Моли Бога Ашин-пашиница
Моли Бога Ашин-пашиница,
Моли Бога да роди девојку,
Лепо би јој име наденула,
Лепо име, мила Умиљанка.
Бог јој дао родила девојку, 5
И лепо јој име наденула,
Лепо име, мила Умиљанка!
Па је дала мила стара мајка,
Па је дала месту Сарајеву
Да је ујне уче веском вести, 10
А ујаци ситном књигом писат’.
То не прође три године дана,
Три године и три полутине.
Књигу пише мила Умиљана,
Књигу пише својој старој мајци: 15
„Ој старице, моја мила мајко,
Купуј мени руво сарајевско,
Ко што носе каде сарајевске:
Калпош-капу плетену од злата,
Кумер-куши од сувога злата 20
И колајну везену са златом,
Те ми шиљи месту Сарајеву.”
Књигу гледа Ашин-пашиница,
Књигу гледа, и мило јој било,
Шиље руво милој Умиљанки. 25
То не прође ни година дана,
Ни година а кам’ полутина,
Књигу пише мила Умиљанка:
„Ој старице, моја мила мајко,
Куга мори Сарајево бело, 30
И мене ће уморити младу!”
Књигу гледи Ашин-пашиница,
Књигу гледи у лицу пребледи,
Баш канда је грозница у’вати,
Па дозива Ваистину слугу: 35
„Ваистино, моја верна слуго,
Ватај коње у лаке кочије,
Да идемо месту Сарајеву;
Куга мори Сарајево бело
И моју ће милу уморити.” 40
Вата коње Ваистина слуга,
Вата коње у лаке кочије,
Па пођоше с Богом путовати.
Кад су дошли усред Сарајева,
Умиљану носе на носила, 45
Умиљану куга уморила.
Напред прате паше харем-паше,
А острагу каде и спа’ије;
Напред носе грану јоргована,
А острагу стручак мајорана. 50
Ал’ беседи Ашин-пашиница:
„Чиј’ је голгуб, жалосна му мајка?”
Ал’ беседе млади носиоци:
„Није голуб, него голубица:
Долетила из земље незнане, 55
Да је ујне уче веском вести,
А ујаци ситном књигом писат’!”
Ал’ беседи Ашин-пашиница:
„Богом браћо, млади носиоци!
Сметните је на зелену траву, 60
Да се мајка бар мртве нагледи
Кад се није нагледала живе.”
То јунаци Бога попримише,
Метнуше је на зелену траву;
Клече мајка јаде јадовати: 65
„Умиљана, моје чедо драго,
Умиљана, чедо умиљато,
Камо тебе руво сарајевско,
Ко што носе каде Сарајевке:
Калпош-капа плетена од злата, 70
Кумер-кушли од сувога злата,
И колајна везена са златом?”
То изусти па и душу пусти.
Лепо су је браћа оправила,
У један је сандук са’ранила, 75
И у једну раку закопала,
И на раци прозор оставила:
Један прозор, откуд сија сунце,
Други прозор, откуд ветар душе,
Трећи прозор, откуд киша пада. 80
Киша пада, па им лице спира,
Ветар душе, па и’ прома’ује,
Сунце сија, па им лице суши.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
