◄   5 6. 7   ►
6.

ПРЕЂАШЊИ, НИКОЛА с НАХОДОМ ступи и стане у крај

ОМАР: Долазиш, Емару. Јест, ти нашој царици долазиш. Мила владателницо, има више на свету несрећних и, може бити несрећнијих, него што си ти. Благо нама, ако беднима помоћи можемо. Овде је један страни, познаник нашег Емара, који је од харамија пострадао и који од тебе помоћи проси. Погледај га милостивим оком, тако ти Бог задовољство у срце уселио! И ја се за њега као нешчасног молим.

ЦАРИЦА (метне покривало): Сваком су бедном код мене врата отворена. О, мој Омаре, нико неће, може бити, на свету знати шта је туга, осим мене. Ја сам ову жалосну ствар најбоље испекла и сваком ћу помоћи, који се у беди топи. Где је тај страни? Мени дужност налаже никог уцвељења од себе не пуштати.

ОМАР: Приступи, млади човече из даљног света, и искуси какву царицу Јања доји. Твоја је молба саслушана. Ти ћеш богато обдарен из овог града изићи.

СИМЕОН (ступи мало ближе и клекне на колено): Где год има несрећних, ту има и благодетеља, који радо руку ломоћи пружају.

ОМАР: Благо њима, ако силу царску у руци имају!

ЦАРИЦА (дуго, укочена, гледа Симеона): Је ли то тај страни?

НИКОЛА: Јесте, светла царице.

ЦАРИЦА: Овај?! Откуд га пакао донесе? Бежи, несрећни! У какву си земљу дошао, брже . . . Не, стани. Ви који сте око мене удалите се! Омаре, ако Бога знаш, остави ме саму с овим страним, да мрак с очију скинем.

ОМАР: Шта је то?!

ЦАРИЦА: Не питај шта је, вишњим те Богом заклињем, него бежи на страну.

СВИ (се, зачуђени, удаље).

ЦАРИЦА (после дугог унутрашњег борења): Ко си ти, несрећни? Из које си земље? Устај и казуј шта ћеш са мном?

СИМЕОН: Великомоћна царице храброга народа! Ја сам из даљног вилајета. Судбине немилостивим оружијем гоњен, оставим отечество и наумим бољу срећу тражити; но у овој земљи од харамија пострадам, и, не знајући куд ћу и на коју страну, морао сам се теби обратити, чујући од мога познаника за твоју доброту, и просити милост, да бих даље путовање продужити могао.

ЦАРИЦА: То није истина. Твоја је друга намера, и друго ти на срцу лежи. Откуд си ти мени познат? Где сам те видела?

СИМЕОН: Нигде, светла царице. Ово је први дан, да ногом у Јању стајем.

ЦАРИЦА: О, ја сам тебе видела. Ово лице, ово чело, ове очи ватрено мени у срцу одговарају. Кажи ми, Младићу, где сам те видела?

СИМЕОН: Мени је непознато, светла царице.

ЦАРИЦА: Ха, ужасна судбо ! Теби је непознато. (Дигне покривало). Гледај добро. Познај ти мене, кад ја тебе познати не могу.

СИМЕОН (заблене се гледајући).

ЦАРИЦА: Казуј, тако ти Створитеља!

СИМЕОН (на страни): Боже, то је анђео!

ЦАРИЦА: Ха, издајниче! Ти си совестан. Шта то на страни пробрбља? (Ухвати га за руку). Кажи ми шта нас двоје стеже, па ишти шта хоћеш.

СИМЕОН: Милостива царице, ја се не опомињем да сам те где видео.

ЦАРИЦА: Не опомињеш се, и опет црвениш, и опет се издајеш! Кажи ми: откуд ове буре у твојим прсима, откуд ове ватре у твојим очима?

СИМЕОН (грцајући): Оне се твојој лепоти диве.

ЦАРИЦА (брзо навуче покривало; у неспокојном движенију): И ти ме не познајеш?

СИМЕОН (расејан): Не познајем, светла круно.

ЦАРИЦА: Иди, бежи од мене! Чујеш, младићу! Ја сам царица, власт имам шта хоћу од тебе радити. Таки да си отишао из овог града, да се ниси овде нашао! (Пође с великим движенијем, но опет се врати). Стани, младићу! Не слушај пређашње моје речи. Оне су фурија заповеди биле. Остани у Јањи, но у мојој палати. Свако ће те удовољство очекивати. Сад иди Емару. (Пође). О, чекај, да те још једанпут видим.

СИМЕОН (падне на колена): Милостива царице!

ЦАРИЦА: Боже! (нагло се од њега окрене).

СИМЕОН (у поласку): Небо! (Отиде).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.