Мистерија
Мистерија
Звона су поноћ куцала
када сам несигурним корацима
врата отворио окована.
Беле су свеће у чирацима
хладно ми у очи гледале;
само је једна, у дну олтара, светлуцала.
А Мрак је био мрке боје.
Ја сам у левој руци донео срце своје
а десницом сам се крстио.
И... на првом сам кораку застао:
у Храму, на сва три зида,
распети Христоси и беле Дјеве,
и остали Светитељи висе,
или стоје на каменој плочи.
Ох, страшне беху њихове контуре,
када о поноћи, од студени и од стида
пред мојим голим Срцем
у мрком Мраку ридају и жмуре
и не гледају ми право у очи.
Ох, моје срце невино!
У њему нису бесниле буре
какве овде свакодневно руше;
у мојој души чистој
нису говорили грешници мисе
каменом Христу или маланом,
(грешници који немају душе)
лажним молитвама укаљаном,
кога никада нису појмили...
Моје је срце невино и бело,
јер није грех мога срца:
Ја и Ја и Ја -
и тек онда све остало.
Звона су поноћ давно откуцала
када сам сигурним корацима
окована врата за собом затворио.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|