Мирна ноћ
Попијева славуј међ' лишћем, у гају,
И слатким гласом мирни зрачак пуни;
Росица пада и бисерјем дробним
Свилена њедра цвјетићима круни.
Са густог грања, што се њежно свило,
Пролијеће вјетрић и долином блуди,
И тражи цвијеће и, пун слатког миља,
Испија мирис са свјежих му груди.
И ти си цвијетак, пун чистоте благе,
И пунан раја и анђелске дражи,
А моја душа вјетрић је што блуди
И само тебе, мило цвијеће, тражи.
Беч, 3. јуна 1894.