Муја лијече виле Планинкиње (Почитељ)
0001 Покликнула са планине вила,
0002 Вила виче кладушкога Муја:
0003 »Гдје си Мујо, нигдје те не било,
0004 Погибе ти дијете Халиле,
0005 У Кунари, високој планини,
0006 Су тридесет и четири друга!«
0007 То не чује буљук-баша Мујо,
0008 Јере Мујо санак борављаше,
0009 Већ то чује Хрњичина мајка;
0010 Она буди свог сина Хрњицу:
0011 »Устај, Мујо, на ноге лагане,
0012 Погибе ти Халил у Кунари
0013 Су тридесет и четири друга!«
0014 Онда Мујо на ноге скочио.
0015 Трком трче у пјану мејхану,
0016 У мејхани нигдје никог нема,
0017 До даиџе Ковачевић Рама.
0018 Мујо виче свог даиџу Рама:
0019 »Мој даиџа на ноге лагане,
0020 Погибе ми Халил у Кунари
0021 Су тридесет и четири друга!«
0022 Онда Рамо на ноге скочио
0023 Они добре коње појагмише
0024 И дебеле коње појахаше,
0025 Па их ето под Кунар-планину.
0026 Кад су били Рамову бунару,
0027 А све пуста поваљана трава,
0028 Поваљана, крви поштрапана.
0029 Леже леша тридес’т и четири,
0030 А све Мујо леше преметаше,
0031 Гледа леша од брата Халила.
0032 Од Халила леша не имаде,
0033 Онда Мујо тихо говораше:
0034 »Мој даиџа, Ковачевић Рамо,
0035 Халила су Власи ухватили,
0036 Гледај тлаке око друма пута,
0037 Куд ј’ отишла тлака кроз планину,
0038 Да идемо, да их потјерамо.«
0039 Мујо нађе тлаку кроз планину,
0040 Па све гони тлаку кроз планину,
0041 Куд ј’ отишла тлака од хајдука.
0042 Кад он паде до једне долине
0043 Он погледа шездесет хајдука,
0044 А пред њима Мијат харамбаша.
0045 Мујо гледа, а нема Халила,
0046 Па дебела натјера ђогина.
0047 Опази га шездесет хајдука,
0048 Па на лаке ноге ударише,
0049 Па на ватру Муја дочекаше.
0050 Ту је Мују лоша срећа била:
0051 Четири га пушке ударише,
0052 А Мујо се вије на ђогину,
0053 Узенђију ногом’ опараше,
0054 Па за голу сабљу прихватио,
0055 Рањен Мујо истјера ђогина,
0056 Посијече тридесет хајдука,
0057 Утече му тридес’т кроз планину.
0058 Ту побјеже Мијат харамбаша,
0059 Не даде му ђогат од мејдана,
0060 Већ Мијата ногом прихватио.
0061 У траву га згази дјетелину.
0062 Рањен Мујо осједе ђогина,
0063 Наџак трже и наџак потеже,
0064 Па Мијата све наџаком туче,
0065 А све Мујо за Халила пита;
0066 Мијат њему стаде казивати,
0067 Што је њему од Халила било:
0068 »Синоћ јарко ићиндији сунце,
0069 А ја бијах у Кунар-планини,
0070 А код мене шездес’т и три друга;
0071 Па бијасмо ожедњели в’ома.
0072 Кад дођосмо Рамову бунару,
0073 А кад спава тридесет Турака,
0074 И пред њима твој бртац Халиле.
0075 Ми дођосмо кроз зелену траву,
0076 Те покласмо тридесет Турака,
0077 А прену се твој братац Халиле,
0078 Па у руку пушку приграбио,
0079 За њим пуче до шездес’т пушака,
0080 Утече нам за студену ст’јену.
0081 Три четири пута запалио,
0082 Уби мени три четири друга.
0083 Тад на земљу акшам притиснуо.
