Мијат Томић и Мујо Балеџија
Чету купи Томић Михаило,
Чету купи по Дувну широком[1]
Те се диже к Врану[2] на планину.
Када били на Врану планини,
Броји чету Томић арамбаша, 5
Броји чету те јој проговара:
»Бора вами, браћо, друзи моји!
Мирно дома живити не могосмо
Од зулума бијесних Турака;
Ево нама зелене планине 10
Гдје ћемо се Турком осветити,
Бог нас види и наш Видовдане!«[3]
Мало врјеме постајало бјаше,
Зучи гора од јуначкога гласа
Да опада с јеловине листје. 15
Опет Мијо тихо бесједио:
»Боже мили, чуда големога,
Откуд јунак пушка га смјерила,
Није л' овда Мујо Балеџија[4] .
Нагазио по несрећи својој. 20
Да изгуби данас мртав главу
Којино је многе погубио.«
Брзе Мијо друштво наперио
Поставио три бусије силне
А у свакој по десет јунака. 25
Угледа се јунак на ђогату
Кроз горицу ко на б'јелој вили
А за њиме тридес' кириџија.
Кад на прву Мујо нагазио,
На њега се ватра оборила, 30
Али њему ни пера сиомила,
Јере Мујо хаје и не хаје,
Нег поп'јева да се гора тресе.
На другу је Мујо нагазио
Гдје јунаци ватру оборише; 35
Али њему ни пера одбише,
Јере Мујо хаје и не хаје,
Нег поп'јева да се гора тресе.
Кад то види Томић Мијовиле,
Цикну горко кано гуја љута, 40
Па погледа од друга до друга:
»Вајме брацо и друзино мила!
Мују зрно убити не може!«
Ал' бесједи сестрић Маријане:
»Бре не лудуј, Томић арамбаша, 45
Није Мујо копиле у мајке
Да га бити олово не може,
Наперимо св'јетле џефердаре
Да се Туре не пропусти живо.«
Тек што Мар'јан р'јечи испустио, 50
Кад ето ти на ђогату Мује.
Јал какав је да га јад убио,
Жива ватра из чела му с'јева, -
Русе му се брци по њедарци,
Сиво перје за турбаном вије. 55
Под њим ђого вришћи, пропиње се,
Преко себе б'јелу пјену баца,
Из копита искре громне сипа.
Кад га Мујо здраво укобио,
Џефердару живи огањ даје; 60
Пуче пушка, ђого љуто врисну,
А јунак се у травицу свали,
Л'јепо га је Мијо погодио,
Погодио у чело јуначко;
Пуче чело пусто на четверо, 65
Оста Мујо у трави зеленој,
Дружба хвата силне бедевије,
Тере вади чоху и кадифу,
И још к тому благо небројено.
Чоху мјере од јеле до јеле, 70
А дукате капом Мијатовом.
Ту се браћа три дни радовала,
Крвопију Мују јер сбдрисе.
Од Посушја (средина XIX . ст.
