Меморандум САНУ

МЕМОРАНДУМ САНУ

Застој у развоју друштва, економске тешкоће, нарасле друштвене напетости и отворени међународни сукоби, изазивају дубоку забринутост у нашој земљи. Тешка криза је захватила не само политички и привредни систем већ и целокупни јавни поредак земље. Свакодневне су појаве: нерад и неодговорност на послу, корупција и непотизам, одсуство правне сигурности, бирократска самовоља, непоштовање закона, растуће неповерење међу људима и све безобзирнији индивидуални и групни егоизам. Распадање моралних вредности и угледа водећих установа друштва, неповерење у способност оних који доносе одлуке праћени су апатијом и огорчењем народа, отуђењем човека од свих носилаца и симбола јавног поретка. Објективно испитивање југословенске стварности допушта могућност да се садашња криза заврши социјалним потресима са несагледивим последицама, не искључујући ни тако катастрофалан исход као што је распад југословенске државне заједнице. Пред оним што се збива и што се може догодити нико нема право да затвара очи. Поготову на то нема право најстарија установа научног и културног стваралаштва у овом народу.

Српска академија наука и уметности сматра се обавезном да у овом судбоносном тренутку саопшти своја виђења друштвеног стања са убеђењем да тиме доприноси тражењу излаза из садашњих недаћа. Природа овог документа, међутим, не дозвољава удаљавање од кључних питања југословенске стварности. [У та питања се нажалост мора сврстати неодређен и новијим збивањима силно актуализован тежак положај српског народа.]

КРИЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПРИВРЕДЕ И ДРУШТВА

1. Привредна криза траје већ пет година, а излаз из ње није на видику. Са производном стопом раста друштвеног производа од 0,6 % у периоду 1981—1985. године, Југославија се нашла у друштву привредно најмање успешних земаља у свету. Ни остали показатељи развоја нису утешни. Незапосленост од преко једног милиона затвара перспективу младој генерацији да у догледном времену реши своје егзистенцијално питање. Меру раста запослености одредили су социјални мотиви. Међутим, такав пораст у условима стагнације производње имао је за последицу снижење продуктивности рада. Бруто акумулација и реалан лични доходак опали су за једну трећину. Суфицит платног биланса, коначно постигнут захваљујући политици реалног курса и рестрикцијама свих видова потрошње, једини је позитиван резултат настојања да се криза превазиђе. Но одржавање спољноекономске ликвидности ваља оцењивати у светлу високе задужености, губљења економске самосталности земље у вођењу економске политике, а донеклe и политике развоја, као и све несређенијег стања привреде, која никако не успева да изађе на путању ефикасног привређивања. Из таквог се стања распламсава инфлација која разара све економске критерије и мотиве, показујући истовремено немоћ друштва да каналише неукроћене привредне токове.

Што време више одмиче, све је јасније да се излаз из кризе не може наћи без темељних промена у привредном и политичком систему. Нарочито забрињава што званична политика избегава да призна праве узроке економске кризе, без чега се не могу предузети ни праве мере за оздрављење привреде. Избегавање је утолико мање разумљиво што су економске анализе тачно утврдиле те узроке. Супротно покушајима да се ови узроци сведу на неадекватно реаговање економске политике у раздбољу 1976—1980. године, анализе су указале да зачетке кризе ваља тражити у шездесетим годинама, када привредни развој почиње да малаксава да би 1980. године био коначно заустављен. Тадашња привредна реформа имала је и добрих замисли, као што су: дебирократизација привреде, давање већег простора тржишту, уклањање диспаритета цена, интеграција југословенске привреде у светску. Нажалост, само је диспаритет цена унеколико смањен, али не и потпуно отклоњен, док остале замисли нису биле ни делимично остварене. Томе насупрот, несрећне импровизације у стратегији развоја и неуспела решења у привредном систему не само што су остала, већ су доживела још неуспелија уобличавања седамдесетих година.

Привредни развој се нашао на странпутици већ у шездесетим годинама, када је 1964. г. опозван Петогодишњи план 1961—1965. године, који је, у настојању да отклони уска грла, пораст производње сировина и енергије поставио као најважнији задатак. Добро је познато да ова уска грла ни до данас нису отклоњена. Да невоља буде нарочито велика, постарала се стратегија развоја са своја два крупна промашаја. Прво, она није уважавала основни захтев оптималног развоја привреде да производне чиниоце користи сразмерно њиховој расположивости. Опредељујући се за већу употребу друштвеног капитала, који је код нас најоскуднији чинилац, стратегија је у исти мах штедела живи рад који је најобилнији чинилац производње, Југославија се у међународну поделу рада није укључила са чиниоцем који јој даје компаративне предности. Привредни развој је због тога неизбежно био субоптималан, а истовремено је отваран широк простор за експлозивно ширење незапослености. Други стратегијски промашај био је у очекивању да ће пораст реалног личног дохотка без предузимања других мера бити снажан покретач раста продуктивности рада и производње по узору на развијене земље. Међутим, примена ове концепције у југословенским условима убрзо се показала као погрешка са многим економским последицама.

Промашаја је било нарочито много у избору основних решења у привредном систему. Пре свега, планирање је темељно разорено. За другу половину шездесетих година петогодишњи план уопште није донет, а каснији петогодишњи планови, без неопходне подршке средстава и мера, остали су декларације које никог нису обавезивале. Укидањем планирања угашене су координирајуће функције федерације, а спутавањем снага тржишта гушена је иницијатива привреде. Другачије речено, нити је привреда усмеравана, нити је препуштена законима саморегулисања. Покушај да договарање и споразумевање замене план и тржиште показао се потпуно неуспешним. Систем у коме сви са свима треба да се споразумевају о свему није имао ни каквог изгледа да добро функционише. Због тога се морало, више него што то може бити делотворно, апеловати на „субјективне снаге” и предузимати политичко-пропагандне кампање ради регулисања привредних токова.

Децентрализација, првобитно замишљена као ослобођење привреде од бирократских снага, изродила се у дезинтеграцију по територији и по привредним гранама. Створено је осам привредних подручја са националним економијама као идеолошком подлогом. Јединствено југословенско тржиште било је тиме разбијено. Републике и покрајине су све више заокружавале и затварале своје привреде. На ову „републиканизацију” привреде надовезала се атомизација постојећих предузећа у виду основних организација удруженог рада. То је био један од најмање очекиваних корака. Уситњена предузећа вапила су за интеграцијом, не би ли искористила предности економије великог обима, а доживела су, са осамостаљивањем основних организација удруженог рада, даље уситњавање. Тако су два вида дезинтеграције одвукла привреду на антиисторијске путеве развоја. Једној привреди се ништа горе не може догодити.

Промашаји у стратегији развоја, уколико се о осмишљеној стратегији уопште може говорити, као и многи недостаци привредног система изразили су се у опадању не само стопе раста производње и запослености, већ и у квалитету привређивања од чијег је пораста, иначе, зависио и успех многих замисли привредне реформе. Стопа раста индвидуалне продуктивности рада у периоду 1966—1979. године, када се покушало са увођењем интензивног развоја, била је нижа него у периоду екстензивног развоја 1953—1965. године. Мотиви радника за повећање продуктивности рада нису ојачани упркос наглом успону реалног личног дохотка. Ова за носиоце економске политике неочекивана тенденција, колико доказује неодрживост концепције да је пораст личне потрошње довољан да покрене читав развој, толико открива неотклоњиве слабости официјелно прихваћене „договорне економије” лишене економске принуде на рад.

Продуктивност друштвеног капитала доживела је чак и гору судбину. Ефикасност инвестиција је после 1965. године почела брзо опадати. Промашаји у привредном систему давали су погрешне сигнале предузећима и друштвено-политичким заједницама у доношењу инвестиционих и других одлука. Аутаркија републичких и покрајинских привреда није водила рачуна о оптималној структури југословенске привреде, нити о опасностима стварања сувишних капацитета. Широко и недовољно промишљено коришћени су инвестициони кредити које је инфлација већим делом отписивала. Обавеза да финансирају општу и заједничку потрошњу из дохотка сопствене привреде наводила је општине да без много размишљања улазе у нове инвестиције. Било због недостатка информација, било што основна структура инвестиција није планирана, изграђени су сувишни производни капацитети. Атомизована, за привредне гране и територије везана акумулација отворила је широк фронт недовршених инвестиција са дугим периодом градње, уколико су ове инвестиције уопште биле довршене. Уситњена акумулација у патуљастим банкама наводила је инвеститоре да са малим средствима остваре што већи доходак и запосленост, што је довело до изградње сувишних капацитета у прерађивачкој индустрији и недовољних производних капацитета за производњу сировина и енергије. Површно проучени пројекти били су узрок великих инвестиционих промашаја. Економске и друштвене санкције за погрешна улагања нису постојале; политичари су остајали у сенци иако су често одлучујуће утицали на инвестиционе одлуке. Сви наведени чиниоци ниже ефикасности инвестиција опредељени су привредносистемским решењима. Према томе, промашаји у привредном развоју и привредном систему, материјализовани у опадању укупне продуктивности привреде (продуктивности рада и капитала узетих заједно), основни су узрок кризе југословенске привреде.

Одговорност за кризу сноси и економска политика седамдесетих година која није користила праве мере за накнадна прилагођавања. Неутралисање утицаја опадања укупне продуктивности и погоршања услова размене због скока цена нафте, ради одржавања стопе раста скривало је другачију расподелу укупног дохотка на акумулацију и потрошњу. Непостојање политике дохотка која би друштвено уредила односе између различитих видова потрошње било је утолико судбоносније што ни јењавање извоза није спречено уобичајеном политиком реалног курса динара и другим мерама. Сви ови недостаци, нарочито када су се изразили у спољноекономској неликвидности, принудили су економску политику на закаснеле рестрикције свих видова потрошње које су могле спречити даље продубљавање кризе, али не и њено избијање.

Узроци привредних недаћа не дају се потпуно разумети без утицаја економске филозофије којом се надахњивао привредни систем. Запостављање економских законитости и принуде, ослањање више на свест људи него на интересе као мотиве економског понашања, признавање живог рада као јединог ствараоца дохотка, непотпуно уважавање трошкова и економских категорија у њиховом реалном изразу саставни су делови званично прихваћене економске филозофије и оних институционалних решења која су у пракси имала утолико теже последице што су уживала идеолошку подршку чак и онда када су се очигледно сукобљавала са захтевима економске рационалности. Између осталог, и тиме се објашњава трпељивост према економски искривљеним односима, привредној патологији и друштвеном расипништву, што све сувише дуго траје да не би оставило трага у начину мишљења и понашања привреде. Силни губици привреде показују да ни после четири деценије није постао обавезан принцип рентабилитета, да нема економских санкција за лоше пословање. Субвенције привреди преко кредита, подруштвљавање губитака, ниска стопа амортизације, попустљивост према лошем квалитету производа, дугогодишње кретање стопе раста реалног личног дохотка изнад стопе продуктивности рада створили су веома лагодне услове привређивања уносећи на широком плану разне облике паразитизма у пословање привреде и ван ње. Такви услови могли су опстати захваљујући порасту иностраних дугова које ће отплаћивати не само садашњи, него и будући нараштаји. Награђивање према резултатима рада није могло бити остварено у привреди било због нерешеног питања примарне расподеле, било што многа предузећа убирају ренту од друштвених средстава. Због социјалних разлика које се не заснивају на раду, мотиви радника за повећање продуктивности рада морали су бити слаби. Повлађивање нераду и други видови социјалне демагогије висока су цена за друштвени мир и одржавање материјалних привилегија владајућих слојева. Имајући све то у виду, није чудно што се у пооштравању комотних услова привређивања види напад на стечена права, као што то показују отпор увођењу економски позитивних камата и приоритет који се даје исплати личних доходака. За отпор овом пооштравању привреда налази добре разлоге у великим доприносима које даје за издржавање гломазне администрације, чији трошкови представљају неподношљив терет за привреду.

Засићена економским нерационалностима, економска клима није остала без утицаја и на понашање грађана, који су, захваљујући и задужењу земље у иностранству, све до избијања кризе брзо подизали животни стандард. Нагли пораст личне потрошње са лако приметним елементима расипништва, остао је у свести грађана као заслужени домет. Опадање реалног личног дохотка, у чему ваља видети и његово принудно усаглашавање са стварним нивоом продуктивности рада, доживљава се као нечије неоправдано насиље, а не као објективна нужност. Другачије не може ни бити ако се годинама у земљи троши доходак већи од створеног. Узимањем потрошачких и инвестиционих кредита, куповином увозне робе по ниским ценама, доделом друштвених станова и ниским станаринама значајан део грађана добијао је друштвене субвенције. Економске нерационалности и изопачени економски односи дуго трају и свуда су лако уочљиви. Због тога их грађани сматрају нормалним. Сваки је у таквим односима, полазећи од ужих интереса, тражио свој образац економског понашања који је за одређене групе могао бити и успешан, али је за друштво и привреду по правилу био погубан. Искрсло је мучно питање како поново афирмисати рад као основу егзистенције, друштвеног и економског положаја човека.

2. Одговорност за будућност Југославије налагала је да се са избијањем опште друштвене кризе прво утврде њене стварне размере и прави узроци да би се одмах приступило изналажењу мера за излазак из стања рецесије и неизвесности. Тако се, међутим, није поступило. Требало је да прођу три године да би се у званичним документима употребио израз економска криза. До тога се дошло поступним и невољним признањем. У прве две године кризе говорило се о „малим”, „краткотрајним”, „пролазним” недаћама, а понајвише о „тешкоћама раста”. Овакве оцене морају се повезати са тврдњама да привредни систем не треба битније мењати већ га само доследно спроводити. Када су се те тврдње показале неодрживим, изишло се са тезом да је југословенска криза по размерама већа него што се првобитно мислило, али да је по својој природи искључиво економска, да су њени узроци у спољноекономском утицају и неадекватној економској политици после 1976. године. Тиме је истовремено учињен покушај да се политички чинилац изузме као могућ узрочник привредне кризе, да се инсистирањем на економској политици као главном виновнику привредни систем поштеди од критичког преиспитивања. Будући да ни тај покушај није могао трајно успети, учињен је уступак тиме што се најзад прешло на анализу политичког система. Нажалост, та анализа је не само заобишла кључна питања политичког система, већ се у свом економском делу супротставила концепцијама „Програма стабилизације”.

