Милети Јакшићу
(Кад сам прочитао прву књигу његових пјесама)
Ми немамо цвијећа... Мраз је пао сада...
Тек остатке видим преминулих дана...
Слатки плод не руди, само трулеж пада
Са нашијех грана...
А гле, у твом врту прамаљеће струји,
Цвјетови се љубе - твоја чеда драга,
У милој им души пјевају славуји,
А у пјесми свјетлост и сва њежност блага.
Не бој се од мраза! Њих звјездице грију
И анђелак љуби миле ти првјенце;
Они ће цвјетати - да на чело свију
Родитељу своме мирисне вијенце.