Момчила смерт
0001 Књигу пише краље Вукашине
0002 тер је шаље Пилитору граду,
0003 Видосави Момчиловој љуби.
0004 У књизи је дивно подзравјаше
0005 и овако краље говораше:
0006 "Отруј мени војводу Момчила,
0007 ја ћу тебе узет за љубовцу,
0008 нека бидеш краљева краљица;
0009 у њег’ дереш чоху свакојаку,
0010 у мене ћеш свилу и кадифу
0011 бисер низат на жице од злата."
0012 А кад њојзи књига допанула,
0013 овако му она одговара:
0014 "Чули мене, краље господару!
0015 Не могу ти отроват Момчила,
0016 јера с њиме сједа за трпезу
0017 девет, краљу, братах рођенијех,
0018 и дванаест првобратучедах,
0019 без њих никад није на трпезу,
0020 него ћемо изгубит Момчила.
0021 Ти покупи твоју силну војску,
0022 ноћно дођи на Језера равна,
0023 покри војску по гори зеленој,
0024 сам изађи на Језеро вражје,
0025 собом узми цигло двије слуге,
0026 што су пријед Момчила двориле,
0027 па ти распни чадор код језера
0028 зашто иде Момчило војвода,
0029 иде, краљу, сваке неђељице
0030 лов ловити у равна Језера,
0031 уза с’ води девет братах својих
0032 и дванаест првобратучедах,
0033 куд год иде ниђ’ их не остаља,
0034 у Момчила ј’ биље у перчину,
0035 а и крила у његова коња,
0036 кад он дође испод града свога,
0037 он не иде на врата од града,
0038 нег’ излети Пилитору своме,
0039 на крил’ма га вилен коњ износи.
0040 Украшћу му биље из перчина,
0041 љто за њ’ сабља прионут не море,
0042 а коњу му опалити крила
0043 и недат му сабљу од мејдана,
0044 ни му дават копље убојито,
0045 како Момчил на Језера сиђе
0046 тер угледа чадор код језера,
0047 срцу своме одољети неће,
0048 Момчило је собом јунак страшни,
0049 на чадор ће коња нагонити,
0050 ти се скочи, драги господару,
0051 "Добро доша, Момчило војвода!
0052 Ја сам дош’о теби на виђење,
0053 да ме учиш лов ловити собом,
0054 него сјаши да пијемо вино."
0055 А нек скоче твоје двије слуге,
0056 што су пријед у Момчила биле,
0057 коњ му с’ од њи’ поплашити неће,
0058 нек му коња узму провођати,
0059 па нек њему крила повриједе,
0060 повриједе и раскрваве их,
0061 па ти сједи те пиј ш њиме вино,
0062 тадај, краље, нек ти удри војска,
0063 силна војска и са свијех странах,
0064 тако ћемо њега преварити,
0065 другчије му с’ досадит не море,
0066 само држи што си обећао,
0067 твоја љуба једва чекам бити,
0068 назвати се краљева краљица."
0069 А кад краљу глас и књига дође,
0070 краљ Вукашин, пријевара стара,
0071 брже силну сакупио војску,
0072 љ њоме иде на Језера равна,
0073 ноћно дође у Језера с војском,
0074 војску покри по гори зеленој,
0075 а он иде на Језеро вражје,
0076 код језера чадор разапео
0077 и са собом двије слуге води,
0078 што су пријед код Момчила биле.
0079 У то дође света неђељица,
0080 како Момчил из цркве изађе,
0081 сједе ручат у бијелу двору,
0082 и ш њим девет милијех му братах,
0083 и дванаест првобратучедах,
0084 како с’ руча да у лов одлазе,
0085 ал’ Момчило засп’о на трпези,
0086 у руци му пуна чаша вина,
0087 упусти је из бијеле руке,
0088 чаша прште,а вино се проли.
0089 Тад’ Момчилу браћа говорила.
0090 "Бог нам с тобом, Момчило војвода!
0091 И прије смо, брате, пили вино,
0092 ал’ нијесмо, брате, дријемали."
0093 На то Момчил браћи говорио:
0094 "Мало тренух и прзо се пренух,
0095 али у сну страшан санак виђох:
0096 ђе сидосмо на Језера равна,
0097 сваком виђох, моја браћо драга,
0098 око грла црвену мараму,
0099 мени, браћо, змију шестокрилу,
0100 одвија је сестра Анђелија,
0101 а привија љуба Видосава,
0102 бог ће дати да ће добро бити."
0103 Момчилу су браћа говорила:
0104 "Та не бој се, брате добро наше!
0105 О’ шта си се, брате,препануо?
0106 Сан је клапња а бог је истина,
0107 бог ће нама помоћ’ ако бог да."
0108 Сви отоле на ноге скочише,
0109 љуба му је коња изводила,
0110 изнијела госпоцко оружје,
0111 не носи му од боја оружје,
0112 нег’ му носи копље костеново
0113 и носи му сабљу измашиву,
0114 како махне да му се измахне,
0115 а љубовци Момчил бесједио:
0116 "Ђе је, љубо, од боја оружје?"
0117 Но му хитро кучка одговара:
0118 "Што ће теби, драги господаре,
0119 што ће данас од боја оружје,
0120 да ти хрђа по гори зеленој,
0121 нет’ бој бити с краљем Вукашином,
0122 веће носи госпоцко оружје."
0123 У томе га кучка преварила,
0124 преварила да је бог убије!