Признање кризе у етапама и поновно њено оспоравање, због чега се губило драгоцено време, изрази су лутања, неодлучности и неспремности званичне политике да изврши промене које су ново створени услови захтевали. Оклевање да се са правом дијагнозом и благовременим мерама дочека криза поткопало је поверење у државничку мудрост, политичку храброст и искрене намере људи који воде јавне послове, као и у њихову спремност да раскину са заблудама које су довеле земљу на руб пропасти. Избегавање да се истини погледа у очи и отпор да се било шта суштински мења огледају се и у томе што су тек под притиском Међународног монетарног фонда биле доношене неке економске мере које су се са мање потреса и са већим учинком морале много раније самоиницијативно предузети. Но ништа тако убедљиво не говори о отпорима настојању да се ефикасно делује као чињеница да влада не спроводи сопствени Програм стабилизације. Испоставило се да су били у праву они који су тврдили да је тај документ могао бити усвојен само зато што је сувише уопштен да би било кога конкретно обавезивао. Због тога се предвиђало да ће његово спровођење у живот наићи на несавладиве препреке у сукобима интереса република, покрајина и привредних групација. Са остварењем ових предвиђања рађа се и недоумица да ли је Програм стабилизације заиста био замишљен као акциона основа за санацију привреде или му је намењена политичко-пропагандна улога, срачуната на стварање утиска у јавности да се нешто озбиљно чини на тражење излаза из кризе, док се у ствари даје отпор неопходним променама. Стабилизациони програм, који је изражавао реалистички приступ привреди, доживео је највећи удар од познате Критичке анализе функционисања политичког система, која је рехабилитовала већ напуштену идеологију „договорне економије”, у највећој мери одговорне за недаће југословенске привреде. Југославија је доживела и то да су завнично усвојена два документа са битно различитим економским концепцијама. Можда је за одржавање постојећег стања то најефикасније решење, али то не може бити решење за излаз из кризе југословенског друштва.

Оправдање за привредне тешкоће и споро реаговање на кризу понекад се тражи у ограниченим знањима економске науке и размимоилажењима економиста у кључним питањима. Размимоилажења у мишљењима економиста постоје и постојаће у свим земљама и временима, али је ствар владе да се определи којим ће мишљењима дати поверење и да за своје опредељење сноси одговорност. Проблем је, међутим, у томе што се од економске науке није на прави начин ни тражило мишљење. Она је била прихватљива у мери у којој је рационализовала званично заузете ставове. Због тога одговорне личности нису поклањале дужну пажњу благовременим упозорењима и драгоценим предлозима које је економска наука самоиницијативно давала. Систематско запостављање знања током читавог послератног периода мало је разумљива, а још мање разумна појава у социјалистичком друштву, које у принципу науку узима за основу свог развоја. Запостављање научних сазнања, особито током последње две деценије, ваља схватити и као саставни део подређивања привредног развоја и економских рационалности јачању и чувању полицентризма и монопола друштвене моћи републичких и покрајинских врхова као недекларисаном циљу који ужива апсолутни друштвени приоритет. Тај циљ произлази из симбиозе национализма, сепаратизма и властољубља, а остварује се настојањем политичког чиниоца да, уз ослонац на републичку државност, повећа своју моћ, да буде посредник и арбитар у сопственој привреди и друштву.

Овај циљ је за ширу јавност постао очигледан тек у новије време када је злоћудна дезинтеграција као доминантна тенденција у привреди и друштву добила забрињавајуће размере. Опасност да политички систем еволуира у правцу полицентризма уколико се то благовремено не спречи стварањем радничких савета за привредне гране на нивоу читаве Југославије уочио је Борис Кидрич већ 1950. године. Његове сугестије, нажалост, нису прихваћене. Оглушило се о његово упозорење да, уколико се такви савети не створе, то води „у неколико државних капитализама партикуларистичких према целини, бирократско централистичких према радним колективима”. У Југославији данас постоји стање од кога је Кидрич понајвише зазирао.

Такво стање је плод еволуције од скоро три пуне деценије. Током педесетих и прве половине шездесетих година чинило се да су демократизација, замена државних органа самоуправним и депрофесионализација политике стекли чвршћу друштвену афирмацију. Изгледи да се развој у том правцу настави били су утолико већи што је са уравнотеженом структуром инвестиција и бољим односом између координације и иницијативе, привреда бележила уверљиве резултате како у порасту производње и запослености, тако и у квалитету привређивања и расту извоза. Продуктивност рада брзо је расла, ефикасност инвестиција је била велика, а економски односи са иностранством скоро уравнотежени. Као да никаква значајнија препрека није стајала на путу да се политички и привредни систем изграде на основама које су дале убедљиве резултате. Истина, и у том периоду било је јасно препознатљивих наговештаја сепаратизма и национализма у облику крилатице „сваком своје”, „разјединимо се да би се поново ујединили” и упорне кампање против прецењеног и измишљеног унитаризма.

Негативни обрт догодио се средином шездесетих година када су, неочекивано, ови наговештаји постали владајуће тенденције које су зауставиле прогресиван ток политичких промена. Неки скоро превазиђени односи поново су оживели. Уместо да ослабе, како се то очекивало, власт и држава су ојачали у републикама, покрајинама и општинама. То је имало за последицу потцењивање економских рационалности и ефикасности као императивних захтева савременог, цивилизованог друштва. Истина, и до привредне реформе из шездесетих година политика је доминирала над економијом, али је привредни развој био најважнији политички задатак. Но када је политика постала сама себи циљ, у економији се тежиште пребацило са привредног развоја на привредни систем, са формирања дохотка на његову расподелу, са производње на потрошњу. Све то указује колико се далеко отишло у занемаривању привредног развоја, заправо у одбацивању искустава развијених друштава и суспендовању економске науке. Таква мишљења су нашла најпотпунији израз у тези да се захтеви самоуправљања и ефикасност привређивања не дају измирити.

Неуспео покушај реинтеграције железница и других великих система један је од чврстих доказа да се и најочигледније економске рационалности жртвују без много колебања ако сужавају утицај републичких и покрајинских политичких врхова. Међутим, у томе ваља видети и снагу политичког волунтаризма који је отклонио све препреке за своје деловање. Озбиљне препреке могле су му бити план који, једанпут донет, не допушта произвољности ни оном ко га је донео, као и тржиште, схваћено као самосталност привредних субјеката у доношењу одлуке. Управо зато што су волунтаризму били сметња, план и тржиште су неутралисани да би се створио простор економији која се не ослања на економске законитости и економску принуду него све односе сматра арбитрарним. У нашим приликама привредни систем нема за основни задатак да подржава привредни развој и да уважава економске рационалности, него да служи јачању политичког чиниоца. Показало се да политички волунтаризам не застаје ни пред законима; ако му се они испрече, он их се једноставно не придржава. Волунтаризам несрећно удружује незнање и неодговорност и те своје особине издашно преноси на привреду коју држи у зависности и подређености. Надређеност политике над економијом ником не треба више доказивати. О томе отворено говоре политички људи као да нису главни виновници таквог односа.

Самоуправљање није зауздало политички волунтаризам. Разлог је једноставан: оно је наметнуто вољом политичких вођа, за које не представља никакву тешкоћу да му повећају или смање подручје утицаја или да унутар њега остваре контролу. Теза да се самоуправљање најпотпуније потврђује у основним организацијама удруженог рада уствари је само изговор да му се не препусти онај суштински (макроекономски) делокруг у коме се доносе друштвене одлуке од виталног значаја. Тај делокруг политички чиниоци љубоморно чувају за себе. Самоуправљање је потиснуто у шездесетим годинама и ту је зачетак многих наших невоља. Оно реално не постоји на глобалном друштвеном нивоу, а никад није ни изграђено као целовит демократски систем, нити су из таквог стања извучене консеквенце. Због тога је самоуправљање улепшавајући принцип, а не подлога друштва. Систем је у целини неконзистентан. У њему нема ни правог плана, ни правог тржишта, нити праве државе и правог самоуправљања.

3. Дезинтеграција југословенске привреде по привредним гранама и територијама као антиисторијска тенденција непосредно произилази из једне шире и значајније антиисторијске тенденције — претварања федерације каква је заснована у одлукама Другог заседања АВНОЈ-а и првих деценија послератног развитка у својеврсну конфедерацију која је институционализована последњим Уставом од 1974. године. Историја познаје више примера преображаја конфедерације у федерацију, као природне последице уочених слабости конфедерације, али ниједан пример преображаја у обрнутом правцу. Претварање савезне државе у државни савез утолико је мање прихватљиво што после релативно честих промена, које су се после рата дешавале, Југославија сада има тзв. „тврди” устав чију је промену практично тешко извести. Једанаест година било је више него довољно да се уоче огромне тешкоће које су све последице конфедерализма у друштвеном уређењу, због чега се нужно и Устав нашао у средишту критике политичког система.

Најзначајнији елемент конфедерализма састоји се у неопходној сагласности скупштина свих република и покрајина да би се донела било каква, па и најмања промена устава, као и у захтеву да се одлука у Већу република и покрајина сматра донетом само ако за њу гласају све делегације. У оба случаја противљење једног учесника у одлучивању има карактер вета. Ако се имају у виду могућности закулисних игара у тежњи да се мањини наметну решења, једногласности у начину одлучивања тешко је учинити принципијелне или било какве друге приговоре, уколико се такво одлучивање односи на битна питања друштвеног уређења, како је то предвиђено Уставом. Невоља је, међутим, у томе што је једногласно одлучивање искочило из уставних оквира и без доброг разлога нашло места како у многим законима и прописима тако и у одлучивању унутар привреде, културе и спортских организација.

Афирмацијом републичке и покрајинске државности уз истовремено ишчезавање изворних, координирајућих функција федерације отворене су широке могућности задовољавања појединачних интереса на терет општих. Устав је наизглед покушао да то спречи декларативним захтевом да републике и покрајине морају водити рачуна како о сопственом развоју, тако и о развоју читаве Југославије. Но, будући да је кошуља ближа од хаљине, пажња се усредсредила на сопствени развој, док је развој целине у највећој мери био занемарен. Равнотежа између ужег и ширег оптимума представља теоријски неодрживу конструкцију која није положила испит праксе. Такве конструкције се нису одржале ни у другим случајевима. Национално је надвладало класно, а покрајине су инсистирале више на томе да су конститутивни елемент федерације, него да су саставни део Србије. Равнотеже ове врсте послужиле су као средство за умирење забринутима за очување државне и привредне целине земље, али и као охрабрење сепаратистима свих врста да у пракси иду даље у остваривању својих циљева.

Елемент конфедерализма је и паритетан састав Председништва СФРЈ, као и других највиших органа. У суштини конфедерална је и уставна одредба да савезне законе у начелу извршавају органи република и покрајина, што у пракси често води неизвршавању закона. Јако изражен елеменат конфедерализма је и у томе што републички и покрајински устави не морају бити сагласни са савезним уставом, већ само не смеју бити у супротности са њим. За отклањање евентуалне супротности није предвиђено никакво правно средство. С друге стране, у случају уочене супротности републичког и покрајинског закона са савезним, до одлуке уставног суда примењује се републички односно покрајински закон.

Данашњи политички систем Југославије све је више противречан, дисфункционалан и скуп. Он умногостручава гломазне механизме власти на три нивоа, омогућавајући силно нарастање бирократије и повећање издатака за општу потрошњу. Било да је реч о политичким, било о економским питањима, систем може послужити као школски пример неефикасности. Одлучивање у федерацији тече толико споро да и када се донесу праве мере оне због закашњења имају половичан учинак. Због сукоба учесника у одлучивању често долази до потпуне блокаде и то не само на нивоу федерације. Република Србија не успева пуних десет година да донесе републичке законе. Недовољна еластичност испољава се како удоношењу нових одлука тако и у поправљању ранијих решења. Систем не располаже могућностима брзог прилагођавања новонасталим ситуацијама. Његова инертност не допушта једноставне промене по кратком поступку ако се потребе за таквим променама наметну. Томе ваља додати и често испољену немоћ савезних органа да обезбеде примену савезних закона. Друштвено уређење се очигледно налази у стању парализе.

Да би се могле спровести неопходне промене, треба се ослободити оне идеологије која у први план ставља националност и територијалност. Док у савременом цивилизованом друштву јачају интеграционе функције, уз пуну афирмацију грађанских и људских права, превазилажење ауторитарних облика власти и демократизацију одлучивања, у нашем политичком систему јачају дезинтеграционе силе, локални, регионални и национални егоизам, и ауторитарна самовољна власт, која масовно и на свим нивоима нарушава опште призната људска права. Склоност ка деобама и уситњавању друштвених целина, борба на делу против модерне, демократске, интегришуће федерације заклања се иза лажне идеолошке пароле борбе против „унитаризма” и „централизма”. Али права алтернатива „унитаризму” и „централизму” није национални егоизам и полицентризам, са властитим „националним” (у ствари републичким и покрајинским) економијама, насилним ограничавањем науке, културе и образовања на територијалне оквире и потчињавањем свих облика друштвеног живота неограниченој власти републичких и покрајинских олигархија. Истинска алтернатива је демократски интегративни федерализам, у коме је принцип аутономије делова усаглашен с принципом координације делова у оквиру јединствене целине, у коме су политичке институције на свим нивоима друштвене организације доследно демократски конституисане, у коме је одлучивање одређено слободним, рационалним, јавним дијалогом, а не закулисном и „строго поверљивом” комбинаториком самозваних и самоизабраних заштитника посебних националних интереса.

Овакав однос према држави и нацији блокирао је простор за развој самоуправљања. Самоуправљање је неразвијено и деформисано не само зато што је сведено на ниво друштвене микро-структуре, већ и зато што је потпуно подређено органима отуђене власти – од општина до република и покрајина. Дезинтегрисана радничка класа је сведена на конгломерат колектива доведених у ситуацију да се међусобно боре за расподелу дохотка. Не постоје органи самоуправљања група предузећа, грана и целокупне привреде који би рационално регулисали производњу и усмеравали привредни развој. Многобројним правним прописима сужен је на минимум слободан простор одлучивања самоуправних органа. Тај простор је даље редуциран самовољним интервенцијама локалних власти у савезу са технократским снагама. Парадоксално је да у друштву које себе сматра социјалистичким радничка класа нема могућности да се организује нити да буде представљена у Савезној скупштини. Колико је национални и територијални принцип постао надмоћан над производним види се најбоље по одлучности којом се одбацује формирање већа удруженог рада у Савезној скупштини.

