Младост Доситија Обрадовића/4
| ◄ ТРЕЋА ПОЈАВА | ЧЕТВРТА ПОЈАВА | ПЕТА ПОЈАВА ► |
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ (седне и наслони главу на руку):
Слатки мој баба!... Како ме воли! Отац да ми је, не би боље могао! Како му је тешко било оставити ме — око му је засузило!... „Ја те љубим, рече ми, као да сам те родио; саветујући те, твоју срећу желим; ако ли ме не послушаш, нећу се кајати за добро, што сам ти учинио, но те жалим“... Сиромах мој баба, је ли он крив, што није читао никаква казанија ни пролога, него је прост човек остао; је ли он крив, што није свет и као такав не да ни другом да се посвети?!... Његова сувишна љубав према мени, тако га је занела, да се противи моме спасу. Његова неисказана доброта, милост, очинска љубав, све је то помрачен ум и слабост овога света, која одвлачи човека од бога! Баш га жалим, сиромаха мога бабу, како ли је заблудео! Но бог је тако хтео, и све то ништа друго није до искушење, да у њему огледам снагу своју... (Живо.) Бре, да се небо и земља сложе, ја ћу отићи, те отићи. Зар није апостол рекао: „Ко ће ме одучити од љубави Христове?“... Зар није то, што ја намеравам, учинио свети Антоније, Јефтимије, Пахомије, Онуфрије и хиљаду других? Не, не... ја морам отићи у оне блажене земље, где пустиња има; ја морам бити калуђер; ја се морам посветити!