Мртва љубав

Мртва љубав  (1901)  Писац: Јелена Ј. Димитријевић

Умук’о је булбул мали
Пре но што су руже свеле;
Опустели густи лузи;
Ђул-башче су занемеле;

Пресушили шедрвани
Пре летњега сунца јаре;
А пре зиме озебли су
И богати и фукаре.

Нигде дефа ни тамбуре,
Нит’ се гдегод песма чује,
Само тужно са минара
„Алах екбер” одјекује.

На одру је мртва Љубав.
Небо за њом сузе рони.
Ох! не бој се! приђи ближе,
Са лица јој покров слони:

Познаћеш је. Она ти је
Седмо небо отворила;
Пружила ти џехнет-шербет
Пре но што си еџел пила;

Водила те по џехнету,
Најсрећнији камо ходе;
Посадила међу цвеће
Крај студенца живе воде.

Удружила с хуријама,
Место дала међу њима;
Показала све милине
Што на небу ислам има.

Сад је мртва. Башче неме.
За њом мали булбул тужи.
Пусти лузи. Небо плаче.
Земља своје лице ружи.

Извор

1901. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 6, бројеви 8 и 9: стр. 281.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јелена Ј. Димитријевић, умро 1945, пре 79 година.