Да би се разумео овај примат националног у данашњој пракси Савеза комуниста Југославије треба узети у обзир утицај Коминтерне на КПЈ између два рата. Стратегија Коминтерне у томе периоду изведена је из оцене да се након изостанка пролетерске револуције у западној Европи, комунистичке партије у источној, средњој и јужној Европи морају ослонити на националне покрете, макар ови били и изразито антисоцијалистички и почивали на идеји националног а не класног јединства. Стаљин се лично ангажовао у сламању сваког отпора овој стратегији (на пример у случају једног од оснивача КПЈ, Симе Марковића). У томе духу је решење националног питања формулисао и теоријски развио Сперанс (Кардељ) у књизи Razvoj slovenskega narodnega vrprašanja, која је углавном послужила као идејни образац развоја Југославије ка конфедерацији суверених република и покрајина, што је најзад и остварено Уставом од 1974. године.

Две најразвијеније републике које су овим Уставом оствариле своје националне програме наступају данас као упорни браниоци постојећег система. Захваљујући политичком положају својих лидера у центрима политичке моћи, оне су и пре и после преломних шездесетих година имале иницијативу у свим питањима политичког и привредног система. По својој мери и потребама оне су кројиле друштвено и економско уређење Југославије. Ништа не изгледа нормалније него да оне сада бране уређење које су упорно дуго стварале, уређење у коме виде остварење највећег дела својих националних програма.

Владајућа идеологија у овим двема републикама обавезује њихове политичке лидере да се не повлаче пред економским интересима читаве земље, па и сопственим економским интересима, уколико то ограничава њихову политичку аутономију.

Никог не треба убеђивати да сепаратизам и национализам делују на друштвеној сцени, али се недовољно схвата да су таква опредељења идејно омогућена Уставом из 1974. године. Стално јачање и међусобно подстицање сепаратизма и национализма удаљило је и нације једне од других, до критичне тачке. Манипулације са језиком, утеривање научника и културних стваралаца у републичке и покрајинске торове, жалосни су знаци нарасле моћи партикуларизма. Све нове етногенезе, колико су несрећни производи провинцијално затворене и регионалним идеологијама притиснуте науке, толико су симптоматичне за удаљавање не само од заједничке садашњости и будућности, већ и од заједничке прошлости. Као да је свима стало да што пре и што даље побегну из куће која се руши. Стање духова упозорава да се политичка криза приближила критичној тачки потпуне дестабилизације Југославије. Косово је њен најочигледнији знак. Наступи на међународној сцени попут оног у Сливници не остављају никог у сумњи да су претенденти на југословенску територију већ дефинисали своје интересе.

Бирократска децентрализација коју су последњих деценија спроводили поседници политичке власти у овој земљи истовремено је и препрека за развој демократских односа. Политички живот у Југославији се споро и не нарочито успешно прилагођавао мирнодопским и легалним условима. Стаљинистичко и коминтерновско наслеђе још увек снажно дејствује. Дубоке трагове оставили су односи унутар илегалног покрета: конспирација, унутрашња хијерархија, учешће малог броја људи у доношењу одлука, инсистирање на идејном јединству и беспоговорном прихватању и извршавању задатака, тешке квалификације („фракционаш”, „непријатељ”) за било какво неслагање или приговор усвојеној политичкој линији. Ако се томе дода тежња да се једанпут освојена власт одлучно брани, како репресијом, тако и неговањем поданичке послушности, онда бива разумљиво зашто су се путеви до истинске демократије тешко налазили.

Наде у демократски развој силно су нарасле када се у педесетим годинама Југославија изјаснила за дебирократизацију привреде и друштва, нудећи истовремено програм социјалистичке демократије у виду друштвеног самоуправљања. Чувеним ставом из Програма СКЈ „...да ништа није толико свето...” наговештена је отвореност према новим идејама којима никакав догматизам не би смео стати на пут. Овај друштвени програм није био довољно разрађен да би био у свему јасан, као што то нису били ни путеви до његовог остварења, али је и поред тога широко прихваћен као шанса за демократски развој који ће имати слуха за савремене промене и довољно одлучности да се тим променама благовремено прилагоди.

Таква очекивања су се, међутим, до сада показала узалудним. Од средине шездесетих година, до тада запажене тенденције дебирократизације нагло су спласнуле да би уступиле место децентрализацији која је по својој суштини била бирократска. Данашњи југословенски политички систем нема ниједну од предности савремених политичких система. Он није ни либерална демократија, нити демократија савета, а није ни просвећени бирократски систем. Њему недостају и политичка слобода и непосредно учешће грађана у политичком животу и функционисање система по унапред утврђеним правилима и нормама. Целокупни систем конституисан је на принципу активности врхова политичке хијерархије и безнадежној политичкој пасивности народа. Савезно веће Скупштине СФРЈ савезно је само по називу. И у њему су представљене републике и покрајине, а не грађани савезне државе, независно од републичке и покрајинске припадности. У Скупштини СФРЈ не постоји посебно веће (Веће удруженог рада) у коме би била заступљена југословенска радничка класа. Непосредни избори као велико цивилизацијско достигнуће уступили су место посредним изборима. Увођење делегатског система показало се као нефункционално. Политичко манипулисање грађанима одржава се успешно и стално. Народ се повремено позива да „плебисцитарно” потврди изборе које је претходно извршила владајућа хијерархија иза политичке сцене. Недемократски изборни систем доводи бираче у положај да не знају кога бирају, боље рећи за кога гласају, а делегате да немају коме да полажу рачуна за свој рад.

У ствари, политички систем Југославије је мешавина остатака старе политичке државе и ауторитарне државе наслеђене из историје тзв. „реалног” социјализма на Истоку. Таква мешовита држава неспособна је за стварање, за неопходне промене и за прилагођавање својих институција и циљева друштву које се стално мења. Блокирана политичка организација постаје организација чувања stаtus quоа, одржавање непродуктивне, неинвентивне професионалне политике и негативне селекције лојалних и некомпетентних кадрова.

Демократизација је битан услов како за излаз из дубоке кризе, тако и за неопходан друштвени препород. Југославији није потребна демократија на речима која ништа не мења, већ демократизација свести и друштвених односа. Захтев за аутентичним демократским системом утолико је значајнији што је наша друштвена свест партикуларистичка и уситњена. Истинску демократизацију тешко је замислити без алтернативних концепција развоја. Једино под притиском изгледа да ће, због промашених концепција или неуспешног рада, друкчија концепција и њени протагонисти добити поверење, могуће је постићи толико неопходну одговорност. Демократски централизам има оправдање ако мањина у процесу доношења одлука буде равноправан партнер у дијалогу, ако је аргументима поражена и надгласана после истински демократске расправе. Тим путем се није ишло. Свако другачије мишљење се проглашавало за фракционашко. Дубоко усађену неспремност за промене најбоље показује отпор предлозима да се за једно изборно место ставе два или више кандидата, иако то без алтернативних концепција не би могло угрозити унапред утврђену политичку линију. Међутим, значај евентуалног таквог потеза је огроман ако се посматра са гледишта кадровског монопола политичког врха који бира делегате да би ови њега изабрали. Стање је такво да се унутар република и покрајина образују неформалне групе за освајање што утицајнијих положаја. Исто тако, и на нивоу Југославије уместо принципијелне и аргументоване борбе мишљења, формирају се коалиције ради задовољења републичких и покрајинских интереса и самосталног, монополистичког положаја политичких гарнитура у њима.

Постоје, међутим, и други видови политичке скучености грађана. Покушаји да се учини толико неопходан кораку правцу ослобођења мисли и речи дали су до сада скромне резултате. Не да се, истина, спорити да се у јавним гласилима слободније расправља, чак и о неким темама које су донедавно биле под забраном. Из политичких извора допире понеки глас о потреби дијалога, о томе да у различитим схватањима не треба гледати ништа необично. То, нажалост, не значи да јавно изговорена реч обавезује носиоце моћи. Јавна реч је остала потпуно немоћна и остаје без икаквог дејства и када саопштава крупне истине. Јавно мњење није коректив, нити саговорник у дијалогу. Чак ни научно и стручно мишљење не успева да се наметне својим аргументованим оценама и сугестијама ако су оне друкчије од утврђених мишљења и ставова политичких чинилаца.

Колико је улога јавног мњења безначајна, најбоље се види полакомисленом задуживању у иностранству и великом броју промашених инвестиција. Куриозитет је да се није знало колико и којим све страним повериоцима дугује Југославија, па се за утврђивање правог стања морала ангажовати страна фирма. Посебно је питање зашто се величина дуга скривала од народа. Данас се зна колики је дуг страним повериоцима, али јавности није познато колике је кредите дала Југославија и да ли се они уредно враћају. Расправа о нуклеарним централама показује да се наставља са недемократском праксом у доношењу инвестиционих одлука и задужења у иностранству. Но, није реч само о појединим одлукама него и о одсуству основне демократичности у разрешењу недоумице да ли задржати или мењати политички и привредни систем. Није спорно да су јавно и стручно мњење одлучно за радикалне промене, но такво расположење остаје необавезно за политику. То је и најбољи доказ да нису изграђени демократски канали којима се преносе обавезујуће поруке политичким врховима. Што се, пак, тиче вербалних деликата и њиховог произвољног тумачења, ниједно друштво које тежи да буде демократско не може бити поносно на та компромитујућа средства репресије.

Био би то цивилизацијски, а не само демократски захтев да те репресије заувек нестану. Појачана репресија би итекако добро дошла у односу на привредни и други криминал. Што репресије има сувише тамо где не треба, а мало где је неопходна, разлоге ваља тражити и у томе што се држава руководи идеолошким побудама и критеријима као примарним. Дезорганизована преко сваке разумне границе, држава се дегенерисала у институционални облик републичког, покрајинског и општинског волунтаризма. Многе невоље произлазе из тога што не постоји добро организована и демократски контролисана држава са стручно компетентном и друштвено одговорном администрацијом за спровођење усвојене политике. За сада одређене економске функције државе нико други не може успешно обављати. То се пре свега односи на дугорочно планирање, фискалну и монетарну политику, као и политику дохотка. Оваква држава је неопходна друштву да би се оно ослободило паралелног одлучивања. Како ствари данас стоје, они који формално немају власт у ствари одлучују, а они који формално имају власт стварно не одлучују. Друштво неће утемељити одговорност уколико се не ослободи неформалног одлучивања које је увек ван увида и контроле јавности.

Кичму политичког система чини Савез комуниста Југославије чије руководство има апсолутни монопол друштвене моћи. Постоје поуздана сазнања да се подлегло искушењима овог монопола, да Савез комуниста живи од револуционарне ренте, да је он у великој мери приватизован, да у њему постоји хијерархизована структура професионалних кадрова која се одржава личном лојалношћу претпостављенима и безусловном послушношћу, да се демократски централизам своди на то да руководиоци одлучују, а чланство беспоговорно извршава те одлуке. СКЈ је срастао са државом. Од идејно водеће, он је постао руководећа партија. Сви ови недостаци демократије унутар Савеза комуниста преносе се на друштво у целини. Претензије Савеза да буде друштвена авангарда очигледно нису у складу са несређеним стањем у њему. Такво стање је могло бити непосредан повод за свестрано преиспитивање свих односа у друштву, као што се то покушало у СССР-у и Кини после смрти Стаљина и Маоцетунга. То се, међутим, није догодило. Потреба темељног преиспитивања се стално оспоравала, утолико више што су тенденције погоршања то упорније захтевале. Чак ни већи део краткорочних мера са непосредним учинком није био предузет. Уместо енергичног деловања воде се дуге и неплодне расправе које стварају само привид активности. На обиље уопштених препорука нико се више и не осврће. Ако постоји небрига за проблеме који због хитности не трпе одлагања, та небрига је била и већа за питања колико је југословенско друштво у токовима савремене цивилизације и да ли је довољно припремљено да се укључи у трећу технолошку револуцију.

Ова питања се не би постављала да се револуционарни покрет није претворио у партију поретка, да поглед владајућих снага југословенског друштва на сопствено биће није због тога постао дубоко конзервативан. О структури друштва и радничке класе упорно се одржавају давно формирана схватања која битно одступају од савремене стварности. Конзервативизам се, наравно, не испољава само у истицању места и улоге физичких радника које, узгред буди речено, друштво није афирмисало у мери колико је то потребно и могуће у социјализму, већ се понајвише изражава у томе што се са великим подозрењем гледа на стручњаке и ствараоце који и бројно и по свом креативном доприносу добијају све значајније место у развијеним земљама. Радничка класа не може дуго остати истинска авангарда ако се њен интелектуални део сматра непоузданим сапутником револуције. Ограничено поверење које се поклања интелигенцији можда се најсудбоносније види у губљењу корака са техничким прогресом. Промишљања о производним односима, доношењу инвестиционих одлука, организацији и развоју производње не излази из мисаоног хоризонта друге технолошке револуције која је на путу да сиђе са историјске сцене. Прави тренутак за укључење у трећу технолошку револуцију је, по свему изгледа, пропуштен.

Недостаци политичког система толико су многобројни и велики да представљају средиште потреса у читавом југословенском друштву. Уклањање тих недостатака мора започети са темељним преиспитивањем Устава и то без икаквих предубеђења и идеолошких оптерећења. Побуде за таква преиспитивања не леже само у слабостима политичког система, већ и у суштинским економским недостацима Устава, као што су: неадекватни садржаји и институционализације друштвене својине, погрешно постављени односи између целине и делова, нефункционалност самоуправног механизма, научна неутемељеност принципа дохотка, недовољно и недоследно развијен концепт планско-тржишног механизма, погрешно опредељени положај и одговорност основне организације удруженог рада и сл.

У правној науци постоји висок степен сагласности о томе да устав сваке земље мора бити кратак, са јасно изложеним основним начелима друштвеног уређења, прецизно утврђеним правима и обавезама тако да их сваки грађанин може без тешкоћа разумети и лако упамтити. Такав устав није само плод искуства и сазнања до којих је дошла правна наука, него произлази и из права грађана да у демократској и цивилизованој земљи имају такав устав. Наш Устав из 1974. године није се држао наведених начела. Тежња да се у свакој прилици доказује оригиналност у тражењу друштвених решења, уколико није у питању и свесно замагљивање, имала је за последицу да Југославија добије најдужи устав на свету. У њему су нашла места и таква минорна питања, као што су начин решавања стамбеног питања војних лица или како се постављају пословође, — којима је место у законским или подзаконским актима. Неодговарајућа терминологија чини уставни текст неразумљивим за обичне људе, и не само за њих. Реченице са преко сто речи, чланови који обухватају више страна текста, неуједначена и погрешна употреба термина указују на недозвољено низак ниво законодавне технике. То истовремено показује да правна наука није извршила довољан утицај на текст Устава.

