Милош Обилић (Јован Суботић)/23

←Први призор

Милош Обилић (Јован Суботић) Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР

Трећи призор→

ДРУГИ ПРИЗОР


ОБИЛИЋ (у оклопу, пуно наружан уђе у собу, видећи Вукосаву рашири руке и повиче задрманим гласом):
Вукосаво!
ВУКОСАВА (у страху и радости):
Мили мој супруже!
(Загрле се.)
ВУКОСАВА:
Ниси мого у бољи час доћи!
Мал’ не умрех од тешка немира.
Хвала Богу кад те видим жива.
(Гледи му у лице.)
Шта је теби? Чудно ми изгледаш?
Огањ ти је ока угаснуо,
Лице ти је пуно потамнело,
На челу ти с’ ледни облак вије,
Око уста бол ти се таласа...
(Уплашена.)
Шта је теби?
ОБИЛИЂ:
Ништа, љубо, ништа!
Буди мирна!
(Одведе је к столици и посади ју.)
Пак и мени дајте
Амо столац, баш бих и сам сео!
ЈЕВРОСИМА (донесе му столац.)
ОБИЛИЋ (погледи ју):
А, ти си то стара Јевросимо!
Хвала, мајко, на твојој послузи.
И на лепој хвала ти љубови
Што сан ноћи поклањаш госпођи.
ЈЕВРОСИМА:
Кад њу нећу послужит’ да ког ћу!
ОБИЛИЋ:
Хвала, хвала... и опет ти хвала.
Али сад ме остави с госпођом,
Имам с њоме нешто говорити.
ЈЕВРОСИМА (оде).
ОБИЛИЋ (седне и наслони главу у руку и ћути).
ВУКОСАВА (чека да он почне, а кад види да он тужно чути, скочи и приступи му забринута):
Још те никад такога не виђех...
ОБИЛИЋ (не миче се)
ВУКОСАВА:
Казуј штаје; видиш како ми је!
ОБИЛИЋ (пружи јој руку нежно):
Буди снажна, драга Вукосаво!
ВУКОСАВА (уплаши се):
Што ћу чути? — Штаје с мојим оцем?
ОБИЛИЋ:
Твој је отац здрав за мном остао!
ВУКОСАВА (ублажена мало):
Хвала Богу?... Да није што деду?
ОБИЛИЋ:
И деда сам здрава оставио.
ВУКОСАВА (гледи га продирућим погледом; ужаснувши се):
То је тебе какво зло постигло!
ОБИЛИЋ (устане):
Срце ти је као восак меко,
Душа ти је као роса нежна:
Али духу дана су ти крила
Да се може у небо дигнути.
Сад затвори и срце и душу,
И само се свому предај духу.
ВУКОСАВА (с растећим ужасом):
Грдно зло је накоје ме справљаш.
Каж’ пре свега, тиче ли се тебе?
ОБИЛИЋ:
Бог зло пушта и на добре људе,
Зато треба да смо на све спремни.
ВУКОСАВА (нестрпљива, ужаснута):
Не питам те, шта је и како је;
Тек те питам: тиче ли се тебе?
То ми кажи: говори, не ћути!
Зар не видиш, да ми страх потресе
Сваки живац у души и телу,
Да ми свака трепеће жилица!
ОБИЛИЋ:
Више пута била си приправна
Глас примити да сам погинуо:
И сад мисли да то можеш чути
Пак те неће зла новина смести.
ВУКОСАВА:
То ОД смрти горе што бит’ мора;
Јер смрт тако не би те сломила.
ОБИЛИЋ (окрене главу на страну):
Мене грозно оптужи-
Издат’ цара и прећи Турчину!
ВУКОСАВА (најпре се препадне а затим с пуним уверењем):
Ко то каже? То није истина!
Ко је вера кад си ти невера?
ОБИЛИЋ:
Пâко рече, а људи верују.
Другови ми леђа окренуше...
И... сам цар ме држи за неверу!
ВУКОСАВА (узвишено):
Па нека те цео свет остави,
Вукосава остаје ти верна,
С тобом живит’ с тобом мрети спремна!
О, како се сама себе стидим
Што сам могла тако слаба бити
Да ме лажни један звук порази!
Виш’ да си се у мени варао
Кад си држ’о да ми дух је снажан;
Свака жена тек је слаба жена.
Сен од беде живот у њој гаси.
Но сад ћу се за те прихватити
Па к’о лоза уз јаблан високи
К плавом ћу се небу уздигнути.
Чисто злато може посукнути,
Ал’ сјајност му лако се повраћа;
Јарко сунце може помркнути,
Ал’ набрзо опет просијава:
Тако исто и твоја ће вера
У новој се казати дивоти:
Па што не би тугу подносила
Која ће се у радост прелити?
ОБИЛИЋ (тужно резигнирано):
Засијнуће вера Милошева
Ал’ ће сијнут’ из гроба његова;
Туга ће ти у радост прелит’ се,
Ал’ — тек с оне црног гроба стране!
ВУКОСАВА (ужасне се наново):