0125 Оде Момчил у Језера рамна,
0126 са свом браћом и са братучед’ма.
0127 Како Момчил на Језера сиде,
0128 виђе чадор код Језера вражја,
0129 пак устави коња од мејдана,
0130 а овако браћи говорио:
0131 "Шта ће рећи, моја браћо драга!
0132 И пријед смо овуд лов ловили,
0133 тог чадора овђе није било?"
0134 Срцу своме одољет не може,
0135 нег’ на чадор коња наћерао,
0136 пође чадор на копље дизати,
0137 ал’ се пусто копље преломило,
0138 он потеже сабљу од бедрице
0139 да чадору конопе сијече,
0140 ал’ се пуста сабља измашила,
0141 у то скочи Вукашине краље:
0142 "Бог ми с тобом, Момчило војвода!
0143 А што си се, брате, препануо?
0144 Са мном нема него двије слуге,
0145 дошао сам теби на виђење,
0146 лов ловити по равна Језера,
0147 довеле ме двије твоје слуге
0148 што су пријед у тебе служиле,
0149 мени кажу за твоје јунаштво,
0150 него сјаши да пијемо вино
0151 па ме учи ти ловак ловити."
0152 У том га је курва преварио,
0153 на то Момчил краљу вјеровао,
0154 сјаха с коња, иде под чадора.
0155 Слуге су му коња прифатиле,
0156 приватили коња виленога,
0157 водају га тамо и овамо,
0158 па му јадну крила повређују.
0159 Стоји цика коња од мејдана,
0160 ал’ залуду, Момчил не чујаше,
0161 него с краљем ладно пије вино.
0162 У то доба војска са све стране,
0163 тада виђе Момчило војвода
0164 ђе га силна освојила војска,
0165 а не има од боја оружје.
0166 Сву му најпре браћу изгубише,
0167 он се јадан коња дофатио
0168 пак он бјежи Пилитору своме,
0169 још нагони вилена коњица
0170 да излети граду на бедеме,
0171 како што је вазда му чинио.
0172 Од куд ће му јадан излећети
0173 кад су њему крила опаљена,
0174 опаљена и окрвављена,
0175 већ га гони на врата од града,
0176 ал’ од града врата затворена,
0177 затворила невјерна љубовца.
0178 Виђе Момчил да је погинуо,
0179 па завика иза свега гласа:
0180 "Анђелија, моја јадна секо!
0181 Пушти мене низ бедеме платно,
0182 не би л’ брата свога скапулала!"
0183 Кад то чула сестра Анђелија,
0184 спуштила је платно низ бедему,
0185 ал’ га Момчил дофатит не море.
0186 Кад се млада на невољи нађе,
0187 пас отпаса те на платно веже
0188 и тако га дофатит не море,
0189 па до главе косу одрезала
0190 те је за пас косу надвезала,
0191 за платно се Момчил дофатио,
0192 потеже га сестра уз бедеме,
0193 готово га изнијет бијеше,
0194 ал’ долеће кучка Видосава
0195 и у руци остре ноже носи,
0196 до руке је платно одрезала,
0197 паде, брате, Момчил низ бедеме,
0198 дочека га Вукашине краљу,
0199 на маче га разнијеше жива.
0200 И умрије покојна му душа,
0201 издаде га невјерна љубовца.
0202 о невјеро, нигђе те не било,
0203 одавно ти јеси постанула!
0204 А кад виђе кучка Видосава
0205 ђе погибе Момчило војвода,
0206 од града је отворила врата,
0207 краљ улази са свом својом војском,
0208 па га води у бијеле дворе,
0209 даде њему Момчилово благо,
0210 изнесе му сабљу Момчилову,
0211 краљ је не мож’ са земље дигнути,
0212 не могао с обадвије руке;
0213 износи му капу Момчилову,
0214 што Момчилу на врх главе стала,
0215 она краљу до паса панула;
0216 кад изнеше чизме Момчилове,
0217 ђе Момчилу једва нога стала,
0218 вас је краље до паса стануо.
0219 Кад се смисли Вукашине краљу
0220 да љубовца њег’ изневјерила,
0221 свог Момчила, таквога јунака,
0222 кога није Српкиња родила,
0223 већ да мајка Милош Обилића,
0224 закопава Момчилову љубу,
0225 закопа је у земљу до паса,
0226 а да гледа сва његова војска,
0227 па је црним обасипље прахом,
0228 запали је су четири стране,
0229 нека иде у мутне облаке.
0230 Пак се скочи Вукашине краљу,
0231 тражи Анђу сестру Момчилову,
0232 нашао је у шикли одају,
0233 деветоро затворила вратах,
0234 љуто цмили, оплакује брата.
0235 Краљ је узе за бијелу руку,
0236 овако је краље разговара:
0237 "Не бој с’ Анђо, сестро Момчилова!
0238 Ја ћу тебе узет за љубовцу
0239 да ми будеш у двору краљица,
0240 ја т’ нијесам брата изгубио,
0241 нег’ његова невјерна љубовца,
0242 а ја сам га дивно осветио,
0243 огњем сам му љубу изгорио."
0244 Још Пилитор краљу поробио,
0245 разорио, огњем изгорио,
0246 ни дан данас није с’ оградио,
0247 Анђелију б’јелу двору води,
0248 тер је узе за вјерну љубовцу.
0249 Анђе њему дивни пород роди:
0250 Краљић-Марка и Краљић-Андрију.
0251 Бог убио свакога јунака,
0252 ко ће жени у свем вјеровати!
