Милош Обилић (Јован Суботић)/21

Милош Обилић (Јован Суботић)
Писац: Јован Суботић
СЕДМИ ПРИЗОР

СЕДМИ ПРИЗОР
Цар Лазар, Југ Богдан, Високи Стеван, Вук Бранковик, Милош Обилић. Бошко Југоић, Бановић Страхиња, Срђа Злопоглеђа, Милан Топлица, Иван Косанчић, Југовићи, други кнезови изиђу.

ЦАР ЛАЗАР:
АХ, овде је много пријатније.
Пуно зрака, пуно хладовине.
Сад нек сваки по вољи ужива.
Нека пије колико му драго,
Нек’ напија ком је њему драго,
Нека седне ком је с киме воља,
Нек’ говори што ком на ум падне:
Само сви ми будите весели,
Весеље је живот за јунаке.
(Седне на столац, а Југа понуди на други при том столу. Бановић при столу другом. Са њим Бранковић, Срђа и јошт ко. Бошко за трећим столом, с њим Топлица, Мусић и јошт ко. Обилић стојећи мало даље у средини унатраг, са њим Стеван, Косанчић, Југовићи, и други.)
БАНОВИЋ (к Бранковићу):
Бадава ми ту извијаш, Вуче?
Немаш право, не треба чекати.
И да није, ко’ што Иван каже,
Опет ваља сутра ударати.
Јер чекамо л’ и одгађамо ли,
Прва ватра у сваком ће прећи
И у људе мисао ће ући
Да стојимо што их се бојимо
И немамо у се поуздања.
А твој Твртко неће скоро доћи;
Ко нам хтеде доћи, дошао је.
БРАНКОВИЋ:
А ти удри, — ја ћу седит’ с миром.
БАНОВИЋ:
ТИМ ћеш казат’ да си кукавица.
БОШКО (Топлици):
Милош има право, је л’ војводо?
ТОПЛИЦА:
И мени се тако чини.
БОШКО:
Мени све је једно. Зет ми је Бранковић,
А зет Милош. Али кад ти кажем
Да зет Милош паметније суди
Кад пјан спава него зет Бранковић
Кад на јави све жице затегне...
Онда само истину говорим.
БАНОВИЋ (Бранковићу):
Па ти не би с нама ударао?
БРАНКОВИЋ:
Кад ви слепци у понор скачете,
Зашто и ја окат врат да ломим?
Ви кољите своје људе лудо:
Ја ћу боме своје да заклоним.
БАНОВИЋ (презирући га тура га од стола):
Ид’ од мене: ти си издајица!
БРАНКОВИЋ:
С тобом данас није говорити.
(Оде к Бошковом столу.)
ЈУГ-БОГДАН (цару):
Шта је теби, светли господару,
Нека туга на срцу те тишти.
ЦАР ЛАЗАР:
Казаћу ти, ал’ сада не могу.
Мучно ми је, то си погодио,
Ал’ сам Бог зна да ли му не грешим
Кад ту тугу не могу да свладам.
БОШКО (приступајућем Бранковићу):
Милош има право, Бранковићу!
БРАНКОВИЋ:
Ћути! Ти си јошт’ дете!
БОШКО:
Ал’ срце
У прсима јуначко осећам;
А теби је увек повољније
Мало даље стојат’ од крешева.
ВИСОКИ СТЕВАН (к свом друштву):
Ја с Милошем потпуно се слажем:
ОБИЛИЋ:
Што сам казо то и опет кажем:
Сутра ваља ударит’ на Турске.
Косанчић је стан им уходио,
Што казује на то нас позива.
СРЋА (од свог стола):
У многом се са тобом не слажем,
Ал’ у томе за право ти дајем.
(Бановић устане од стола и приступи Обилићу.. Сви поскачу од столова.)
БАНОВИЋ:
Имаш право, драги Обилићу!
Види ти се да гинут’ не мариш,
А не као она кукавица...
(Показујући на Бранковића.)
Издајица...
БОШКО (ступи напрао):
Зашто издајица?
БАНОВИЋ:
Јер сам каже да ће нас оставит’
Ако прије на Турке пођемо
Нег’ што њему на то воља дође.