0084 Ја не знадох што би од Халила,
0085 Да ли рањен утече Халиле,
0086 Ал се није Халил одбранио? –
0087 Н’јесм Мујо очима видио.«
0088 Сад му Мујо савезује руке,
0089 Па га свеза за ђогата свога,
0090 А завика свог даиџу Раму:
0091 »Мој даиџа, натјерај путаља,
0092 Гони коња за студену ст’јену,
0093 Не би л’ нашо тлаку од Халила,
0094 Да видимо, што је од њег било,
0095 Да л’ утече здраво у планину?«
0096 Одмах Рамо посједе путаља,
0097 Рамо паде под студене ст’јене,
0098 За стијеном тлаку налазио,
0099 Све по трави поштрапала крвца.
0100 Онда Рамо тихо говорио:
0101 »О Халиле жалостан ти дајо!
0102 Међер си ти допануо рана.«
0103 Па се тлаком Рамо наметнуо,
0104 Кад он паде до једне долине
0105 И погледа под зелену јелу.
0106 Кад под јелом Хрњица Халиле
0107 Зачу тутањ од коња путаља,
0108 Халил викну, а на ноге сину;
0109 Хесабљаше Мијат харамбаша:
0110 »О Мијате што ме се не прођеш?«
0111 Па потеже пушку џефердара,
0112 Хотијаше убити даиџу.
0113 Док он позна свог даиџу Рама,
0114 До њег Рамо дотјера путаља:
0115 »Мој Халиле, моје д’јете драго,
0116 Јеси ли се лако одбранио,
0117 Мореш ране пребојети сине?« –
0118 »Мој даиџа, Ковачевић Рамо,
0119 Да би теби ране преболио,
0120 Што су ране крај срца мојега,
0121 А не могу оне ране љуте,
0122 Што је рана полаг срца мога,
0123 Мог сестрића Рајковац Бећира,
0124 Што погину Бећир код бунара.
0125 Мени сва се одломила крила,
0126 Осташе ми под каменом руке.«
0127 Тад допаде Мујо на ђогину.
0128 Кад погледа Халиле ђогина,
0129 Њега пуста обојила крвца,
0130 Халил видје, гдје је рањен Мујо.
0131 Тада Мујо осједе ђогина,
0132 Па полетје Мујо до Халила:
0133 »Јеси л’ здраво мој брате Халиле?« –
0134 »Мало сам се Мујо, обранио.«
0135 Онда Мујо говори Халилу:
0136 »Богме сам ти брате погинуо,
0137 Мене су ти ране освојиле,
0138 Четири су пушке удариле,
0139 Све се свиле око срца мога.«
0140 То говори, па леже у траву,
0141 Стаде фигањ Мујова Халила,
0142 Своје ране и заборавио,
0143 Па Хрњици брату говорио:
0144 »Можеш брате, узјахат ђогина,
0145 Мореш ли ми на Кладушу сићи?«
0146 Из траве му проговара Мујо:
0147 »Нит могу узјахат ђогина,
0148 Нити могу рана пребољети,
0149 Нит се мучи нит ме носи Халко,
0150 Већ ми снимај пусат и хаљине.«
0151 Тад процвиље Халил и даиџа:
0152 »Како ћемо тебе оставити?«
0153 Мујо Богом стаде заклињати:
0154 »Немојте ме одавле мицати!«!
0155 Тад даиџа до Хрњице дође,
0156 Све му пусат и хаљине снима,
0157 Остави му гаће и кошуљу
0158 И на плећим фермен од кадифе.
0159 Стоји фигањ Мујова Халила,
0160 Стоји цика Мујова ђогина,
0161 Али рањен разговара Мујо:
0162 »Од те кајде не имаде фајде,
0163 Овако је од Бога суђено,
0164 Мени вакат умријети дође.
0165 Ви хајдете бијелој Кладуши,
0166 Поведите Мијат харамбашу,
0167 Баците га на дно у тавницу.
0168 Мрку ћете ноћцу преноћити,
0169 Покупите младе Кладушане,
0170 Водите их у Кунар-планину,
0171 Онда ћете мене укопати,
0172 У планини турбе намјестити.«
0173 Тада Мујо остаде под јелом,
0174 Ено оде Халил и даиџа;
0175 Они иду бијелој Кладуши,
0176 Мујо оста ране болујући.