Ти си нешто страшно наумио.
ОБИЛИЋ:
Синоћ цару тврду веру дадох
Да ћу данас у Турке отићи
И убити турског цар Мурата.
ВУКОСАВА (упрепашћена):
У гроб лећи и у Турке поћи
То је једно... Што учини тужан!
ОБИЛИЋ:
Са тим жигом на челу јуначком
Милошу се не може живити.
Па кад ми се мора умирати
Хоћу да мрем славно и јуначки.
ВУКОСАВА:
Та ће ти се жеља испунити!
Ко сам пође у триста хиљада
Сам је себи свој гроб ископао;
Ал’ што ћу ја сиња кукавица?
(Плаче.)
ОБИЛИЋ (узме је за руку, тешећи је):
Моја слава биће ти утеха!
Кад усхвале веру Милошеву
Онда ће ти се у оку претворит’
Суза туге у сузу радости;
Кад успоју руку му јуначку
Знак жалости на бледом образу
Прелиће се у зрак од весеља;
Кад му име у звезде уздигну
Сет у срцу претопиће ти се
У сласт дике и струју усхита!
ВУКОСАВА (брише сузу, болним гласом):
Али тебе више бити неће;
А ти... ти си младој Вукосави
Више него и радост и дика
И сва слава свог белог света...
О, не иди у турску хордију.
(Склопи руке молећи га.)
ОБИЛИЋ (окрене главу на страну):
Рекао сам... морам извршити.
ВУКОСАВА:
Ох, зар нема другог каквог пута
Којим тужбу побит’ би могао?
ОБИЛИЋ:
Ту је пако тако наредио
Да не можеш доћи до истине;
Овде правда не да се дознати
Већ се може само осветити;
Овде сумњу не можеш истрти
Већ је чудом мораш истопити!
(Оде к прозору.)
Верна браћо, и ви долазите!
(Врати се.)
Одмах ће ми ваљат’ одлазити.
(Загрли је једном руком а другом је узме за руку.)
Збогом душо. Не заборави ме!
Па кад вече ситне проспе звезде
Ти потражи звезду најјаснију,
Тамо ће ти Милош становати
И са звезде на тебе гледати.
ВУКОСАВА:
Ах, Милоше, зар идеш доиста?
Зар ми нећеш смиловат’ се младој?
ОБИЛИЋ (пусти је, и руком и изразом лица каже јој да не може друкчије чинити).
ВУКОСАВА (У здвојењу):
А ти најпре одузми ми живот,
П’ онда иди куд си наумио.
ОБИЛИЋ (с лаким укором).
Мрети мора ко животом својим
Има какав гријех да покаје
Или свету да сачува дужност
Или роду славу да добије.
Теби мрети јошт не дође хора...
Збогом мила!
(Хоће да се откине од ње; али му је тешко.)
Ох, како је тешко
Од љубљене откинут’ се главе!
ВУ КОСАВА (Притисне га к себи):
Не пуштам те — не могу те пустит’!
Ко ће дати живот да га гасе,
Ко ли душу да му је униште,
Ко ли небо да му га разоре:
А ти си ми живот, душа, небо —
Не пуштам те, — не могу те пустит’!
ОБИЛИЋ (откине је лагано од себе, у свечаној озбиљности):
Саслушај ме, па пресуди сама.
Кад сам реко цару пред господом
Да ћу сутра отићи у Турке
И убити турског цар-Мурата:
Кажи... могу л’, смем ли ту остати?
ВУКОСАВА (у највећој тузи):
Ах... не можеш!
ОБИЛИЋ:
Хоћеш ли да кажу:
Не верујте више Обилићу,
Рече ићи у турску хордију
Па остаде у својој ложници!
ВУКОСАВА:
Нећу! Нећу!
ОБИЛИЋ:
Хоћеш да ти сутра песма пукне:
Похвали се Милош Обилићу
Да ће убит’ турског цар Мурата,
А кад дође да иде у Турке
Он се сакри љуби под прегачу?
ВУКОСАВА:
Нећу!
ОБИЛИЋ:
Данас-сутра доћи ће прилика,
Да ми срце у недри набуји
Па да рекнем коју јуначнију:
Хоћеш да ми пакосни противник
Пред свим светом у очи с’ подсмехне:
Чујте тога што уби Мурата?
(Узвишено — одсечно.)
Данас ми је или мрети славно
Ил’ живити срамно и кукавно:
Хајд’ ти кажи што ми чинит’ ваља!
ВУКОСАВА (с крајњим напором али одважно):
Чини што те Бог и памет учи,
Ту не може пресудити жена!
ОБИЛИЋ (с тужним весељем):
Никада се није покајао
Ко послуша поштење јуначко.
Идем дакле: Збогом Вукосаво!
(Пружи јој руку.)
ВУКОСАВА (даде му грчевишо руку):
Збогом!...
Збогом...
(Окрене се к столу и прихвати се за њега.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.