На бадњи дан/22

ПОЈАВА ДРУГА

ПОЈАВА ДРУГА
ЈОВАН и пређашњи.

ЈОВАН (на вратима):
Изволите господине! Светозар: Дај ми мој зимњи капут.
ЈОВАН:
Зимњи капут! А куда намеравате, господине?
СВЕТОЗАР:
Идем у гостионицу, у кафану и шта ти ја знам куд.
ЈОВАН:
Али, господине, данас је бадњи дан.
СВЕТОЗАР:
Шта ја марим!
ЈОВАН:
Данас не приличи излазити из куће.
СВЕТОЗАР:
За што да не приличи? То је дан као и сваки други.
ЈОВАН:
Понда и нема нигде никог! Сваки је о данашњем дану у кругу своје породице.
СВЕТОЗАР (за себе):
Има право, данас нема нигде никог. Сваки је у кругу своје породице. До врага! Шта да радим сада?
ЈОВАН:
Останите лепо код куће.
СВЕТОЗАР:
Магарче, да знам шта да почнем код куће, не бих ни ишао од куће.
ЈОВАН:
Боже мој, не знате шта да почнете на данашњи дан! Зар ви нисте никад провели бадњи дан?
СВЕТОЗАР:
Да како да сам, у кругу својих добрих родитеља. То је био најрадоснији дан за мене!
ЈОВАН:
Е, па тако проведите и данас.
СВЕТОЗАР:
Шта велиш! Да проведем бадњи дан? А зашто не? Зар се ја не могу исто тако сам веселити, као да нас је десет? Право, Јоване, ти си ме довео на добре мисли! Хоћу да проведем бадњи дан код куће! Брзо! Да почнемо одмах.
ЈОВАН:
Да, да, да почнемо! Само како?
СВЕТОЗАР:
Како? Па шта раде други на бадњн дан?
ЈОВАН:
Та оно би к’о било ваздан обичајева! На пример прво треба у собу сламе донети.
СВЕТОЗАР:
Да, да, пре свега доноси се слама. Брзо дакле, где је та слама?
ЈОВАН:
Е, а од куд нама сламе.
СВЕТОЗАР:
До сто врага! Мора да буде. Зар нема у сламњачи?
ЈОВАН:
Да како да има!
СВЕТОЗАР:
А ти испразни сламњачу. Но шта си стао? Зар ниси разумео, да хоћу данас да славим бадњи дан.
ЈОВАН:
Је ли то збиља?
СВЕТОЗАР:
Магарче један, зар сам се ја икад шалио с тобом? Брзо донеси ту сламу. (Јован оде у другу собу.) Та да! За што не бих ја славио бадњи дан? Ко мени заповеда? Но—јеси ли готов?
ЈОВАН:
Ево, господине, довољно сламе!
СВЕТОЗАР:
Дај овамо! Сад се ухвати за мене. Но, шта звераш? Ухвати се за мене, па вичи: Пи, пи, пи, а ја ћу: Кво, кво, кво! Хоћеш ли једаред?
ЈОВАН:
Пи, пи, пи!
СВЕТОЗАР:
Кво, кво, кво! (Иду по соби и просипају сламу.) Тако, тим смо готови! Шта је сада на реду?
ЈОВАН:
Е сада треба бадњак турити у пећ!
СВЕТОЗАР:
Имаш право, донеси бадњак. (Јован истрчи.) Та да! За што ја не бих славио бадњи дан, ко мени заповеда?
ЈОВАН (донесе пањ):
Ево господине!
СВЕТОЗАР:
Тури га у пећ. Тако! Шта сад иде?
ЈОВАН:
Е, сада би требало приправити поклоне. Ал‘ ви немате деце.
СВЕТОЗАР:
То је све једно. Обичај се мора одржати. Ево ти новаца, па иди ту преко трговцу, па накупуј свакојаких играчака.
ЈОВАН:
Али, господине!
СВЕТОЗАР:
Ни речи! (Јован оде.) Та, да, за што да ја не бих славио бадњи дан, ко мени заповеда? (Хода горе доле.) Оно је истина, да сада имам жену и неколико деце да би много веселије изгледало. Ал‘ зашто веселије? Где то стоји? Жена је кирија, а деца су кубура. Мој драги Светозаре, буди, задовољан, да си сам. Шта ти фали? Прво си слободан! То јест, колико ти посо допушта. Понда немаш брига! Тојест, изузимајући оне, које ти посао задаје. Понда си задовољан — то јест изузимајући кад ниси. Канда баш није све тако ружичасто. Ал‘ све једно, ја за то опет могу славити бадњи дан!
ЈОВАН (доноси играчке.):
Ево, господине, један коњ и један пајац.
СВЕТОЗАР:
Добро, метни их тамо на сто. Па сад, шта сада иде?
ЈОВАН:
Е, сада је на реду, да се постави сто, па да се вечера, наравно све посно.
СВЕТОЗАР:
Дакле брзо.
ЈОВАН:
То јест, ја ћу сто лако поставити, само што ће са вечером теже ићи.
СВЕТОЗАР:
А за што то?
ЈОВАН:
За то, што немамо ништа за вечеру!
СВЕТОЗАР:
Имаш право, — ја нисам ни мислио на то. Ево ти новаца, па иди одмах ту преко, те накупуј, што год је посно, али брзо.
ЈОВАН:
Одмах ћу бити овде! (Оде.)
СВЕТОЗАР:
Та да, за што ја не бих славио бадњи дан? Ко мени заповеда! Прекрасно ко би се надао, да ћу ја данашњи бадњи дан тако лепо провести? А ја, луда, мало час нисам знао, шта да почнем, завидио сам другим људима, што се данас сваки у кругу своје породице весели. Какве породице? Шта мени фали? Зар ја нисам весео? (Пева ходајуги горе доле.) „Рождество твоје, Христе Боже наш!“ и.т.д.
ЈОВАН (уђе и носи свакојаког посног јела):
Ево, гоподине, накуповао сам пуну корпу, а има и вина.
СВЕТОЗАР:
Врло добро, — сад брзо да се постави сто. (Јован поставља.) Но, шта велиш, Јоване, зар ми не проводимо добро бадњи дан?
ЈОВАН:
Та ја к‘о велим, господине —
СВЕТОЗАР:
Но, шта хоћеш да рекнеш?
ЈОВАН:
Та к‘о не би било згорег —
СВЕТОЗАР:
Шта то?
ЈОВАН:
Та, да је онако млада женица.
СВЕТОЗАР:
Језик за зубе, то се тебе ништа не тиче.
ЈОВАН:
Та мене се и не тиче, већ вас.
СВЕТОЗАР:
Хоћеш ли ћутати. Гледајдер ти његова посла! Јеси л‘ готов већ с постављањем?
ЈОВАН:
Готов сам, господине!
СВЕТОЗАР:
А ти петљај, — марш! Кад те будем требовао, ја ћу те звати!
ЈОВАН (за себе.):
Који ме враг тера, да му поменем жену. (Оде.)