0177 Кад је тамам по јацији било,
0178 Полетјеше самохите виле
0179 Са Пролога, високе планине,
0180 Па падоше на Кунар-планину,
0181 Па сједоше на тисову пању.
0182 Кад загракта гавран птица црна
0183 По акшаму, кадно вакта нема,
0184 Онда веле двије горске виле:
0185 »Негдје има леша од јунака,
0186 А док гркће гавран птица црна.«
0187 Онда трећа проговара вила:
0188 »Ондје нема леша од јунака,
0189 А док гркће гавран птица црна
0190 По акшаму, када вакта нема,
0191 Већ је ондје рањена јунака.
0192 Потеците, вид’те моје секе,
0193 Да видимо, гдје је птица црна.«
0194 Двије виле на ноге скочише,
0195 Па падоше под зелену јелу.
0196 Кад полетје гавран птица црна,
0197 Кад под јелом набацано грање;
0198 А кад виле подигоше грање,
0199 Кад под граном нађоше јунака,
0200 Очим, гледа а аваза нема,
0201 Пусте му се ране охладјеле.
0202 Онда трећа завикаше вилу:
0203 »Наша секо, ходи дер овамо.«
0204 Кад је трећа додлазила вила,
0205 А кад вила опазила Муја,
0206 Удари се руком по кољену:
0207 » А мој Мујо, жалосна ти сека,
0208 Међер си ми допануо рана!«
0209 Завлачи му по дамару руку,
0210 Онда вила проговара млада:
0211 »Потеците двије моје секе,
0212 Једна хајде деветој планини,
0213 Доноси ми деветера цв’јећа!
0214 Друга лети преко мора сињег
0215 И донеси воде студенике,
0216 Да му водом ране исперемо,
0217 А од трава мехлем начинимо.«
0218 То рекоше, виле одлетјеше.
0219 Исте ноћи у седам сахата,
0220 Састаше се све три код Хрњице,
0221 Па му водом ране изапраше,
0222 А од трава мехлем ударише.
0223 Дос су сишла два сахата равна,
0224 А стаде се Мујо помицати,
0225 Па му други мехлем ударише.
0226 Док се свану и ограну сунце,
0227 Уста, сједе под зеленом јелом,
0228 Па му трећи мехлем удариле.
0229 Иза тога домало земана,
0230 Онда Мујо на ноге устаде,
0231 Па се сјети нејачка Халила:
0232 »Мој Халиле жалостан ти Мујо,
0233 Ево ти се изл’јечио Мујо, -
0234 Је су л’теби ране притужиле?«
0235 А веле му до три горске виле:
0236 »Де не лудуј, аџамио Мујо,
0237 Већ ти хајде твојој танкој кули,
0238 Разговори твоју стару мајку,
0239 Обвесели твог брата Халила.«
0240 Тада Мујо на ноге устаде,
0241 Мујо паде низ Кунар-планину
0242 Сву ноћ иђе, док се не расвану,
0243 Помоли се пољу кладушкоме.
0244 Вид’ Ајкуне, сестре Хрњичине,
0245 Све јој пуста на пенџеру глава,
0246 А све гледа сенту њемачкому,
0247 А све грозне сузе пролијева.
0248 Даде јој се нешто погледати,
0249 А у пољу опази пјешака,
0250 Плахо иђе пољем зеленијем.
0251 Довикује своју стару мајку:
0252 »О старице, мајко милостива,
0253 Ев’ од онуд једнога пјешака,
0254 Баш ко хода брата Муја нога.« –
0255 »Шут’, Ајкуно, кукавице црна,
0256 Немој мојих повређиват рана,
0257 Не спомињи мога сина Муја!
0258 Жалосна му до вијека мајка,
0259 А чемерна кућа останула!«
0260 У то доба Мујо пред авлију,
0261 А завика племенита Ајка:
0262 »Моја мајко, ево нама Муја!«
0263 Полетјеше обје на авлију,
0264 Рањен Халил на бијелој кули.
0265 А кад дочу Халил за Хрњицу,
0266 Хитро скочи, ко да не лежаше.
0267 На авлији Муја сусретоше,
0268 Јамише га на бијеле руке,
0269 Па их ето на танану кулу!