4. Упоредо са економском и политичком кризом, и морална криза тешко притискује југословенско друштво. Њени многобројни узроци имају дубоке историјске корене. Али у својој суштини, у идеолошком друштву какво је наше, морална криза изазвана је идеолошком кризом, поразима идеолошког програма револуције, одступањима од прокламованих социјалистичких циљева и начела, несагласношћу речи и дела политичког вођства, неизграђеним правним поретком, лошим и зависним судством, бирократском самовољом и привилегијама, моралним конформизмом и подстицаним каријеризмом, одсуством слободне и отворене критике појава, идеја, носилаца власти и јавних функција, дакле, непостојањем демократског јавног мњења као дејствујуће моралне савести друштва. Бујици миграција са села и искушењима која она собом носи, ова пракса се није супротставила политиком цивилизацијског прилагођавања, са јасно постављеним нормама понашања и морала. Свуда присутна уситњена, сељачка свест инспирисана схватањем да је све дозвољено што није изричито забрањено, и са склоношћу да уважава само непосредне интересе, док оне удаљеније и посредне потпуно занемарује, могла је дуго опстојавати да би се у кризним условима исказала као снага која темељно разара морал, стварајући широке могућности за криминал и друге појаве које је тешко довести у склад са вредностима социјалистичког друштва.

Насртаји на друштвену имовину свуда се срећу, а крађе, утаје и корупција постале су део редовних допунских прихода за тако велики број грађана да се та врста прихода мора узети у разматрање при оцени висине личне потрошње. Није без дејства ни узор који пружа често некажњено кршење закона од стране радних организација, па понекад и административних установа. Привилегије се упорно одржавају упркос једнодушној осуди у народу. Свест о поштеном раду готово не постоји. Мало је оних који себи постављају питање шта су и колико урадили за доходак који примају. Услови привређивања су неуједначени, што води напуштању принципа награђивања према раду. Лични дохоци по предузећима често зависе мање од рада, а више од нечије вештине да се избори за веће цене или ниже доприносе. Систематско покривање губитака једних из средстава која су зарадили други дестимулативно делује на обема странама. Релативно велики број људи стекао је богатство на легалан начин мимо рада. Повећање социјалних разлика које произлази из несређеног стања у привреди и друштву утолико је економски неподношљивије и морално неоправданије што се догађа у сложеним условима кризе.

На морал маса разорно делује и незапосленост. Непотизам је свеопшта појава, давање првенства рођацима приликом запошљавања постало је скоро обичајно право. Незапосленост је тежак друштвени проблем не само зато штоје велики број младих људи без самосталне егзистенције, већ и зато што велики део становништва, са старосном и квалификационом структуром бољом од оне коју имају запослени, остаје непродуктиван, иако би њихово одговарајуће укључивање умногоме побољшало стање. Мучни су и деморализација тих људи и њихових породица, безнађе ученика и студената који се школују без изгледа на запослење, као и психологија оних који, добивши најзад посао након вишегодишњег чекања, гледају у њему само ухљебије, лишени амбиција да се обележе значајним радним доприносом, утолико више што су се током чекања искључили из струке и заборавили велики део наученог. Није мање погубно ни деловање тзв. привременог рада у иностранству. У народу је завладало уверење да се поштеним радом у самој земљи не може пристојно зарадити ни добро живети. Губи се не само вера у савестан рад, већ и у социјализам, чији ореол тамни пред репутацијом система у земљама где раде гастарбајтери.

Губљење поверења и ниска мотивисаност јасно су видљиви изрази моралне кризе. Општа мобилизација свих народних снага у решавању постојећих друштвених проблема засад није могућа. Ширим слојевима недостаје јасна свест о смислу ангажовања и саможртвовања за опште друштвене циљеве. Званична идеологија која уместо стварног социјалистичког програма нуди празне политичке прокламације увелико је исцрпла своје мобилизаторске могућности. Јаз између социјалистичких принципа и окоштале стварности толико је дубок да масовно рађа апатију, приватизацију и све веће огорчење. Реформе које би данас могле поправити друштвену климу и можда обрнуле токове кретања, неће бити довољне сутра.

Разарање система вредности, које је било темељније уколико је време више одмицало, не односи се само на моралне норме. Стање је такво да је готово непозната лествица вредности за које се југословенско друштво залаже. Хоризонт потреба никада није озбиљно отворен за демократску расправу. Због тога се приоритети потреба спонтано образују, претежно подутицајем потрошачког менталитета. Та психологија повезана са необузданим примитивизмом силно је ојачала склоност према шунду у литератури, музици, филму и забави сваке врсте. Развијање те склоности чак се и свесно и систематски подстиче посредством штампе, радија и телевизије. Под притиском агресивног шунда који суверено влада на сцени, праве културне вредности су остале без ширег утицаја, упркос многих и значајних дела југословенских стваралаца. Мало је смишљених напора да се та дела приведу ширем кругу грађана.

Криза културе није само у томе што су праве друштвене вредности у сусрету са шундом неконкурентне. Култура се све више регионализује, разбија се њено југословенско и универзално значење, она се добрим делом ставља у службу републичких, покрајинских, државних аспирација на сопствено властелинство и на том подручју. Општа провинцијализација културе снижава критеријуме вредности и допушта много већу друштвену афирмацију мање даровитих стваралаца. Дубоко уврежени у провинцијалној култури, сепаратизам и национализам постају све агресивнији.

5. Ова свестрана и дубока криза југословенског друштва отвара многа питања, од којих се нарочито издвајају следећа два: Шта се десило с пројектом изградње новог друштва за који су пале толике жртве? Где се ми данас налазимо у односу на модерну европску цивилизацију?

Објективна научна анализа, слободна како од идеолошке апологетике (која се опире било каквим променама система) тако и од идеолошког скептицизма (који одбацује систем у целини, и од самог његовог почетка) показује сву противречност послератног развитка и објашњава зашто су иза периода уверљивог материјалног раста, постепене демократизације и духовне еманципације следили друштвени сукоби у касним шездесетим годинама, рестаурација ауторитарности у раним седамдесетим годинама, губљење стабилности и структурних пропорција, материјална стагнација и све већа духовна дезоријентација као крајњи исход.

Пад до којега је дошло не би био тако тежак и трајан да је он последица само једне погрешне политике. Нова политичка стратегија у шездесетим годинама није само пројект привредне реформе већ и крај процеса политичке и економске демократизације, разотуђења политике, дугорочног усмеравања друштвеног развоја, изградње јединствене федерације. Нови друштвени пројект афирмације групног и националног егоизма водио је непомирљивом сукобу са дотад признатим моралним вредностима и све већој деморализацији у масама народа.

Да би се објаснило зашто је након успешног развоја у периоду 1953—1965. дошло до фаталног прелома 1965. године морали би се узети у обзир многи чиниоци: давање изразите предности индивидуалним и групним интересима над општим, материјалистичке аспирације нове средње класе, доминација интереса најразвијенијих република, одбрана политократског монопола моћи пред растућим притиском за даље демократске реформе, жилави отпори које је еманципацији пружила патријархална традиција. Од спољашњих чинилаца ваља нарочито имати у виду притиске великих сила који су у сфери политике подржавали ауторитарност, а у сфери привреде тежили, и на крају успели, да доведу земљу у незавидну технолошку и економску зависност од иностранства.

При свем том не би могло задовољавати објашњење које би идеализовало пројект револуционарног преображаја и несумњиве успехе у току прве две деценије послератног развоја, и које би каснија лутања и падове схватало као просту деформацију тог пројекта од стране владајућих субјеката. Права је научна истина да постоје ограничености и у самом том пројекту — како у почетној визији, која (поред свих својих хуманистичких и еманципаторских идеја) пренаглашава улогу насиља и диктатуре у прелазном периоду, тако и у начину на који је та визија била протумачена и примењена у нашој земљи под притиском стаљинизма и коминтерновског наслеђа.

Успешан отпор стаљинизму мобилисао је значајне друштвене снаге, које су обезбедиле националну независност, индустријализацију земље, завидан привредни раст у периоду 1953—1965, почетне облике самоуправе и духовно ослобађање од уских идеолошких оквира у области културе. Ипак, једном успостављени хијерархијски односи нису могли бити превазиђени. Они су се показали као непрекорачива граница процеса демократизације. Тај процес је толерисан и подстицан док је ослобађао стваралачке снаге на нивоу друштвене микро-структуре и у областима делатности удаљених од политике. Он је строго контролисан кад се проширио и на политичке институције — захтевом за депрофесионализацијом и дебирократизацијом политике, а одлучно је заустављен кад је угрозио центре политичке моћи — захтевом за слободнијим изборима и за претварањем органа државе у органе самоуправљања. Привредна реформа 1965. године у суштини је промена основног стратегијског правца друштвеног развоја: пројект политичке демократизације замењен је пројектом економске либера лизације. Идеја самоуправности, чија је суштина разотуђење политике, замењена је идејом децентрализације, која је довела до успостављања регионалних центара отуђене моћи. Етика солидарности и социјалне правде замењена је духом посесивног индивидуализма и апологијом групног интереса. Политички волунтаризам, смео и динамичан у првим послератним деценијама, кад је могао рачунати с масовном подршком народа, постаје сад статичан и одлучан у одбрани система, чак и онда кад постаје очигледно да је тај систем неконзистентан и неефикасан.

Основни проблем југословенског друштва није у томе што је непотпуно и деформисано остварен историјски пројект, настао у ослободилачком рату. Судбина је свих пројеката у досадашњој историји да је њихово остварење било праћено елементима рестаурације и да је на крају доводило до разноврсних мешавина старог и новог друштва. Међутим, и поред тога што нису испунили све своје еманципаторске циљеве такви хибриди су се доказали као напредне цивилизацијске тековине које су омогућавале излазак из кризе и убрзан друштвени развој.

У историји досад незапамћен јаз између нормативних прокламација и стварности даје југословенском друштву једно од битних обележја. Према званичној идеологији југословенско друштво је већ превазишло све тековине модерне цивилизације, и на Западу и на Истоку: остварило је највиши облик демократије, самоуправљањем обезбедило власт радничке класе, постигло братство и јединство народа, укинуло етатизам, први пут у свету доказало могућност постојања ефикасне тржишне привреде у социјализму. У стварности се наше друштво налази испод нивоа модерне цивилизације. У Југославији се основна грађанска права личности још увек могу некажњено кршити, избори функционера су фикција, судска власт је зависна од извршне, слобода речи, организовање и јавно манифестовање су ограничене бирократском самовољом и законским прописима који омогућавају прогањање мишљења различитих од званичног. Радничка класа нема легално право самоорганизовања и штрајка, и не врши никакав стварни утицај на политичко одлучивање. Националне односе карактеришу сукоби супротстављених интереса, експлоатација и слаба сарадња аутaркичних националних економија. О јединственој политици развоја и о јединственом тржишту не може се више ни говорити озбиљно. Етатизам није укинут већ је пренет на републички ниво, где је он ирационалнији и злоћуднији. Кад су се већ 1967—68. јавиле нежељене последице: спој инфлације, стагнације и незапослености, цела лоше смишљена „привредна реформа” је напуштена и никад се није доспело до модерне тржишне привреде регулисане инструментима једне целовите развојне политике. За разлику од других савремених мешовитих друштава, специфична југословенска мешавина елемената предмодерног ауторитарног друштва, грађанског друштва и социјализма, дефинитивно уобличена Уставом од 1974, не поседује минимум потребне кохерентности да би обезбедила даљи друштвени развој.

Без промене тога Устава и на њему изграђеног политичко-економског система немогуће је решити ниједан суштински данашњи проблем нашег друштва, немогуће је зауставити садашњи процес дезинтеграције и пада у све дубљу кризу. Неопходно је трагати за решењима имајући у виду следеће велике цивилизаторске принципе који су неопходни услов успона модерног друштва.

а) Сувереност народа — У самом темељу модерне цивилизације налази се идеја да је највиши извор политичке моћи сам народ, да је једини легитимни политички ауторитет онај који потиче из слободно изражене воље народа, па да према томе не постоје морални и правни основи да било каква елита (по милости божјој, по крви, религији, раси, класи, идеолошкој припадности, историјским заслугама или било каквом другом оправдању) присвоји себи право да говори, одлучује и служи се силом у име народа. Народ може само препустити политичку власт на одређено време својим представницима, с правом да их бира, контролише и смењује, а по потреби и силом збацује — уколико прекрше „друштвени уговор” и уместо општих народних интереса почну да следе своје посебне интересе. Принцип суверености народа афирмисала је демократска политичка филозофија и пракса демократских револуција осамнаестог века. Међутим, крајње радикалне консеквенце овог принципа извела је социјалистичка теорија. Ако је монопол економске моћи такође једна од основа за образовање елита које се могу наметнути друштву и постићи пуну контролу над његовим политичкимживотим, онда су с принципом суверености народа, неспојиве и све институције које омогућују тај монопол, било да је то капитал или бирократска држава. У том смислу би пуна сувереност народа била остварена тек у једном бескласном друштву у коме би и политички и економски и културни живот био организован на демократски начин. Претпоставка такве демократије („демократија савета” или „интегралне самоуправе”) је слободан избор и смењивост свих функционера, јавна контрола над њиховим радом, подела власти, одсуство бирократских привилегија. Ти предуслови су одавно остварени у модерном друштву. Југославија тај ниво није још достигла иако је већ давно прокламовала идеје самоуправности, дебирократизације и депрофесионализације политике.

