НА ВЕНЧАЊУ
Ено кума дебелога,
Ено витог ђувегије!
Весело му око сева,
Ведро му се лице смије.
Ено лепе јенђибуле,
Ено младе невестице!
Црне очи... црне власи
Као перје гавран-тице.
Трепавице к'о мастило,
Меке руке к'о хартија...
Од радости, од милоте
Не зна што ће ђувегија.
Жива мисли сву будућност
Пред себе му верно створи...
Ал' му црно око сева,
Ал' му плахо срце гори!
И заиста! није шала
Ђувегија љубљен бити,
Цветак неомирисани
На срце си пригрлити.
Шећер уста... меке груди...
Да сретан си ђувегио!
Но ја ипак — веруј мени —
Радије би чауш био.
Е млађаном, занесеном
Док се с твојом љубиш цуром,
Дотле ти се мудар чауш
Грли, љуби са чутуром.
А у црно наше доба,
Де су ретке добре воље,
Ја би рек'о, да је вино
Од девојке много боље.
