Мајстор Обрен

Мајстор Обрен Писац: Светозар Ћоровић

Мајстор Обрен

     Вазда је ведар и вазда поносит, горд. Кад иде, иде лагано, са уздигнутом главом, избацивши прса капријед, и ако поздравља кога, поздравља га хладно, небрижно, као са презрењем неким. И ако говори с киме, нарочито са мање познатим, говори мирно, одмјерено, наглашујући сваку другу ријеч и некако чудно узвијајајући обрвама и мигајући брковима, час десним а час лијевим. Једино се није могао уздржати од тога, а да јаче не гурне слушатеља у ребра или бокове, или да га не млатне по кољену, те су се многи клонили разговора и расправљања с њиме, јер кажу, уби их, испробада. Чак и са вјеровницима, — а вјеровника је имао на свакоме ћошку, — није био друкчији и, за чудо, бјежали су и они од њега и укривали му се непрестано. Ако су баш, због дугова, и морали се упуштати у преговоре с њиме, то су чинили само преко адвоката или преко других повјереника.
     Радио није ништа. Додуше имао је свој занат, управо занат и по, како су неки говорили, и могао је прелијепо зарађивати, само кад би он то хтио. Али у радњу није ни привирјвао. Док је био млађи, док није сам познавао праву своју вриједност, дотле је и чамио вазда у дућану, примао и послуживао муштерије, — којих је било сила једна, — мјерио, размјерао, кројио и био познат као један од најбољих и најчувенијих мајстора у читавој вароши. О њему и његову мајсторлуку некад се и приче причале, те су многи прорицали да ће кроз кратко вријеме нагрнути силне новце и ускочити међу газде варошке. И, ко зна, можебити би заиста могао скуцкати лијепу сермију и мјесто само једне куће и три винограда, што му од оца остали, имати их неколико, да се у зао час не деси нешто што га мало помало поче одвајати од његова алата, док га, напошљетку, потпуно не растави с њиме. Пало некоме на памет да мајстора Обрена предложи за члана некаква одбора, да
створи од њега правог народног човјека, те га збиља, без велике препирке, и изабрали. И привезаши титулу мајстору Обрену и учинише, да се и његова ријеч јаче зачује међу људима, да и „његова памет проради мало”. А како он није био један глуп човјек, са збрканим мислима и запетљаним језиком, почеше му богме и усвајати понеке предлоге, почеше га каткада и слушати. Затим га изабраше и у други одбор, и у трећи. И тек сада мајстор Обрен поче више вјеровати у се и у памет своју. Зар би га људи толико истицали и уважавали, да одиста није паметан мимо друге и да није дубок?... Зар би га бирали толико?... И кад му се већ са сваке стране поклања необично повјерење, зар да га се не покаже потпуно достојан?... Нипошто!... Мајстор Обрен уврти у главу да тек сада мора показати праву своју вриједност, да се тек сада мора истакнути како треба. Зато, са ријетком одлучношћу, баци се на читање новина, зато поче све чешће похађати сједнице одборске, а све чешће остављати дућан. Чак као да му и то мало било, те поче више заилазити и у механе, да и тамо јаче заинтересује људе за се и за своје идеје. Ле ли му какав предлог пропао у одбору и био одбачен, старао се да му не пропане у механи, да барем тамо стече присталица, који би га кашње на скупштинама потпомагали. А како му је у новије доба све то више предлога пропало, — јер што се г.ише старао да се јаче истакне, и предлози су му изгледали све чуднији и настранији, — то је кроз кратко вријеме морао напустити и радњу и алат свој, да би само могао дуже чамити у механама и тамо што жешће бранити своје предлоге. Због таких залеђених роварења и дошао је, напошљетку, у жестоки сукоб са свима својим садруговима, одборницима, и мало по мало избацише га из свих одбора. И то га потпуно ражљути. Сад је истом опазио да је он бољи и јачи од свију осталих, и да су се само из пуке зависти дигли против њега, те се упео из све снаге да их све сатаре и уништи, да их порази као громовник какав, како им више никад не би пануло на памет, да се с њиме мјере н такмаче или да њему подмећу ногу. Сад је истом опазио да се он није ни родио да буде један обичан мајстор, један дућанџија, него нешто веће, узвишеније, крупње, и зато је и почео са презрењем гледати на свој занат и на своје некадање еснафлије. Ради тога је препустио жени „нека она ради, ако јој треба”; ради тога више није ни излазио из кафана и из механа гдје је пред свијетом развијао своје планове; ради тога је све више тонуо у дугове и лагано распродавао или залагао добра и ствари.
     Улазећи у механу мајстор Обрен застане на прагу, погледа по столовима и, некако достојанствено, мало накрививши шију на десну страну, климне главом, поздрави госте. Затим опет разгледа све, увијајући лијеви брк, па лагано, тихо, приступи нашем столу.
     — Шта радите?... Сједите? — запита дубоким

Извори

• Светозар Ћоровић: Целокупна дела, I—VII, књига 5, страна 354-360 , "БИБЛИОТЕКА СРПСКИХ ПИСАЦА", Београд, Издавачко предузеће "Народна просвета".

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.