БОШКО (Бранковићу):
Је ли тако?
БРАНКОВИЋ (јогунасто):
Тако је, дакако!
БОШКО:
Кад је тако, онда ти и ја кажем
Да си прави издајица...
КОСАНЧИЋ:
И ја
То ти кажем: ти си издајица;
И рекнеш ли да сам лаж рекао,
Ево мача а ево деснице,
Па ћу мачем доказати
Што сам ухом чуо казивати.
(Сви се узрује око Бранковића.)
БРАНКОВИЋ (надесно):
Даље!
(Налево.)
Натраг! Маните се мене!
Јесте л’ ради видит’ издајицу?
(Бановићу показујући на Милоша.)
Ено ти га!
(Бошку исто тако.)
Ено га!
(Косанчићу исто тако.)
Гледај га!
(Сви се окрену Обилићу.)
БРАНКОВИЋ (стоји показујући руком на њега).
ОБИЛИЋ (приступи):
Што ти прстом на мене казујеш?
Сигурно ће каква руга бити.
ЈУГ БОГДАН:
Што то наши гости узавреше?
БАНОВИЋ (Обилићу):
Бранковић те назва издајицом.
ЦАР ЛАЗАР (Југ Богдану):
Анђ’о смрти међу њих се спусти.
ВИСОКИ СТЕВАН (с негодовањем):
Узми ту реч натраг, Бранковићу.
Сети с’ ко си и кому је рече!
ОБИЛИЋ (поносито Бранковићу):
Очи амо, па реци у очи!
БРАНКОВИЋ:
Истина се твог ока не плаши.
Казао сам, и сад опет кажем,
Ком се хоће видит’ издајицу
Нек погледи Милош-Обилића!
ОБИЛИЋ (суне):
Ха! Та ће ти и последња бити!
(Ухвати за мач.)
БАНОВИЋ (прихвати га за руку):
Стан’, Милоше, остави се мача!
Свакому је све просто казати
Што у стању јесте доказати.
Нек’ говори, али нек’ докаже!
Има л’ право, не дам му гинути;
Клевета ли, ја ћу му судити.
(Сви се скупе око њих.)
БРАНКОВИЋ (слободно):
Пуст’ га бане: мача му с’ не плашим.
(Тријумфирајући.)
Доказ лежи у царевој руци.
(Сви се окрену к цару.)
ЦАР ЛАЗАР (устане од стола и приступи):
Мир господо!
БАНОВИЋ:
Светли господару!
Вук Милоша назва издајицом,
За реч своју тебе јамца стави.
Један од њих, ма који, не може
Дуже остат’ у поштеном друштву;
Зато реци, да знамо кога нам
Ваља из наше искључит’ дружине.
ЦАР ЛАЗАР (ћути).
ВИСОКИ СТЕВАН (молећи к оцу и друштву):
Оставите ту ствар до у.јутру,
Сад нит’ ми смо, нит је време за то!
БРАНКОВИЋ (У највећем страху):
Светли царе, одпечати уста.
Пропао сам ако ти узћутиш.
ОБИЛИЋ (с уверењем):
Душа ми је од сунца чистија,
Не бојим се ничега до Бога.
Ма шта да ти на ме донесоше
Једним ћу га дахом раздухати.
ЦАР ЛАЗАР:
Мени право припада решити
Имам ли што казат’ ил’ прећутит’!
(Бранковићу.)
А ти, кнеже, самог себе криви,
Ако са свог пострадаш језика.
БАНОВИЋ (к другима):
Дакле ипак нешто је у ствари.
Цар зна нешто, само га прикрива.
(Обилићу.)
Обилићу! Није чист посао!
ОБИЛИЋ (молећи):
Светли царе! Чујеш, што говоре!
Молим ти се као оцу своме,
Шта је, да је, кажи нека чују.
Док не знаду, сваки ће мислити
Бог зна шта је, и што је најгоре;
А кад кажеш, лако ће ми бити
Лажи кринку са лица здерати.
ЦАР ЛАЗАР (жалостиво):
Мој војводо! Ми нисмо богови
Да видимо у срце човека,
А лаж често тако се претвори
Да је немо’ш раз’знат’ од истине.
