Младост Доситија Обрадовића/22
| ◄ ПРВА ПОЈАВА | ДРУГА ПОЈАВА | ТРЕЋА ПОЈАВА ► |
ДРУГА ПОЈАВА
СМИЉА и ВАСИЛИЈЕ
ВАСИЛИЈЕ (спазивши Смиљу, повуче се натраг и сакрије се за стену.)
СМИЉА (лагано долази, у једној руци носи венац, а у другој крчаг — пева):
„Све што мене окружава,
Све то са мном тужи,
Нити птица птици поје,
Нит’ се с другом дружи.
Одзив мени из горнце,
С плачем одговара,
Зефир ми се међу лишћем,
На жалост, претвара;
И потоци с хдадном водом,
Сви самном уздишу,
Проливајте, очи моје,
Горких суза кишу.“
(Наслони се на чесму и сањајући говори).... „Проливајте очи моје горких суза кишу“.... Ал’ моје очи друго ништа и не раде од како њега нема! Туга ми је срце обузела, хоће, јадно, од жалости да пукне!... Где си, пријатељу, брате мој?!... Твоја Смиља чека на тебе.... већ од давно чека.... пуни месец дана!... Ах, како су дугачки дани без тебе; управо толико траје сваки, колико и туга моја преко дана!... Јеси ли се расрдио на мене? — Не, не, ниси; ти си тако добар!... Јеси ли заборавио на мене? — Не, не; ти се сећаш Смиље твоје.... О, па кад си добар и сећаш се Смиље твоје, где си онда?!... Колико имам да ти приповедам само!... Онај цветак, што смо га заједно садили, већ је велики порастао; мале оне ласте, што смо их заједно хлебом хранили, већ полако излећу из гнезда. И цветак и ласге питају за тебе.... Ја им кажем сваки дан да ћеш доћи; ал’ они тако снуждено гледе у мене као да ми не верују.... Ти неблагодарни цвете, ви гадне птице, зашто не верујете мојим речима?!.. Идите од мене, нећу да знан за вас.... ви сте тако немилостиви!... Идем веселијем другу моме.... (Приближи се чесми.) Бистра водо, шта имаш да кажеш сестри твојој?... (Погледа се у воду и одмах покрије лице.) Страшно!... Зар су моји образи тако побледели?!.. Зар су моје очи тако потавнеле?!.. Иди, водо! Не хвала ти на бистроћи, у теби сам тужно лице огледала!... Ах, шта ћу да радим; где да нађем утехе?!.... (Окрене се гробу, приближи му се и метне на њ венац.) Мајко, добра моја мајко, чујеш ли ти твоју Смиљу?... Овде је она, јадна, уцвељена, остављена и заборављена!... Ах, како је хладна плоча ова, ледена као смрт!.... Падајте топле сузе на овај леден камен, угрејте мајке моје леђенн гроб!... (Прислони се на камен.)
ВАСИЛИЈЕ (покаже се — за себе):
Сирото девојче!
СМИЉА (не види Василија):
Осећам да ми је лакше.... Мајка је утешила сироче своје.... (Гледа у небо.) Сунце је већ за гору близу.... треба да се журим.... (Узме крчаг што је поред ње стајао и пође чесми, у томе спази Василија и тргне се натраг.) Ха, калуђер?!.. У помоћ!.... у помоћ!...
ВАСИЛИЈЕ:
Не плаши се, добро дете моје!
СМИЉА:
Бежи, бежи од мене!.... Црн си као врана, страшан као ноћна совуљага!... Бежи, бежи од мене!...
ВАСИЛИЈЕ:
Немој ме се бојати, дете моје; ја ти доносим добре гласове од њега....
СМИЉА (приближи му се — љупко):
Од њега?!.... од кога?!... О, говори....
ВАСИЛИЈЕ:
Од Димитрија, дете моје. Он ме је послао овамо.
СМИЉА (не верује):
Вараш ме, црни калуђеру!
ВАСИЛИЈЕ:
Не варам те, дете моје; истину ти говорим.
СМИЉА:
А ти говори. Реци брзо.... где је он.... зашто не долази.... Је ли заборавио на мене?... О, говори брзо. Свака реч од њега, лек је болесној души мојој!
ВАСИЛИЈЕ:
Он је у манастиру.... Предигао се већ....
СМИЉА:
Био је, дакле, болестан?
ВАСИЛИЈЕ:
Пун месец дана. Сад је оздравио; али још не толико да може довде доћи. То га је и побудило да је мени вашу тајну поверио и послао ме к теби, да те питам за твоју тајну, јер сутра хоће да га покалуђере....
СМИЉА:
Не.... ни пошто!.... Не дај га, оче.... лепо те молим....
ВАСИЛИЈЕ:
Ја сам му говорио, но он тврдо остаде при својој намери. Твоја би га тајна још могла спасти, зато ми је кажи, док је још за времена...
СМИЉА (окрене се љутито):
Иди, лажо!.... Ти ме вараш!...
ВАСИЛИЈЕ:
Девојко, ти си заборавила на моју црну одећу!
СМИЉА:
Знам ја да си ти калуђер, па ти опет кажем да ме вараш!
ВАСИЛИЈЕ:
Ти, дакле, нећеш да се исповедиш?
СМИЉА:
Ти ме вараш... немам вере у теби!
ВАСИЛИЈЕ:
Е, добро, кад нећеш, ја идем, а Димитрија нека покалуђере.
СМИЉА (молећи):
Не, не.... немојте га покалуђерити!... Он није за вас, он је бољи него ви.... он није ваш, он је мој.... мени га је бог поклонио....
(Покаже се отац Смиљин.)
ВАСИЛИЈЕ:
Тајну реци, тајну.
СМИЉА (клекне пред њим):
Молим ти се на коленима, немојте га покалуђерити....
ВАСИЛИЈЕ:
Тајну твоју хоћу!
СМИЉА:
Молим ти се, немојте га покалуђерити....
ВАСИЛИЈЕ:
Тајну, велим ти последњи пут....