На мјесечини (1888)
Ох, како је поноћ мила,
Какав души спокој ствара!
Са свјетлошћу вјечних сила
Безброј звијезда небо шара.
Мјесец плави кô на мору
Са једрима шајке оне.
Не пролама пјесма гору;
Све у слатки санак тоне.
Ја се самцат будан крећем
Кроз долину милоцвјетну,
Слушам лахор како с цвијећем
Разговара бајку сретну.
Слушам поток што с' вијуга,
Па шумећи дољу пара;
Слушам славља што из луга
Са пјесмом му одговара.
Слушам шапат густих грана,
У тишини што одлијеће;
Слушам како са свих страна
Поздравља ме мирис-цвијеће.
Диван ли си, свијете мили,
Пунан ли си светог чара!
Ја се клањам оној сили
Што љепоту ову ствара.