Мраморни убица
| Мраморни убица Писац: Војислав Илић |
За време Анџела славног живљаше у древном Риму
Силвије, убоги вајар. Под кровом нужде и јада
Он је трајао дане, непознат и презрен често,
Смрт гладну гонећи мучно заслугом скромнога рада.
Међу светила римска, запојен насладом таштом,
Силвије ступао није са својим издртим плаштом
И својом анђелском тугом. По какав пропали племић,
Ил' бекрија свирач, са шпадом и гитаром,
Друштво је његово било. Јер он је волео песме,
А њих је скитница свирач певао с љубавним жаром
Бијући у гитару. Тако је, у друштву С њима,
Пјанчио покадшто сву ноћ по крајњим крчмама Рима,
Забачен од целог света.
Сунце се гасило јасно,
Када се Силвије једном од куће подиже касно.
Вече је пролетње било. Под небом црне се ждрали,
О пусте обале реке ломе се румени вали,
И магла увија рâвни... У топлој његовој души
Звук тајне, нејасне среће зазвони болно и драго,
И вајар, несвесно чисто, у стару капелу уђе,
Из које молитва бруји уз пратњу оргуља благо.
Било је вечерње свето. У тами и тишини
Трептаху небесни звуци божанског Палестрини,
Кô усклик његове душе. Пред самим олтаром светим,
Са црним дугачким велом, клечаше некаква жена.
Плаве и сузне очи она је подигла горе,
Кô бледи анђео туге. Свилена одећа њена
У складним борама својим падаше по поду доле,
А њене скрштене руке бејаху до пола голе.
За киме плакаше тако? И ко је управо она?
То бедни, убоги, вајар није ни знати могô,
Но он је дрхтао чисто. Од ове вечери чудне
Протече вечери доста и дана протече много
А од ње ни трага више. Но туга, што здравље руши,
Учини од тада преврат у болној његовој души.
Силвије од ове ноћи сто пута осети јаче
Сву пустош живота бедног и ништавила свога;
Одсад је банчио чешће, кашто се по крчми тукô,
Хулећи одвратном псовком и људе и самог Бога.
Тако једаред пијан дохвати челично длето,
И поче резати мрамор, без мисли и без плана,
За неком несвесном тежњом. И слика чудесне жене
Из хладне, мраморне грудве искрсну једнога дана.
Силвије замишљен стаде. У помраченоме уму
Он је будио слике од ране младости своје,
Он се је сећао лица што давно некада виде,
Ал' није дознати могô од куда то? и ко је?
Скрстивши уморне руке, он дуго стојаше тако,
Тако га и тавна поноћ пред ликом каменим нађе.
Напољу мртвачка тама... Силвије безумно викну,
Кад страшна, чудесна слика с мраморног подножја сађе,
И тихо приступи њему.
„Чудиш се!“ ускликну она,
Слазећи нечујно чиста са свога мраморног трона.
„Па ипак, давно се знамо. Од прве младости твоје
Ја живљах у души твојој, И лице небесно моје,
Твој вечни идеал, ево, оваплоћен је сада,
Идеал, што бићем твојим без твога пристанка влада.
Поносит пред целим светом ропски си служио мене
Кô слику чистоте рајске и вечно млађане жене
Ал' ме видео ниси. Зато сам, пред олтаром,
Изашла преда те једном са светим, небесним жаром,
Кô сузна Ниобеја. Заклоњен, у тишини,
Твој светли духовни поглед отад је дражи ми био.
Твој живот рàд мени беше. И ти ћеш умрети сада,
Јер ја сам чаробни лептир, а ти си чаура био.
Јест, ти ћеш умрети сада... Сав позив живота твога
Свршен је с рађањем мојим, по вољи самога Бога;
Али ће Римљани сутра с дивљењем гледати мене
Кô образ врлине чедне, кô узор најлепше жене.“
И страшна, мраморна жена рашири камене руке
И притиште га силно. На усне његове младе
Она ледене усне приљуби безумно, страсно,
И душу његову испи. Силвије на земљу паде,
И рука суморне смрти дотаче његове веђе,
А дивна статуа мирно на своје подножје пређе.
29. март 1890.
Извори
уреди- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 169-171, 2. књига, Вук Караџић, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|