Наше народно ускрснуће
| Наше народно ускрснуће (1870) Писац: Ристо Милић |
Вила.
Дође вр’јеме и мени вам Вили,
Да с очију стресем робски санак;
И позовем Србски народ мили,
На оружје и бојни устанак.
Устај дакле о Душане силни,
Вила тебе из мртвих дозива;
Устај Марко и Милоше крилни,
Србски род вас у помоћ позива!
(Три се гроба растварају, и три се сјени јављају)
Душан.
Кроз тренутак мојих мирних снова,
Каква б’једа мило Србство снађе?
Вила.
Није тренутак већ је пет вјекова,
Од када му с тобом сунце зађе!
Душан.
Зар ме силна смрт преграби клета!
Ђе је Урош? — ђе ли Призрен-град?
Марко.
Посестримо тако т’ оба свјета!
Казуј: како ми је Прилип сад?
Милош.
Србска слава — Србска сила ђе је?
Ђе је Лазар? — ђе ли Крушев-град?
— Или Србство сунце већ не грије,
Чим из мртвих нас ти будиш сад?
Вила.
Призрен, Прилип и Крушевац б’јели,
Срушили се у најцрњи гроб,
Удар снађе Србски народ ц’јели,
Силан Србин тек је данас роб! —
Уроша је Вукашин утук’о,
С њим Немањин красни свену цв’јет:
Пропаст Србству придоврши Вуко,
Лазар паде, свлада Турчин клет!
Душан.
Ах Уроше — aх надеждо моја!
Каква л’ судба тебе снађе тужна?
Марко.
Вуканине не им’о покоја!
Зашто Срба ти учини сужња?
Милош.
Бранковићу увјек проклет био!
Што издаде мекана Лазара?
Сва три.
Хајд’мо виђет ко с’ усудит смио,
Нам таковог починити квара.
Душан.
Додај Вило моју круну сјајну,
И додај ми жезла владарскога.
Марко.
Ам’ и мени брже ћорду бајну,
И приведи шарца помамнога.
Милош.
Посестримо послужи и мене,
Шестопeрца дај ми пламенога.
Сва три.
Пак нек стрепе Османлије л’јене,
Од устанка нашег витешкога.
Вила.
Спремила сам сваком своје давно,
Па хитајмо брже на устанак,
Да с’ разведри Србско небо тавно,
Да слободе просине нам данак! —
Ја одлазим до гласне Авале,
В’јенце плести застави тробојној.
Душан.
Чуварици наше родне славе —
Црној Гори — ја одлазим ломној.
Марко.
Болгарију Србства посестриму
Из дремежа пробудити спјешим.
Милош.
Равну Босну и Херцеговину
Храбром мишцом летим да утјешим!
Вила.
Сваки своме предјелу нек хита,
Да подиже браћу успавану;
Видов-данак нови Србству свита,
Сваки своју нек окупља страну.
Сва четири.
Сакупљеним и сдруженим’ силам’,
Ускрснут’ нам треба мили род;
На србскијем соколовим крилам —
К бојном пољу управимо ход!
Хајд’мо, хајд’мо дужност света зове,
Робство срушит’ и одагнат’ ноћ,
Хајд’мо славе тргат лаворове,
Наша слога има јаку моћ.
Хајд’ дигнимо Призрен порушени,
И Дечански обновимо храм;
Хајд’ спасујмо народ потрвени,
Да пред св’јетом не бије нас срам!
Извор
уредиМилић Р. 1870. Сербобранке: лиричне родољубне пјесме. На Цетињу, у државној Печатњи. стр. 8-11.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ристо Милић, умро 1910, пре 114 година.
|