ОБИЛИЋ (ужасава се):
Твоје речи деца су љубави,
Али свака мрачну сумњу рађа.
Кажи сада љубави нек ћути,
Само правда помоћи ми може.
Мене туже, зар ми нећеш дати
Што се ником не сме ускратити,
Да ми кажу чим ме окривљују?
ЈУГ БОГДАН (приступивши):
Светли царе, то га право иде.
Кад Вук тако љуто окриви га,
Ваља дат’ му пут да се одбрани
И опере, ако се опрат’ може.
ЦАР ЛАЗАР:
Зар вам није доста кад ја кажем
Да Милоша за крива не држим.
ЈУГ БОГДАН:
ТО је доста, да пред суд не дође
И да милост твоју не изгуби;
Ал’ да врати имену чистоту
И прекору црни језик веже,
Нужно му је да свету покаже
Да не има ни повода сумњи.
БАНОВИЋ и БОШКО:
Учини му што с правом захтева,
Што се ником одрећи не може.
ЦАР ЛАЗАР:
Сутра.
ЈЕДНИ:
Сутра, сутра!
ДРУГИ:
Данас! Данас!
ОБИЛИЋ:
Казуј одмах, тако ти светога.
Не мичем се с места док не кажеш.
ЦАР ЛАЗАР:
Добро дакле, нека тако буде;
Али знајте, да има прилика
Где ни самом небесном анђелу
Кад на њега кужна уста дахну
Прва вратит’ не да се чистота
Док стојимо с ове стране гроба.
(Преда писмо Југ-Богдану.)
ЈУГ БОГДАН (чита):
Јусуф-паша Милошу војводи.
ОБИЛИЋ (нагло):
Ко то писмо донесе овамо?
ЦАР ЛАЗАР:
Пашин слуга!
ОБИЛИЋ:
КО га теби даде?
ЦАР ЛАЗАР:
Кад га наши људи ухватише
Пред мене га право доведоше,
Сам је Турчин писмо мени дао.
ОБИЛИЋ (упрепашћен):
Пакао се на мене дигнуо.
Тај пут само он може изнаћи.
ЈУГ БОГДАН (чита писмо):
Што сам теби реко у Крушевцу
И дан данас друкчије не стоји.
Твоја јесте круна Лазарева,
Падиша је Обилићу даје,
Уосталом чини што ти драго,
Или одмах амо к нама дођи,
Или чекај док се битка сврши.
Тек учини што си обрекао.
ОБИЛИЋ:
То ту пише: ти се вараш старче!
Твоје старе варају те очи.
Дај овамо!
(Узме од Југа писмо, и у себи чита.)
Истина је права!
Тако пише од речи до речи.
То је страшно, грозно, нечувено!
Како могу људи написати
Што ни сенке нема од исгине?
Та то нико вероват’ не може!
(С поуздањем.)
Каж’те, је ли да не верујете?
(Гледи све редом. Сви ћуте.)
ОБИЛИЋ (ужасне се):
Ви ћутите? Дакле верујете?
(К Бановићу.)
Бановићу, што си онемио,
Та ти знадеш Милоша к’о себе!
(К Бошку.)
Бошко мили! Што пониче ником
Зар ти не знаш душу Милошеву!
(К другима.)
Браћо драга! Свијетла господо!
Шта је вама? Како изгледате?
Лица су вам сетна, невесела,
Гледите ме... к’о да ме жалите
(Узвери се.)
Та ви мене за крива држите?...
(У здвојењу.)
Ви држите да сам издајица
Бога, краља и народа свога!
(Клоне.)
БАНОВИЋ:
Мој Милоше, срце ми се цепа!
Помислити, да си крив, не могу;
Ал’ чим клето да побијем писмо?'
ОБИЛИЋ:
Ко ће какву важност дати писму
Које писа рука душманина?
БАНОВИЋ:
Па баш кроз то не знам на чему с.ам
Такво писмо није свето писмо.
Може бити и лаж и истина!
ОБИЛИЋ:
Пред вашим сам одрасто очима,
Знате сваку у глави ми мисао,
За сваку ми жељу срца знате.
