кад ти душа текла слободно, бескрајно,
Пуна златног сунца, као талас они
Низ пучину плаву кад се бурно отме
И далеко склони.
Но све је протекло... Ти кроз сузе гледаш
Догорјеле огње и повело цвијеће;
Прољеће ти давно умрло под мразом
И вратит се неће...
Ал' чуј шапат они! Слушај шумор благи!
То је свети позив милости и тајне.
Зар не видиш мајку?! Над њом небо плаво
И звијезде сјајне.
Она тебе зове - да разгони облак
Под којим ти зебу изнурене снаге;
За дубоке ране мехлеме ти нуди
Обилне и благе:
Ено, бистре воде под тополом струје;
Ено, лаки вјетрић низ брда се свија,
А језеро плаво, пуно звијезда златних,
Лагано се њија.
Зар не видиш у њој љубав и слободу,
Не осјећаш душу што јој простор кружи?!
На њедрима њеним свети су олтари,
Гдје сам господ служи.
Хајде! Ту ћеш наћи изгубљено благо:
Утјеху за боле, срцу среће трајне;
Зар не видиш мајку?! Над њом небо плаво
И звијезде сјајне.