б) Самоодређење нације. У модерном друштву је свако политичко угњетавање и дискриминација на националној основи цивилизацијски неприхватљиво. Југословенско решење националног питања је у почетку могло бити схваћено као примеран модел многонационалне федерације у којој је принцип јединствене државе и државне политике био успешно спојен с принципом политичке и културне аутономије нација и националних мањина. У току последње две деценије све више је слабио принцип јединства и пренаглашаван је принцип националне аутономије, који се у пракси претворио у сувереност делова (република, које по правилу нису национално хомогене). Слабости које су од почетка биле присутне у моделу, постајале су све видљивије. Све нације нису равноправне: српска нација, на пример, није добила право на властиту државу. Делови српског народа, који у знатном броју живе у другим републикама, немају права, за разлику од националних мањина, да се служе својим језиком и писмом, да се политички и културно организују, да заједнички развијају јединствену културу свог народа. Незаустављив прогон Срба с Косова на драстичан начин показује да она начела која штите аутономију једне мањине (Албанаца) нису примењена кад су у питању мањине у оквиру мањине (Срби, Црногорци, Турци и Роми на Косову). С обзиром на постојеће облике националне дискриминације данашња Југославија се не може сматрати модерном и демократском државом.

в) Људска права. Модерна епоха почиње афирмацијом људских права. То су првобитно била грађанска права: на слободу мисли, савести, говора, кретања, договора, организовања, јавног манифестовања, демонстрација, избора својих представника. У нашем веку грађанским правима су додата социјално-економска права: право на рад, на слободан избор занимања, на школовање, на једнаку награду за једнак рад, на социјалну сигурност. Генерална скупштина Уједињених нација је формулисала сва ова права у својој Универзалној декларацији о правима човека прихваћеној 10. децембра 1948. године. Наша земља је једна од држава чланица које су донеле ову декларацију; Југославија је такође потписница Хелсиншких договора и свих сличних међународних докумената. Несумњиво је да има доста савремених држава које се у погледу степена остваривања људских права налазе испод наше земље. Али и у нас се још увек гоне „вербални деликти”, забрањују и уништавају књиге и скидају с репертоара позоришне представе које су „идејно неприхватљиве”, спутава се јавно изношење мишљења, забрањује се организовање, манифестовање и демонстрирање, коришћење уставног права на слање протестних петиција државним органима квалификује се као непријатељски акт, прогањају се иницијатори протестних обустава рада, избори функционера се претварају у фарсу самоименовања. Док се све то догађа не можемо се сматрати цивилизованим и просвећеним друштвом.

г) Рационалност. Модерно доба је доба рационалности. Друштвене установе и начин организовања целокупног друштвеног живота морају положити испит пред судом разума. Није то увек рационалност циљева: велика слабост наше епохе је раздвајање политике, етике и науке. Али инструментална рационалност и способност проналажења адекватних средстава за једном усвојене циљеве и ефикасно спровођење у живот одређене политике јесте соmditio sine qua non сваке модерне државе. То, даље, значи да је свака модерна држава велики систем чији се поједини делови на јединствен начин регулишу, усклађују и усмеравају, да су правила игре јасна, стабилна и променљива само након озбиљног проучавања и припреме, да се државни чиновници бирају пре свега по критеријуму компетентности и личног интегритета, да се доношење одлука у највећој мери ослања на поуздане информације и анализу трошкова и вероватних добити. Ниједан од тих услова рационалне политике није у нас задовољен: нашу државу чине осам одвојених и слабо повезаних система, јединствена политика развоја не постоји, а и кад би на папиру и постојала не би се могла реализовати у пракси; правила игре се стално аd hoc мењају и у најбољем случају се могу знати само за једну годину унапред; функционери се бирају пре свега на основу критеријума лојалности, па су у великој мери некомпетентни и поводљиви; одлуке се доносе на брзину, произвољно и пристрасно, без претходне јавне дискусије, на основу непоузданих, једностраних информација и не узимајући у обзир могуће алтернативе. Док овакав нерационалан стил рада преовлађује у нашој политици, ми се не можемо сматрати модерним друштвом.

Из ове анализе следи да су политичка демократизација и коренита кадровска обнова, истинско самоодређење и равноправност припадника свих југословенских народа, укључујући и српски, пуно остварење људских грађанских и социјално-економских права, и доследна рационализација југословенског политичког система и политике развоја они неопходни предуслови без којих се не може ни замислити излаз из садашње кризе југословенског друштва.

ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ И СРПСКОГ НАРОДА

6. Многе невоље које муче српски народ изникле су у приликама које су заједничке свим југословенским народима. Међутим, српски народ притискују и друге недаће. Дугорочно заостајање развоја привреде Србије, нерегулисани државно-правни односи са Југославијом и покрајинама, као и геноцид на Косову, појавили су се на политичкој сцени са удруженом снагом која чини ситуацију напетом, ако не и експлозивном. Ова три мучна питања, која произлазе из дугорочне политике према Србији, својом драматиком угрожавају не само српски народ, већ и стабилност читаве Југославије. Због тога се она морају наћи у средишту пажње.

Није требало много знања и података да се утврди дугогодишње заостајање привреде Србије. Ипак је то званично учињено тек у Плану 1981—1985, у коме је било записано да ће се у том раздобљу предузимати мере за заустављање такве тенденције. Та је обавеза брзо пала у заборав. Петогодиште је прошло у новом испитивању да ли Србија губи корак у развоју. Налази су, међутим, аргументовано потврдили оно што се и раније знало, да се по релевантним показатељима њена привреда стално креће испод југословенског просека уз све веће заостајање. Успоренији развој није имао довољно снаге да савлада економску неразвијеност на делу њене територије на којој живи 1,5 милиона становника са народним дохотком по становнику преко 30 % нижим од одговарајућег дохотка у три недовољно разви јене републике.

Испитивања нису оставила ни трунку сумње да је релативно заостајање Србије првенствено настало због мањих инвестиција по становнику, а не због слабије ефикасности инвестиција. Према званичним статистичким подацима ефикасност инвестиција је у Србији за читав послератни период нижа само од оне у Словенији и Војводини, а током последње деценије (период 1976—1983) највиша је у Југославији. Већа ефикасност могла је само делимично надокнадити губитак друштвеног производа због мањих инвестиција, али није била у стању да спречи формирање вредности основних средстава по становнику на нивоу од свега 80,5 % југословенског просека, што је чак ниже од Црне Горе и Босне и Херцеговине, двеју република које имају статус неразвијених.

Током читавог послератног периода привреда Србије је била изложена нееквивалентној размени. Актуелан пример такве размене је ниска цена електричне енергије која се у великим количинама испоручује другим републикама. Инструменти и мере текуће економске и кредитно-монетарне политике, а нарочито допринос Фонду Федерације за развој привредно недовољно развијених подручја су у новије време најважнији чиниоци њеног релативног заостајања. Додали се томе да су најразвијеније републике, због оскудице средстава акумулације Србије, са својим капиталом ушле у њену привреду (пољопривреда, прехрамбена индустрија, трговина и банкарство), добија се слика једне подређене и запостављене привреде у оквиру југословенског простора.

Доследна дискриминација привреде Србије у послератном периоду не да се потпуно разјаснити без уважавања међунационалних односа између два рата како их је видела и оцењивала Комунистичка партија Југославије. На те погледе одлучујуће је утицала ауторитативна Коминтерна, која је у напорима да оствари своје стратешке и тактичке замисли на међународном плану, тежила разбијању Југославије. Налазећи своје идеолошко оправдање у сучељавању српске „угњетачке” нације и осталих „угњетених” нација, таква политика је драстичан пример узмицања марксистичког учења о класној подељености сваке нације пред политичким прагматизмом, који је, у настојању да користи међунационална трвења, потиснуо у позадину класни интернационализам. То донекле објашњава зашто се КПЈ није потрудила да сопственим истраживањима дође до праве истине о економској природи међунационалних односа. Оцена тих односа, која се своди на то даје политичка хегемонија српске буржоазије праћена и одговарајућом економском доминацијом Србије, преузета је у ствари од сепаратистички оријентисаних грађанских партија. Ни пре, ни после рата КПЈ није била вољна да непосредним сазнањима утврди право стање, нити да улази у било какву расправу која би могла довести у питање давно дате оцене и заузете ставове на којима је истрајала све до данас. Доследност је била утолико необичнија што се и без посебних студија, елементарним увидом у основне показатеље нивоа развијености у пописној 1948. години могло установити да Србија није могла имати економски привилегован положај између два рата. На заостајање у индустријализацији је јасно указивао наглашенији аграрни карактер њене привреде. Учешће пољопривреде је било веће, а удео индустрије у формирању друштвеног производа индустрије мањи него у југословенском просеку. КПЈ не само што на основу ових чињеница није ревидирала своју оцену, већ није поклонила ни најмању пажњу радовима научних установа у којима је већ почетком педесетих година документовано утврђен битно другачији економски положај Србије између два рата. Упорно понављање предратне оцене током четири деценије указује на изузетно велику политичку и економску заинтересованост да се таква погрешна оцена одржи. Њен смисао лежи у томе да се српском народу усади осећање историјске кривице не би ли се тиме осујетио његов отпор политичкој и економској подређености којој је стално изложен.

На предратној оцени заснована је и послератна политика према привреди Србије, која је довољно јасно декларисана у експозеу о Првом петогодишњем плану. Србији је у том плану неосновано одређен, после Словеније, најспорији темпо индустријализације. У пракси је та политика започела пресељавањем у друге републике индустријских погона за производњу авиона, камиона и оружја, да би се наставила обавезним откупом, маказама цена на терет сировина и пољопривредних производа, нижим инвестицијама по становнику од југословенског просека и доприносом за развој неразвијених подручја. Но ништа тако убедљиво не показује подређен положај Србије као чињеница да ни у једном кључном питању политичког и привредног система она није имала иницијативу. Стога, положај Србије ваља посматрати у склопу политичке и економске доминације Словеније и Хрватске, које су биле предлагачи промена у свим досадашњим системима.

Словенија и Хрватска стартовале су са највишег нивоа развијености, а оствариле су и најбржи развој. С побољшањем њиховог релативног положаја јаз између њих и осталог дела Југославије јако се продубио. Такав ток догађаја, који одступа од прокламоване политике равномерног развоја, не би био могућ да привредни систем није био пристрасан, да те две републике нису биле у положају да наметну решења која одговарају њиховим економским интересима. Прерађивачке делатности, које релативно више учествују у њиховој привредној структури, уживале су током читавог послератног периода повољније услове привређивања, на које су снажно утицали диспаритет и режим цена, као и царинска заштита. Већи простор дат тржишту у шездесетим годинама погодовао је више развијеним по дручјима. Суспензију Петогодишњег плана 1961—1965. године, који је тежиште ставио на развој производње сировина и енергије, ваља тумачити као избегавање република да улажу у неразвијена подручја која су релативно богата у природним изворима. Развој Југославије из тог времена заснивао се више на саставу чинилаца производње двеју развијених република него осталог дела земље. Због тога радна снага није добила адекватно место у развојној оријентацији, чиме су били погођени Србија и неразвијена подручја.

Економска подређеност Србије не да се у потпуности схватити без њеног политички инфериорног положаја који је одредио и све односе. За КПЈ економска хегемонија српског народа између два рата није била спорна, независно од тога штоје индустријализација Србије била спорија од југословенског просека. На тој идеолошкој платформи формирала су се мишљења и понашања, што је пресудно утицало на каснија политичка збивања и међунационалне односе. Словенци и Хрвати су пре рата створили своје националне комунистичке партије, а задобили су и одлучујући утицају ЦККПЈ. Њихови политички лидери постали су арбитри у свим политичким питањима током и после рата. Ове две суседне републике делиле су сличну историјску судбину, имале су исту религију и тежњу за што већом самосталношћу, а као најразвијеније, и заједничке економске интересе, што су били довољни разлози за трајну коалицију у настојању да остваре политичку доминацију. Ту коалицију је учврстила дугогодишња сарадња Тита и Кардеља, две најистакнутије политичке личности послератне Југославије које су уживале неприкосновен ауторитет у центрима моћи. Кадровски монопол им је допуштао да битно утичу на састав политичког врха Југославије и свих република и покрајина. Свима је познато изузетно велики допринос Едварда Кардеља у припремању и доношењу одлука АВНОЈ-а и свих послератних устава. Он је био у положају да у темеље друштвеног уређења уграђује и личне ставове, који реално нису могли бити предмет оспоравања. Одлучност са којом се Словенија и Хрватска данас супротстављају свакој уставној промени показује колико им Устав од 1974. године одговара. Погледи на друштвено уређење нису имали никаквих изгледа да буду прихваћени уколико су били другачији од схватања двају политичких ауторитета, а није се могло учинити ништа ни после њихове смрти, будући да је Устав могућношћу вета осигуран од било каквих промена. Имајући све то у виду, не може бити спорно да су Словенија и Хрватска утемељиле политичку и економску доминацију, којом остварују своје националне програме и економске аспирације.

У таквим условима а под сталним оптужбама да је „угњетачки”, „унитаристички”, „централистички”, „пандурски”, српски народ није могао постићи равноправност у Југославији, за чије је стварање поднео највеће жртве. Реваншистичка политика према Србима започела је пре рата тиме што се сматрало да Комунистичка партија и није потребна „угњетачкој” нацији. У ЦК КПЈ Срби су били релативно мало заступљени, а неки од њих су се, ваљда зато да би се одржали, декларисали као припадници других нација. Србија током рата није била у положају да потпуно равноправно учествује у доношењу одлука које су прејудицирале будуће међунационалне односе и друштвено уређење Југославије. Антифашистичко веће Србије основано је у другој половини 1944. године, касније него у другим републикама, а Комунистичка партија Србије тек по завршетку рата. За Друго заседање АВНОЈ-а већници су бирани из српских војних јединица и чланова Врховног штаба који су се затекли на територији Босне и Херцеговине, за разлику од већника неких других република, који су дошли на заседање са своје територије и који су иза себе имали националне политичке организације са изграђеним ставовима и програмима.

Ове историјске чињенице указују да током рата Србија није била формално, а поготову не суштински у равноправном положају када су доношене одлуке од далекосежног значаја за будуће државно уређење. То не значи да се Срби не би добровољно одлучили за федерализам као најпогодније уређење за вишенационалну заједницу, већ се има у виду да су се они без претходних припрема и подршке својих политичких организација нашли у положају да у ратним условима прихвате решења која су отварала широке могућности за њихово разбијање. Положај Срба морао је бити благовремено размотрен и регулисан са становишта њиховог националног интегритета и не сметаног културног развоја, а не да то изузетно питање остане от ворено за решења која погађају виталне интересе српског народа.

