Младост (Алекса Шантић)
На врху горе тек је зора била
Кô далек огањ свијетла и жарка;
У крупној роси, у врху шумарка,
Свилени лептир купао је крила.
Носећи блага и плодове зреле,
Весело љето јављало се нама
На уској стази под оморикама,
И шаптало нам сласт љубави вреле.
Ми смо му слали поздрав душе своје,
Идући жудно у пламеној струји
Далеко тамо гдје водопад хуји,
Гдје црна стабла над понором стоје.
Преплашен јелен, кô вјетар у лету,
Бјежô је гором кроз јутарњу таму,
А безброј душа у слободном храму
Пјеваху химну невину и свету.
У нашем срцу гореле су сласти
И силни занос младости и среће,
И једно море све веће и веће
Пљускаше душе валовима страсти.
И док је паук танку мрежу плео,
Ширио свилу од гране до гране,
Ја расух твоје сићане ђердане,
Па љубљах грло и твој образ врео.
Дишући силно, горели смо тамо
Кô два гријеха, као ватре двије;
Ниједно од нас више знало није
За дан и јаву... Ми љубљасмо само...
Док хладна вода падаше с висине
И модре јеле шапутаху ти'о,
И јутро, жарко кô твој образ мио,
Стајаше тамо на врху планине.
И сада, кад сам у суморну јаву
Утонô, хладан као камен гроба,
Ја на те мислим и на златно доба,
На мирис јела и на густу траву...
У својој души ја те гледам јасно
Кô оног јутра кад сам ти се клео,
Сањам и гризем твој подвољак врео
И ћутим тијела дрхтање ти страсно.