Знано вам је, да у сто бојева
За свог цара давао сам главу,
Да сам увек с највећим весељем
Крв за дичну лио домовину;
Каж’те једног у овој дружини
Кому дане не одржах речи;
Каж’те једног који своју главу
Не би мирно мени поверио:
Пак реците, можете л’ мислити
Да бих мог’о тако преверити;
Можете ли и посумњат’ само
Да бих мого душману издати
Све што ми је најсветије било!
СРЂА:
Знам те увек светла и честита,
Ал’ и ти си што и други људи!
КОСАНЧИЋ (к цару):
Молим ти се, светли господару,
Ко ухвати турског писмоношу?
ЦАР ЛАЗАР (на Бранковића):
Кнежеви га момци ухватише.
КОСАНЧИЋ (свечано):
Онда ево пред свим овим друштвом,
Бранковићу, у очи ти кажем,
То си писмо или сам писао,
Или каз’о паши да га пише.
БАНОВИЋ (неугодно):
Чуј, Иване! Пријатељу свому
Просто ти је и главом помоћи:
Али није лепо, војеводо,
Другог каљат’ да њега опереш.
КОСАНЧИЋ:
Клањам ти се Бановић Страхињо!
Ал’ кад ви свом оку верујете,
Зашт’ да ја свом уху не верујем?
ОБИЛИЋ (пресече Косанчићу реч):
Стани, друже, не говори даље!
Пуст’ нека га ма ко други тужи,
Нама сад то чинит’ не пристоји.
Мени ваља сад сест’ па чекати
Док истина потвору не свлада,
Ил’ јуначку опружит’ десницу
Те сам дерат’ са свог сунца сенку.
Но ту треба мирног промишљања,
А у мени сав се живот смути.
Збогом браћо! Ал’ ми туб’те речи.
Сунце јарко и онда је сјајно
Кад га црни покрију облаци...
Моја вера и онда је чиста
Кад се чини да сам издајица.
(Хоће да иде.)
ЦАР ЛАЗАР:
Стој Милоше, ја ти заповедам.
Истина се јошт разабрат’ не да,
Ал’ ја тврдо држим и верујем
Да то писмо Турци нам послаше
Да ми тебе од срца откину
И десну ми одсијеку руку
А војсци ми срце ишчупају.
Но баш нек је и истина, кнеже,
Што у писму Јусуф-паша пише,
Ја ти веру наново поклањам,
У руке ти своју круну дајем,
И у пуном живим уверењу
Да ћеш ми је верно сачувати.
У то име овако т’ напијам:
Здрав Милоше, веро ил’ неверо!
Здрав Милоше, веро не неверо!
(Напије се мало, па му пружи пехар.)
ОБИЛИЋ (прими пехар, испије га и стаави на стол):
Светла круно, то си погодио
Да су писмо Турци написали
Да ми веру код тебе отрују,
Да ми име у војсци убију!
Што су хтели, то су постигнули.
Милош стоји као издајица,
Соколу су крила одсечена;
Паде златна са неба звездица,
Челенка се сломи на калпаку!...
Турци своју сврху постигоше,
Али јој се радовати неће.
Платиће ми ту гнусну потвору
Како нису ни помислит’ могли.
(Узвишено.)
Сутра идем у турску хордију,
Па ћу искат’ за штету накнаду:
За лијепо име Милошево
Узећу им цар-Мурата главу!
Тако ћу се осветити Турком,
Вратићу им жао за срамоту,
Покајаћу своје лепо име,
Осветлаћу образ пред свијетом!
Сутра нам је лепи Видов-данак,
Сутра ће се, царе, показати
Ко је вера, ко ли је невера!
(Пољуби цара у руку и оде.)
ЦАР ЛАЗАР (Бошку):
Иди за њим, па нек’ ту остане.
Сутра ћемо даље говорити
Старије је јутро од вечера.
(Бошко оде.)
ЦАР ЛАЗАР (другима):
Остављам вас свијетла господо.
И желим вам лаку ноћ свакому.
(Оде. Сви стоје удивљени.)

ЗАСТОР ПАДНЕ

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.