Озбиљност друштвених и економских последица које у после ратном периоду из оваквих односа произлазе захтева да се без одлагања престане са злоупотребом тезе о угњетачкој и угњетеним нацијама која је Србију довела у незавидан економски положај. Ослобођење Србије од доприноса Фонду Федерације, не би ли тиме ојачала акумулативну способност и убрзала привредни развој, било је прилика да се наговести крај такве политике. Очекивало се да ће политички представници Србије изаћи са овим логичним и оправданим захтевом и да ће на његовом прихватању до краја устрајати. Утолико је било веће изненађење када су они пристали на плаћање пуне стопе уз прихватање утешног и потпуно неизвесног обећања да ће допринос бити материјално компензиран на другој страни.

Овај исход је у супротности са налазима о економском заостајању Србије, а истовремено је историјски неодговоран чин према сопственом народу. Капитулација политичких представника Србије наводи на многа размишљања, пре свега о њиховом праву да такав корак учине. Поставља се питање које овлашћен да прихвати одлуку којој се привреди Србије изриче пресуда о дугорочном заостајању у будућности са неизбежним политичким последицама. Реч је о огромним средствима неопходним за покретање привредног развоја Србије и решавање егзистенцијалног питања великог броја младих људи без посла, већег него у било којој другој републици. Без референдума српског народа, једино овлашћеног да кроји себи судбину, нико не би смео узурпирати право да се иза затворених врата договара, одлучује и пристаје да економском развоју тог народа поставља оз биљна ограничења.

Србија је мирне савести и са осећањем да је увелико испунила свој дуг солидарности могла поставити захтев да се ослободи доприноса Фонду. Истинске жртве за развој три неразвијене републике и САП Косово поднела је само она, плаћајући помоћ другима сопственим заостајањем. Са три развијена подручја то није био случај. Примена стопе доприноса пропорционално друштвеном производу није се држала основног правила да се обавезе одмеравају према економској снази обвезника. Пропорционална стопа поштедела је Словенију, Хрватску и Војводину прогресивног доприноса, што им је омогућило не само да се нормално развијају, већ и да побољшају свој релативни положај према југословенском просеку. За Србију су, међутим, такве стопе представљале огромно оптерећење. Њена привреда је издвајала око половину нето акумулације за неразвијена подручја, због чега се сасвим приближила привредама неразвијених република.

И поред тога што је својим доприносом помогла развој неразвијених подручја и олакшала терет развијенима, Србија за своје заостајање не наилази на разумевање ни једних ни других. Обострани интерес упућује два типа подручја на коалицију ради одржања постојећег стања у коме задовољавају своје интересе на рачун Србије. Антисрпска коалиција наступила је у случају стопе доприноса отвореније и са мање политичког такта него било када раније. С неприкривеним притиском Србији је наметнуто да прихвати стопу доприноса у целини. Овај притисак важан је и као знак да већ традиционална дискриминација Србије није ослабила, ако се чак није повећала.

Имајући у виду шта се све догађало у послератном периоду, такав притисак не представља ништа ново. Нов би могао бити одлучан отпор Србије том притиску. Нажалост, то се није догодило. Отпора је било нешто више него раније, али ипак сасвим недовољно. Српски руководиоци нису искористили ни сва правна средства, као што је могућност употребе вета, које им једино преостаје у ситуацији када се нађу усамљени са својим оправданим захтевима, а изгледа нису ни помишљали на одговарајући одговор који подразумева и отварање политичке кризе ако се другачије не може. Политичари Србије су се показали неспремним за историјски задатак који им је наметнула изузетно тешка констелација унутрашњих односа у југословенској заједници. Историјски тренутак је од њих захтевао да одлучно ставе до знања да је дошао крај послератној пракси смењивања политичара који су постављали питање равноправности Србије, праксе дискриминације економиста, социолога, филозофа и књижевника из Србије који су благовремено указивали на друштвено малигне појаве и упозоравали на последице погрешних решења, као и праксе удаљавања способних привредника којим се разоружавала привреда Србије у појачаној конкуренцији на тржишту.

7. Однос према економском заостајању Србије показује да реваншистичка политика према њој с временом није слабила. Напротив, храњена сопственим успехом све више је јачала да би се коначно изразила и у геноциду. Политички је неодржива дискриминација грађана Србије којима су због паритетне заступљености република мање него другима доступна места савезних функционера и делегата у Савезној скупштини, а глас гласача из Србије вреди мање од онога из било које друге републике или покрајине. У тој светлости Југославија се не приказује као заједница равноправних грађана или равноправних народа и народности, него као заједница осам равноправних територија. Ипак ни ова равноправност не важи за Србију због њеног посебног правнополитичког положаја, који одражава тежње да се српски народ држи под сталном контролом. Идеја водиља такве политике била је „слаба Србија, јака Југославија”, која је напредовала у утицајно мишљење: ако би се Србима као најбројнијој нацији дозволио брз економски развој, то би представљало опасност за остале нације. Отуда коришћење свих могућности да се њеном привредном развоју и политичкој консолидацији поставе што већа ограничења. Једно од таквих, веома акутних ограничења јесте садашњи недефинисан и пун унутрашњих конфликата уставни положај Србије.

Уставом од 1974. године Србија је фактички подељена на три дела. Аутономне покрајине су у свему изједначене са републикама, сем што нису дефинисане као државе и што немају исти број представника у појединим органима Федерације. Овај недостатак оне на докнађују тиме што се преко заједничке републичке скупштине могу мешати у унутрашње односе Уже Србије, док су њихове скупштине потпуно аутономне. Политичко-правни положај Уже Србије је сасвим неодређен, то није ни република ни покрајина. Односи у републици Србији су конфузни. Извршно веће које је орган републичке Скупштине у ствари је Извршно веће Уже Србије. То није једина нелогичност у разграничавању надлежности. Преширока и институционално чврсто утемељена аутономија покрајина ствара две нове раселине у српском народу. Истина је да су аутономашке и сепаратистичке снаге инсистирале на проширењу аутономије, али би то тешко оствариле да нису добиле моралну и политичку подршку од република у којима сепаратистичке тенденције никада нису ишчезле.

Проширење аутономије образлагано је уверавањем да ће се постићи већа равноправност између нација и боље обављање јавних послова. Догађаји на Косову крајем шездесетих година били су опомена шта се све може догодити уколико се аутономија повећа. Разлога за већу аутономију Војводине поготову није било. То проширење дало је силног подстрека бирократском аутономаштву, озбиљним појавама сепаратизма кога раније није било, затварању привреде, политичком волунтаризму. Порастао је утицај оних ван покрајина и у Војводини који ширењем дезинформације настоје да српски народ поделе на „Србијанце” и „пречанске Србе”. Покрајине су уз свесрдну помоћ других постале „конститутивни елеменат Федерације”, што им је дало повода да се осећају и понашају као федералне јединице, занемарајући чињеницу да су саставни део републике Србије. И овом приликом равнотежа у дуализму овакве врсте није се могла одржати. Садашње понашање покрајина показује да су у пракси потпуно надвладале сепаратистичко-аутономашке снаге. Републици Србији је оне могућено да у виталним питањима наступа јединствено у интересу народа коме припада.

Сплет нерешених односа у републици Србији логично произилази из њеног уставног положаја и избора сепаратистичких и аутономашких кадрова, који су управо због такве оријентације уживали благонаклоност оних који су држали кадровски монопол у Југославији. Без одговарајуће противтеже у координацији, регионализација се по правилу претвара у провинцијалну ускогрудност и слепило за шире националне интересе.

Они који су свесрдно помогли да се клице унутрашњих сукоба усаде у уставе данас се јављају као арбитри — измиритељи који по добро познатој симетрији једнаких кривица деле лекције и ужој Србији и покрајинама, сугеришући да се решења траже у доследној при мени тих истихустава. На тај начин једном замршена ситуација остаће каква је била, а Србија ће и даље трошити своју друштвену енергију у превазилажењу конфликата без изгледа да у томе потпуно успе. То се ваљда и хтело са проширењем аутономија покрајина, поготову што одражавање конфликтних ситуација у Србији даје могућност другима да се мешају у њене унутрашње односе и на тај начин продуже доминацију над њом. После извршене федерализације СКЈ такво мешање у унутрашње односе једне републике могуће је једино у Србији.

Односи између Србије и покрајина не могу се свести једино, а ни претежно на формално-правна тумачења два устава. Реч је првенствено о српском народу и његовој држави. Нација која је после дуге и крваве борбе поново дошла до своје државе, која се сама изборила и за грађанску демократију, и која је у последња два рата изгубила 2,5 милиона сународника, доживела је да јој једна апаратски састављена партијска комисија утврди да после четири деценије у новој Југославији једино она нема своју државу. Гори историјски пораз у миру не да се замислити.

8. Изгон српског народа са Косова је спектакуларно сведочанство његовог историјског пораза. Српском народу је у пролеће 1981. године објављен један одиста специјалан, али отворен и тоталан рат припреман у разним раздобљима административних, политичких и државноправних промена. Вођен вештом применом разних метода и тактика, с подељеним улогама, уз активну, а не само пасивну и не много прикривану подршку појединих политичких центара у земљи — погубнију и од оне која је долазила из суседства — тај отворени рат, коме се још увек не гледа право у очи и који се не назива својим правим именом, одвија се скоро пет година. Он, дакле, траје много дуже него читав ослободилачки рат у озој земљи, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године. Балистичка побуна на Косову и Метохији, пред сам крај рата, дигнута уз садејство нацистичких јединица, била је 1944—45. војнички разбијена, али показује се, не и политички побеђена. Њен садашњи вид, прерушен у нов садржај, успешније се развија и приближава победничком исходу. Прави обрачун са неофашистичком агресијом је изостао; све до сада предузимане мере само су уклониле сулица испољавање те агресије, а у ствари су јачале њене расистички побуђене, неопозиве циљеве, које треба постићи по сваку цену и свим средствима. Чак и смишљено драстичне казне младим преступницима изрицане су да изазивају и продубљују међунационалне мржње.

Пет година дугог албанског рата на Косову увериле су његове предводнике и поборнике да су јачи него што су и мислили, да уживају подршку по разним центрима моћи у самој земљи неупоредиво већу него косовски Срби од Републике Србије, или ова Република од осталих у Југославији. Агресија је у тој мери охрабрена да се и најзваничнији представници Покрајине, као и њени научници понашају не само арогантно, већ и цинично, проглашавајући истине за клевете, а уцене за своја закинута права. Организоване политичке снаге наше земље, које су извршиле револуцију у готово немогућим условима, под најмоћнијим непријатељем у читавом овом веку — од једном се показују не само неефикасним, неспособним, већ готово и незаинтересованим да се на отворени рат одговори како једино и мора: одлучном одбраном свог народа и своје територије. А кад се агресија порази,да се политички обрачуни не врше више хапшењима, „диференцијацијама”, лажним лојалностима, већ одистинском револуционарном борбом, отвореним суочавањима, са правом слободног изражавања, па и демонстрирања супротних мишљења.

Физички, политички, правни, културни геноцид над српским становништвом Косова и Метохије најтежи је пораз у ослободилачким борбама што их је водила Србија од Орашца 1804. до устанка 1941. године. Одговорност за тај пораз пада, пре свега, на још увек живо коминтерновско наслеђе у националној политици Комунистичке партије Југославије и следбеништво српских комуниста тој политици, на прескупе идеолошке и политичке заблуде, незнања, недораслости, или већ окореле опортунизме генерација српских политичара после овог рата, увек дефанзивних и увек у већој бризи шта други мисле о њима и њиховим бојажљивим „постављањима” положаја Србије, него о објективним чињеницама које условљавају будућност народа којим руководе.

Равноправни национални односи, за које су и на Косову и Метохији највише ратовали управо српски борци — једном врло одређеном политиком, „развојно” спровођеном, са испланираним по ступцима и јасним циљем — албански националисти у политичком руководству Косова почели су да преокрећу у њихову супротност. Аутономна област у погодном тренутку добија ранг аутономне покрајине, затим и статус „конститутивног дела федерације” — са већим прерогативима од остатка Републике којој само формално припада. Даљи корак „ескалације” , који се јавио као и албанизација Косова и Метохије припреман је, дакле, најлегалније. Исто тако и унификација књижевног језика, националног имена, заставе, уџбеника — према инструкцијама из Тиране — била је сасвим отворена, као и сама граница између две државне територије, уосталом. Завере које се обично тајно кују, на Косову су се стварале не само очевидно, већ и демонстративно. Многима су зато масовни нереди 1981. године више изгледали као истрчљивост, него као каква нова појава, опасна и по читаву земљу, као што се касније свака истина о прогону Срба на Косову сматрала „копање по цријевима Албанаца”, а писања „београдске штампе” о збивањима на лицу места, узимала готово за већу кривицу од почињених паљевина, убијања, силовања, скрнављења — многих до данас политички и кривично неидентификованих.

Посебну тежину има однос одговорних чинилаца и власти на Косову према насиљу чија је жртва српски народ. Прећуткивањем и заташкавањем злочина, избегавањем да се одмах каже сва истина, завлачењем истраге и судског поступка, охрабрује се ситни и крупни терор, уједно се ствара лажна, улепшана слика о приликама на Косову. Поред тога, трајна је тежња да се за насиље над Србима нађе политички алиби у тобожњој узајамности мржње, нетрпељивости и реваншизму, а у последње време све чешће и у измишљеном дејству „спољашњег” непријатеља — ван покрајине, српског национализма „из Београда”. Случај Мартиновић је значајан не само због нарочитог, невиђеног насиља, које подсећа на најмрачнија времена турског набијања на колац, него и због упорног одбијања да се у редовном судском поступку установи и призна истина. Уместо да буде повод за потврду врховне вредности закона и људских права, тај случај је на Косову схваћен као прилика да се истакне сувереност покрајине, коју она ни по Уставу нема, те да се СР Србији наметне принцип „немешања у унутрашње послове” покрајине, као да се ради о међудржавном, међународном односу.

