Незахвално јагње
Једном тако разне звери
Из поља и с горе,
Скупише се, сабраше се,
Хоће збор да зборе.
И ту паде доста речи
О свему и свачем,
Мањи већем пљескао је,
А слабији јачем.
Ал' најпосле реч се њи'на
И на ово свела:
Шта је који починио
Племенитих дела.
„Ја сам, браћо", поче овца
Својим тихим блеком,
„Многе гладне нахранила
И сиром и млеком".
„Слава Богу", чела рече,
„И свака му хвала, —
Ја сам храму његовоме
Многи восак дала".
„А ја опет, друзи мили",
Кликну славуј тица,
„Ја сам песмом разведрио
Многа плачна лица".
Један ово, други оно,
Свако како који,
Ко би могô све те ствари
Да вам редом броји?
Један ово, други оно,
Реч за речи тече,
А лав слуша, па се смеши,
Па најпосле рече:
„Саслушô сам задужбине
Славна збора цела,
Ал' све ово није ништа
Наспрам мога дела.
Кад ми једном коска нека
Усред грла запе,
Враг нанесе једно јагње
Баш у моје шапе.
Па шта мните: шта урадих?
Није прича гола:
Само сам му одгризао
Од репића пола".
Ал' заплака кусо јагње,
Срце му се цепа,
„Зар је ово добро дело,
Што ја немам репа?!"
„Ћути, рђо незахвална",
На то дрекну лаве,
„А шта мислиш, да загризох
Одозго са главе".
И оте се клик и поклич
По том збору свему:
„Слава лаву, нашем оцу,
Слава, слава њему!"