Срби на Косову и Метохији имају не само своју прошлост, оличену у драгоценим културноисторијским споменицима, већ и живо присуство својих духовних, културних, моралних вредности; имају матичну земљу свог историјског постојања. Насиља која су кроз векове проређивала српско становништво Косова и Метохије — у овом, нашем времену, добијају своју неумољиву завршницу. Исељавање Срба са Косова и Метохије у Социјалистичкој Југославији по своме обиму и карактеру превазилази све раније етапе овога великог изгона српског народа. Јован Цвијић је у своје време процењивао даје у свим сеобама од оне велике под Арсенијем Чарнојевићем 1690. до првих година нашег века, изгнано преко 500.000 Срба; од тога броја између 1876. и 1912. године око 150.000 Срба морало је напустити своја огњишта под суровим терором локалног и повлашћеног албанског башибозука. У току последњег рата, протерано је преко 60.000 српских колониста и старинаца, али је после рата овај талас исељавања доживео праву плиму: за последњих двадесетак година Косово и Метохију напустило је око 200.000 Срба. Остатак остатака српског народа, не само што стално и несмањеним темпом напушта своју земљу него се, према свим сазнањима, гоњен зулумом и физичким, моралним и психолошким терором, припрема за свој коначни егзодус. За мање од десетак следећих година, ако се ствари битно не промене, Срба на Косову више неће бити, а „етнички чисто” Косово, тај недвосмислено исказани циљ великоалбанских расиста, утемељен још у програмима и акцијама Призренске лиге 1878—81, биће у потпуности остварен.

Петиција 2016 Срба из Косова Поља, поднета Савезној скупштини и другим органима у земљи, законита је последица овога стања. Никаквим се форумским оценама не може српском народу оспорити право да се од насиља и уништења штити свим законским средствима. Ако ту заштиту не може остварити у Покрајини, народ је може и мора тражити у Републици и Федерацији. Израз је грађанске свести о томе праву и посета грађана Покрајине Савезној скупштини. Само се са једног аутономашко-сепаратистичког и шовинистичког становиштва ови кораци грађана могу осуђивати као неприхватљиви и сма трати као непријатељски.

Данашња судбина Косова није више „сложена”, нити се и даље може сводити на празна самооцењивања, изувијане, нечитљиве резолуције, уопштене платформе — већ је, једноставно, питање југословенских консеквенци! Између покрајинске сегрегације која постаје све искључивија и савезних арбитража које само паралишу сваку праву, често и неодложну меру — сплет нерешених ситуација затвара се у круг нерешивих. Судбина Косова остаје животно питање читавог српског народа. Ако оно не буде решено јединим правим исходом наметнутог рата; ако се не успостави истинска безбедност и недвосмислена равноправност за све народе који живе на Косову и Метохији, ако се не створе објективни и трајни услови за повратак исе љеног народа — тај део Републике Србије и Југославије постаће и европско питање, са најтежим, недогледним последицама. Косово представља једну од најважнијих тачака унутрашњег Балкана. У складу је са етничким профилом Балканског полуострва етничка измешаност на многим балканским теренима, и захтев за етнички чистим Косовом, који се спроводи у дело, не само да је директна и тешка претња свим народима који су се тамо нашлиу мањини, него ће, ако се буде остварио, започети талас експанзије представљати реалну и свакодневну претњу свим народима у Југославији.

Косово није једино подручје у коме је српски народ под притиском дискриминације. Апсолутно, а не само релативно, опадање броја Срба у Хрватској довољан је доказ за ову тврдњу. Према попису из 1948. у Хрватској је било 543.795 Срба, или 14,48 %. По попису из 1981. године њихов број се смањио на 531.502, што је од укупног броја становникау Хрватској износило 11,5 %. За 33 мирнодопске године број Срба у Хрватској је опао чак и у односу на оно послератно време, када је извршен први попис и када су последице рата по број српских становника биле добро познате.

Лика, Кордун и Банија остали су најнеразвијенија подручја у Хрватској, што је силно подстакло емиграцију Срба у Србију, као и сеобе у друге крајеве Хрватске, где су Срби, као дошљачка, мањинска и друштвено инфериорна група, веома подложни асимилацији. Уoсталом, и иначе је српски народ у Хрватској изложен рафинованој и делотворној асимилационој политици. Саставни део те политике је забрана свих српских удружења и културних установа у Хрватској, која су имала богату традицију из времена Аустро-Угарске и међуратне Југославије, затим наметање службеног језика који носи име другог народа (хрватског) оличавајући тиме националну неравноправност. Тај је језик уставном одредбом учињен обавезним и за Србе у Хрватској, а националистички настројени хрватски језикословци систематском и одлично организованом акцијом све га више удаљавају од језика у осталим републикама српскохрватског језичког подручја, што доприноси слабљењу веза Срба у Хрватској с осталим Србима. Овакав учинак спремно се плаћа кидањем језичког континуитета код самих Хрвата и уклањањем међународних термина драгоцених за комуникацију са другим културама, нарочито у области науке и технике. Но српски народу Хрватској није само културно одсечен од матице, већ матица нема могућности да се о његовој судбини, о економском и културном положају обавести ни приближно онолико колико неке нације у Југославији имају везе са својим сународницима у другим земљама. Интегритет српског народа и његове културе у читавој Југославији поставља се као судбинско питање његовог опстанка и развоја. У општу слику прилика уклапа се и судбина српских установа насталих у рату и непосредно после рата. У Народноослободилачкој борби и непосредно по њеном окончању национални живот Срба у Хрватској интензивно се развијао у њиховим посебним политичким, културним и образовним институцијама. Тако је начелном одлуком Извршног одбора ЗAВНОХ-а од 10. новембра 1943. године најпре основан, а 12. јануара 1944. у ослобођеном Оточцу и конституисан Српски клуб вијећника ЗAВНОХ-а као национално и политичко вођство српског народа у Хрватској. По окончању рата, а на иницијативу Српског клуба, 30. септембра 1945.у Загребу је одржан Први конгрес Срба у Хрватској, на којем је преко 30.000 учесника образовало Главни одбор Срба у Хрватској као „широку политичку организацију јединственог српског народа у Хрватској” у саставу Народног фронта. Уз непосредно ангажовање ових политичких тела Срби су потом основали своје културне установе и почели радити на обезбеђивању националне просвете. Тако је 22. октобра 1944. на рушевинама глинске цркве, у којој су извршени страховити усташки покољи, основано Српско певачко друштво „Обилић”, а непун месец касније, 18. новембра, поново у Глини, образовано је Српско културно-просветно друштво „Просвјета”. Уз „Просвјету”, у чијим оквирима се развила и издавачка делатност са сопственом штампаријом, 4. јануара 1948. године основани су у Загребу Централна српска библиотека и Музеј Срба у Хрватској. Уз све то, од 10. септембра 1943. па даље, НОП се српском народу у Хрватској обраћао посебним гласилом, штампаним ћирилицом, које се звало „Српска ријеч”. У по?слератним годинама „Српска ријеч” је променила назив и тако је постала „Просвјета”. Већ током 1944/45. школске године НОП је српској деци у Хрватској обезбедио ћирилички буквар, а Председништво ЗАВНОХА-а је својом одлуком 18. јула 1944. гарантовало ћирилици пуну раноправност са латиницом и истовремено првенство у школама са српском већином на подручју Хрватске.

Све је ово за српски народ у Хрватској имало већи и дубљи значај од обичног признања за његову улогу у НОБ-и. Посебним прогласом „Српском народу у Хрватској” од 12. јануара 1944. Српски клуб вијећника ЗAВНОХ-а образложио је сопствену појаву као „знак равноправности Срба и Хрвата” и „гаранцију да ће интереси српског народа бити правилно заступани у слободној Хрватској”. Главни одбор Срба у Хрватској приликом оснивања означен је као „политичка организација јединственог српског народа у Хрватској”, чији је задатак да омогући „развијање слободне мисли”, и као „довољна гаранција да ће Срби у Хрватској и даље уживати благодети равноправног народа”. Сами Срби су ове своје крвљу стечене тековине осећали као „видна обиљежја равноправности српског и хрватског народа у Хрватској”.

Такво је стање било у време рата и непосредно после рата, а потом, све се изменило. Није познато да су Срби било када оценили да им је нека од ових установа непотребна, да је треба укинути, или заменити неком другачијом која би више одговарала духу времена. Ипак, све те установе редом су укидане током педесетих година одлукама надлежних републичких органа Хрватске. Последње у низу укинуто је Српско културно друштво „Просвјета” одлуком РСП-а Хрватске од 23. маја 1980. године. У правдању тог свршеног чина ангажовала се Републичка конференција ССРНХ. Закључци њеног саветовања, одржаног 2. октобра 1980. године, говоре о радикалном заокрету у односу на ратно и послератно време. Ти закључци у суштини не остављају места било каквим захтевима за оснивање посебних установа српског народа у Хрватској: „брига за комплекс питања културе, историје, живота и стваралаштва хрватске или српске нације у СРХ не може бити препуштена никаквим посебним националним друштвима или организацијама”. Такав став образложен је следећим тумачењима: „Док је оправдано да наше народности самостално развијају културне установе и клубове, није оправдано да такве институције отварају припадници народа и то било где у Југославији, а посебно не Срби у Хрватској или Хрвати у Хрватској”. На крају је речено ово: „Треба се борити да Срби у Хрватској не буду прећуткивани као народ, да их се као у неким уџбеницима не назива малтене дошљацима. Заједничка нам је хисторија, култура ијезик, али специфичности треба уважавати”. На саветовању се чуло и то да треба радити на томе да се у Хрватској више учи ћирилица.

Оваквим ставом Републичке конфереције ССРНХ, против којег није устало ниједно политичко тело у Хрватској, а ни ван ње, дефинитивно и јавно престали су да постоје сви видови националног живота српског народау Хрватској који су стечени током дуге исто?рије иу НОБ-и. Радикално су ревидирани погледи на међунационалне односе које је формулисао НОП, а доведене су у питање и уставне гаранције националних права и слобода, као и права грађана. Практично значење изјава: „морамо бринути”, „треба се борити”, „више треба учити ћирилицу” итд. може се процењивати само у њиховом суочењу са стварном језичком политиком која се води у СРХ. Острашћена ревност којој је циљ конституисање засебног хрватског језика што се изграђује у противставу према свакој идеји о заједничком језику Хрвата и Срба не оставља дугорочно много изгледа српском народу у Хрватској да очува свој национални идентитет.

Изузимајући период постајања НДХ, Срби у Хрватској никада у прошлости нису били толико угрожени колико су данас. Решење њиховог националног положаја намеће се као прворазредно политичко питање. Уколико се решења не пронађу, последице могу бити вишeструко штетне, не само по односе у Хрватској већ и по читаву Југославију.

Битну тежину питања положаја српског народа даје околност да изван Србије, а поготово изван Уже Србије, живи веома велики број Срба, већи од укупног броја припадника појединих других на рода. Према попису из 1981. године ван територије СР Србије живи 24 %, односно 1.958.000 Срба, што је знатно више него што је у Југославији Словенаца, Албанаца, Македонаца, узетих појединачно, а скоро исто колико и Муслимана. Ван ужег подручја Србије живи 3.285.000 Срба или 40,3 % укупног њиховог броја. У општем дезинтеграционом процесу који је захватио Југославију, најтежом дезинтеграцијом погођени су Срби. Садашњи ток којим се креће наше друштво у Југославији потпуно је обрнут од оног којим се оно де ценијама и вековима кретало док није створило заједничку домовину. Тај процес усмерен је ка потпуном разбијању националног јединства српског народа. Као најбоља илустрација колико је све подређено таквим циљевима може да послужи данашња Војводина са својом аутономијом.

Војводини је дата аутономија између осталих разлога изато што је српски народ у Хабзбуршкој монархији њој тежио већ од краја ХVII века. Срби у Аустрији и каснијој Аустро-Угарској тежили су стварању аутономне области (деспотовини или војводини коју су, међутим, називали Србијом) стога да би, окружени бројнијим и надмоћнијим Мађарима и Немцима, сачували своју националну индивидуалност и своју верско-православну припадност. Стварањем посебне аутономне области на туђој државној територији Срби су радили на слабљењу те државе, а све са циљем да се у погодном моменту што лакше издвоје из ње и уједине са својом сабраћом јужно од Саве и Дунава.

Тако је то било у прошлости са Српском војводином, чије стварање су у револуцији 1848/49. године својом крвљу помогли и Срби из Србије. Данас је све обрнуто. Политички руководиоци АП Војводине не раде на зближавању и спајању, већ на што већем осамостаљивању и издвајању из СР Србије. Ма колико тај процес био неприродан, супротан историјској логици, он даје очигледне резултате, моћно доприносећи дезинтеграцији српског народа.

9. Носећи на себи дуже од пола столећа печат и оптерећење да је био тамничар другим југословенским народима, српски народ није био у могућности да ослонац потражи у сопственој историји. У многим својим видовима и сама та историја била је доведена у питање. Демократска грађанска традиција, за коју се Србија борила и изборила у деветнаестом веку, због ускогрудности и необјективности званичне историографије остала је све донедавно потпуно у сенци српског социјалистичког и радничког покрета. Тиме је историјска слика истинских правних, културних и државничких доприноса Србије грађанског друштва толико осиромашена и сужена да тако изобличена није никоме могла да послужи као духовна и морална потпора или као ослонац за очување и обнову историјске самосвести. Честити и храбри ослободилачки напори босанскохерцеговачких Срба и читаве југословенске омладине, којој је припадала и Млада Босна, доживели су сличну судбину и пред историјом били потиснути у други план доприносима класне идеологије чији су носиоци и творци били аустромарксисти као осведочени противници националних ослободилачких покрета.

Под дејством владајуће идеологије културне тековине српског народа отуђују се, присвајају или обезвређују, занемарују или пропадају, језик се потискује, а ћирилско писмо постепено губи. Област књижевности у том смислу служи као главно поприште самовоље и безакоња. Ниједном другом југословенском народу није тако грубо оспорен културни и духовни интегритет као српском народу. Ниједно књижевно и уметничко наслеђе није толико разровано, испретурано и похарано као српско наслеђе. Политичка мерила владајуће идеологије намећу се српској култури као вреднија и јача од научних и историјских. Док се словеначка, хрватска, македонска и црногорска култура и књижевност данас интегришу, српска се једина систематски дезинтегрише. Идеолошки је легитимно и самоуправно да се слободно врши подвајање и растурање српске књижевности на војвођанске, црногорске или босанско-херцеговачке писце. Од српске књижевности откидају се њени најбољи писци и најзначајнија дела да би се вештачки установиле нове регионалне књижевности. Присвајање и распарчавање српског културног наслеђа иде тако далеко па се у школама учи како Његош није српски писац, да су Лаза Костић и Вељко Петровић војвођански, а Петар Кочић и Јован Дучић босанскохерцеговачки писци. Колико јуче Меши Селимовићу није било допуштено да се изјасни као српски писац, а ни сад се не поштује његова воља да се води у српској књижевности. Српска култура има више неподобних, забрањених, прећутаних или непожељних писаца и интелектуалних стваралаца но иједна друга југословенска књижевност, многи су шта више и сасвим избрисани из књижевног сећања.

Угледни српски књижевници једини су на црним листама свих југословенских масовних медија. У обавезној школској лектири српска књижевност је тешко оштећена јер је механички подређена административном мерилу републичко-покрајинског реципроцитета, а не мерилу количине или вредности. У школским програмима неких република и покрајина историјска прошлост српског народа је не само грубо идеолошки редукована, него и изложена шовинистичким тумачењима. На тај начин српска културна и духовна баштина се чини мањом но што она јесте, а српском народу се измиче важан ослонац моралне и историјске самосвести.

Импозантан и одиста револуционарних размера културни полет првих послератних деценија, изражен и у заснивању широке мреже просветних установа, од основног образовања до високог школства, спласнуо је крајем шездесетих година. Ступило се у фазу стагнације и све израженије регресије, па је данас наше образовање и васпитање са постојећим школским и просветним системом, врло екстензивно и примитивно и са тешко надокнадивим заостајањем иза потреба и циљева савременог друштва и цивилизацијеу којој живимо. Школски систем заснован на тзв. усмереном образовању, са ниским квалитетом наставе, доживео је потпун крах. Неколико генерација су духовно осакаћене и осиромашене; добили смо хиперпродукцију примитивних полустручњака, неспособних да се квалификовано укључе у привреду и друштвене делатности, неприпремљених за стваралачки и интелектуални развој. Нема земље на свету која је своје образовање средила разгранатијом правном регулативом. Укупно у Југославији има стотину и десет савезних, републичких и покрајинских закона, који се баве разним видовима школства, и од којих су многи вишекратно новелирани, тако да је понекад потребан истраживачки рад да би се дошло до пречишћеног текста неког закона.

Упркос томе, у Југославији школство никад није било толико екстензивно, рашчињено, ниског квалитета као данас. Законодавна пракса законито ствара осам просветних система који се све више удаљују један од другог и никакво договарање о заједничким језгрима не може да заустави такав правац развоја који је законима утемељен. Већање и договарање о заједништву, учестало у последње време, после петнаест година систематског разједињавања југословенске заједнице личи на бесплодну утопију. Потребно је најпре уклонити законе који доводе до разједињавања да би се могла продужити она црта заједништва и јединства која је на овом простору вучена више од стотину и педесет година. Упротивном, ми ћемо стварати, и стварамо, генерације које ће све мање бити Југословени, а у све већој мери незадовољни национални романтици и саможиви националисти. Земља која нема јединствен просветни систем не може рачунати на то да ће у будућности бити јединствена.

Од времена хуманизма, од ХV до ХVI века, траје мисао о томе да школа има да служи остваривању пуне животне мере сваког појединца, остваривању свих антрополошких и умних могућности које човек доноси својим уласком у живот. Погубна је идеја о томе да школа има да служи само раду и струци и њима да буде условљена. Она је последица непревазиђених пролеткултовских седимената, који, у крајњој црти, воде стварању једне ропске и примитивне свести. Усмеравање дечака и девојчица од њихове 14 године ка једном занимању творење је фундаменталне неслободе.

Идеолошка битка против „елитизма” уродила је несрећним плодом: ми смо најмање две деценије, на свим друштвеним подручјима и у просвети, угађали просечности. Ниједно друштво се не бори против елите знања и умења, науке и новаторства. Борбом против такве елите, ми смо створили елиту добростојећих појединаца који су кадри да својој просечној деци створе могућности стицања већих знања, које основна и средња школа више не даје. Материјални положај школства обезвредио је његов друштвени положај, а одредница „морално-политичке подобности”, особито на Универзитету страховито је подстакла морални и политички конформизам и каријеризам, па је Универзитет, а нарочито неки хуманистички факултети, лишен најбољих интелектуалних кадрова наше генерације. Ни у једној европској земљи просвета није доведена у овакав стагнантан материјални и друштвени положај.

Управо у време када су се немилице расипала средства додатне акумулације вођена је рестриктивна политика према Универзитету, који је добијао све мање средстава. Деценију и по факултети нису имали могућности за бирање нових асистената, тако да најстарији југословенски универзитети, поглавито београдски, никада нису имали виши старосни просек наставно-научног кадра. Оно што је у свим земљама основна полуга развоја у времену технолошко-компјутерске револуције, универзитет и наука, у нас је потпуно запостављено. „Реформе” Универзитета, најчешће наметане политичком силом, а не научним разлогом (тростепена настава, „оуризација” факултета и томе слично) биле су промашене. Нарочито је велику штету нанело одвајање науке од Универзитета, стварање преграда, системских и административних, између „институтске” и „универзитетске” науке: Универзитет је изгубио лабораторијску базу, стварали су се паралелни програми, наука се кадровски разјединила, онемогућен је нормалан проток научних радника са универзитета у институте и из института на факултете.

Према томе: ваља мењати школски систем, просветне законе, модернизовати и хуманизовати школске програме, отварати специјализоване школе, посебно потпомагати даровите ученике, изменити у целини неповољан материјални положај школства, обратити посебну пажњу на духовни, а не само идеолошки профил наставника, привући на Универзитет најјаче научне и интелектуалне снаге и законом остварити јединство просветног система у СР Србији.

У овом тешком кризном тренутку морамо већ данас почети размишљати и о сутрашњици, о ХХI веку, иако нам друштвено-економске околности нису наклоњене, стварати визију сутрашњег света у коме ће цивилизација бити заснована на микро-електроници, артифицијелној интелигенцији, роботици, информатици, вештачком оплођавању, манипулацији вештачким генима. Ради свега тога Српска академија наука и уметности предлаже да се одмах и без икаквих догматских идеолошких оптерећења и „самоуправне” инерције приђе студиозној и темељитој реорганизацији друштвене, институционалне основе наше науке у правцу модернизације и ефикасности, са већим материјалним улагањима, већом бригом за научни подмладак, са ширим слободама и самосталношћу стваралачких личности у креирању научних и истраживачких програма. Једном речју, потребно је што пре и са целокупним научним потенцијалом укључити се у савремене токове светске науке.

10. После драматичних међунационалних сукоба током Другог светског рата изгледало је да је национализам нагло спласнуо, да је био на путу да потпуно ишчезне. Такав утисак се показао варљивим. Није дуго потрајало, а национализам је започео свој успон, да би се са сваком уставном променом употпуњавале институционалне претпоставке за његово бујање. Национализам је стваран одозго, његови главни иницијатори били су политички људи. Основни узрок више димензионалне кризе лежи у идејном поразу који је национализам нанео социјализму. Дезинтеграциони процеси свих врста, који су југословенску заједницу довели на руб пропасти, заједно са распадањем система вредности, последица су тог пораза.

Његови корени налазе се у идеологији Коминтерне и националној политици КПЈ пре рата. У ту је политику уграђен реваншизам према српском народу као „угњетачкој” нацији који је имао далекосежне последице на међунационалне односе, друштвено уређење, привредни систем, судбину моралних и културних вредности после Другог светског рата. Српском народу је наметнуто осећање историјске кривице, а једино он није решио национално питање, нити је добио државу као остале нације. Због тога је као прво и основно потребно да се скине хипотека историјске кривице са српског народа, да се званично оповргне тврдња да је он имао економски привилегован положај између два рата, да се не пориче његова ослободилачка историја и допринос у стварању Југославије.

Успостављање пуног националног и културног интегритета српског народа, независно од тога у којој се републици или покрајини налазио, његово је историјско и демократско право. Стицање равноправности и самосталан развој за српски народ имају дубљи историјски смисао. За мање од педесет година, у двема узастопним генерацијама, два пута изложен физичком уништењу, принудној асимилацији, покрштавању, културном геноциду, идеолошкој индоктринацији, обезвређивању и одрицању од сопствене традиције под наметнутим комплексом кривице, интелектуално и политички разоружаван, српски народ је био изложен претешким искушењима да то не би оставило дубоке трагове у духовном стању које се на крају овог столећа великих технолошких узлета људског ума не би смело занемарити. Уколико рачуна са својом будућношћу у породици културних и цивилизованих народа света, српски народ мора добити могућност да поново нађе себе и постане историјски субјекат, да изнова стекне свест о свом историјском и духовном бићу, да јасно сагледа своје економске и културне интересе, да дође до савременог друштвеног и националног програма којим ће се надахњивати садашње и будуће генерације.

Постојеће депресивно стање српског народа, са све жешћим испољавањима шовинизма и србофобије у неким срединама, погодује оживљавању и све драстичнијем испољавању националне осетљивости српског народа и реаговањима која могу бити запаљива, па и опасна. Дужност нам је да ниједног тренутка и ни у једном случају не превидимо и не потценимо те опасности. Али при том се, у принципијелној борби против српског национализма, не може прихватити владајућа идеолошка и политичка симетрија у историјским кривица ма. Одбацивање те симетрије кобне по дух и морал, са овешталим неправдама и неистинама, услов је за мобилност и делотворност демократске, југословенске, хуманистичке свести у савременој српској култури.

Што грађани и радничка класа нису у Савезној скупштини за ступљени у одговарајућим већима не може се приписати само фаворизовању националног, већ и тежњи да се Србија доведе у неравноправан положај и на тај начин ослаби њен политички утицај. Но највећу невољу чини то што српски народ нема државу као што је имају сви остали народи. Истина, у првом члану Устав СР Србије садржи одредбу да је Србија држава, али се неизбежно поставља питање каква је то држава која се проглашава ненадлежном на сопственој територији и која нема на располагању средства да заведе ред на једном делу свог подручја, да обезбеди личну и имовинску сигурност својих грађана, да стане на пут геноциду на Косову и заустави пресељење Срба са вековних огњишта. Такав положај показује политику дискриминације према Србији, поготово ако се има у виду да јој је Устав СФРЈ наметнуо унутрашњу федерализацију као трајан извор конфликата између Уже Србије и покрајина. Агресивни албански национализам на Косову не може се сузбити ако Србија не престане бити једина република чије унутрашње односеуређују други.

Уставом СФРЈ формално утврђена равноправност свих република у стварности је обезвређена наметањем Републици Србији да се одрекне доброг дела својих права и овлашћењау корист аутономних покрајина, чији је статус у највећој мери регулисан Уставом Федерације. Србија мора отворено рећи да јој је то уређење наметнуто. То се нарочито односи на положај покрајина, реално промовисаних у републике које се осећају неупоредиво више као конститутиван елемент федерације него као део Републике Србије. Поред тога што није водио рачуна о држави српског народа, Устав СФРЈ је стварао и несавладиве тешкоће њеном конституисању. Ради задовољења легитимних интереса Србије, неизбежно се намеће ревизија тог Устава. Аутономне покрајине би морале постати прави саставни делови Републике Србије, тако што би им се дао онај степен аутономије који не нарушава интегритет Републике и обезбеђује остваривање општих интереса шире заједнице.

Нерешено питање државности Србије није једини недостатак који би требало отклонити уставним променама. Југославија је са Уставом из 1974. године постала веома лабава државна заједница у којој се размишља и о другим алтернативама, а не само југословенској, као што показују скорашње изјаве словеначких јавних посленика и ранији ставови македонских политичара. Оваква размишљања и темељно извршена дезинтеграција наводе на помисао да Југославији прети опасност од даљег расточавања. Српски народ не може спокојно очекивати будућносту таквој неизвесности. Због тога се мора отворити могућност свим нацијама у Југославији да се изјасне о својим тежњама и намерама. Србија би се у том случају могла и сама определити и дефинисати свој национални интерес. Такав разговор и договор морао би претходити преиспитивању Устава. Наравно, при томе Србија не би смела заузети пасиван став, ишчекујући само шта ће други рећи, као што је то до сада много пута чинила.

Залажући се за авнојевска опредељења, Србија мора рачунати и са тиме да то не зависи само од ње, да остали могу имати и неке друге алтернативе. Због тога се пред ње поставља задатак да јасно сагледа своје економске и националне интересе да не би била изненађена догађајима. Инсистирањем на федеративном уређењу, Србија би допринела не само равноправности свих народа у Југославији, већ и решавању политичке и економске кризе.

Равноправан положај за који се Србија мора залагати подразумева и иницијативу у решавању кључних политичких и економских питања у мери колико таква иницијатива припада и другима. Четири деценије пасивног положаја Србије показале су се лошим и за читаву Југославију, која се лишила идеја и критике једне средине са дужом државничком традицијом, изоштреним осећањем за националну независност и богатим искуством у борби са домаћим узурпаторима политичких слобода. Без равноправног учешћа српског народа и Србије у читавом процесу доношења и реализације свих виталних одлука Југославија не може бити снажна; и сам њен опстанак као демократске и социјалистичке заједнице дошао би у питање.

Једна развојна епоха југословенске заједнице и Србије очигледно се окончава са историјски истрошеном идеологијом, општом стагнацијом и све израженијим регресијама у економској, политичкој, моралној и културно-цивилизацијској сфери. Такво стање императивно налаже корените, дубоко промишљене, научно засноване и одлучно спровођене реформе целокупне државне структуре и друштвене организације југословенске заједнице народа, а у сфери демократског социјализма и бржег и плодотворнијег укључења у савремену цивилизацију. Друштвене реформе треба да у највишој мери активирају природне и људске снаге читаве земље како бисмо постали продуктивно, просвећено и демократско друштво способно да живи од свог рада и стварања, моћно да даје свој допринос светској заједници.

Први услов нашег преображаја и препорода је демократска мобилизација целокупних умних и моралних снага народа, али не само за извршавање донесених одлука политичких форума, него и за стварање програма и пројектовање будућности на демократски начин, чиме би се први путу новијој историји на општедруштвеном задатку стварно сједињавали знање и искуство, савест и храброст, машта и одговорност на основама дугорочног програма.

Српска академија наука и уметности и овом приликом изражава своју спремност да се свесрдно и целокупним својим снагама заложи на овим судбоносним задацима и историјским налозима наше генерације.

Литература

• „Меморандум САНУ“ — одговор на критике, Коста Михајловић, Василије Крестић, Српска академија наука и уметности 1995.