Марко казује на коме је царство

* * *


Марко казује на коме је царство

Књигу пише краље Вукашине
Па је спрема до Призрена града
А на руке протопоп Неђељку.
Овако му књигу начинио:
»Да чујеш ме, протопоп Неђељко, 5
»Како видиш књигу и јазију,
»Брзо хајде Скадру бијеломе,
»Јер ти знадеш на коме је царство.
»Кад се славни царе преставио,
»Ти си био на самрти царској, 10
»Ти си славна цара причестио,
»Каз’о ти је на коме је царство.
»Ако ли ме послушати нећеш,
»Да ми дођеш Скадру бијеломе,
»Покупићу силовиту војску 15
»На Призрена ударити града,
»А кад војска до Призрена сађе,
»Првога ћу тебе уфатити,
»На мукама жива уморити,
»У Призрену војску заставити 20
»И столицу царску прифатити.
»Ја ћу онда земљам царовати,
»Брез питања бана и књажева.
»Ја се данас не бојим никога
»Само једног бога истинога.« 25
Кад је краље књигу начинио,
Сађе књига до Призрена града,
Дође књига протопоп Неђељку.
Књигу гледа протопоп Неђељко,
Књигу гледа, сузе пролијева, 30
Рони сузе низ бијелу браду
Као бисер низ бијелу свилу.
Код њега се близу догодио
По имену Краљевићу Марко
Па овако Марко проговара: 35
»Шта је оче, протопоп Неђељко,
»Оклен ти је књига и јазија
»Те прољеваш сузе низ образе,
»Што те тако књига препанула?« 
Још је Марку врло жао било 40
Како старац сузе пролијева,
Овако га Марко разговара:
»Од књиге се немој препадати
»Док је Марка, док је твога ђака.« 
Ал’ говори протопоп Неђељко: 45
»Краљевићу, к’о рођени сине,
»Сина немам а тебе имадем!
»Ти си данас мјесто сина мога,
»Нејака сам тебе запазио
»И великој књизи научио, 50
»Волим теби нег’ животу своме,
»Јер су тебе цареви вољели,
»Вазда с’ први био до царева.
»Колико те цареви вољеше,
»Кад се славни царе преставио, 55
»На тебе је царство наручио,
»На аманет за седам година
»Док нарасте дијете Уроше,
»Јер је Урош нејак остануо.
»Теби царство на аманет дато, 60
»Ја мој Марко, ником није криво
»Осјем твоме бабу рођеноме.
»Ево књига од твог мила баба.
»Ево краље туђе царство тражи!« 
Па казује што је и како је: 65
»Мене зове Скадру бијеломе
»Да му кажем на коме је царство.
»Ја мој Марко, к’о рођени сине,
»Већ ја виђу да ћу погинути;
»Ако одем твоме милу бабу, 70
»Твој ће бабо мене погубити.
»Да не идем твоме милу бабу,
»Силни краље докупиће војску,
»Доћ’ ће војска нашој царевини,
»Опет мене море погубити. 75
»Свог живота не бих ни жалио,
»Цвијељаће нашу сиротињу.
»Знаде краље на коме је царство,
»Веће тражи кавге и белаја
»Да отима туђу царевину. 80
»Бог убио Вукашина краља,
»Добро знаде што је и како је.
»Цар је сину наручио царство.
»Шта ћу сада учинити, Марко,
»Нити смијем Скадру одлазити, 85
»Нити смијем краља причекати!« 
Кад дочуо Марко Краљевићу,
Од руке му књигу прифатио,
Гледа Марко како краље пише,
Па се јунак љуто расрдио 90
Те по књизи очим преваљује
Као врело водом на извору.
Колико се расрдио Марко,
Само срце њему заиграло,
Подиже му дугмета од злата, 95
На бедри му сабља заиграла,
Диже му се коса под челенком,
Окрену се на глави челенка.
Од земљице на ноге скочио
Па овако Марко проговара: 100
»Богом оче, протопоп Неђељко,
»Ја ћу ићи Скадру бијеломе,
»Моме бабу Вукашину краљу,
»Ти остани у нашему царству
»Па се не бој никога до бога 105
»Док је мене Марка Краљевића.« 
Па се Марко опремати пође
Да он иде Скадру бијеломе
А слуге му спремише Шарина.
Лијепо се опремио Марко, 110
Вас је Марко у чистоме злату.
Ето њега низ танка чардака
А прати га царица Росанда
И според ње протопоп Неђељко
Те сјетује Краљевића Марка. 115
Проговара протопоп Неђељко:
»Ја мој сине, Краљевићу Марко,
»Кад ти дођеш милу бабу своме,
»Немој дават’ од себе оружја
»Ни Шарина у топле подруме, 120
»Већ остави у пјаној механи,
»Јер се чуло Скадру бијеломе
»Да је на те остануло царсгво,
»Па те море погубити бабо;
»А кад будеш вече вечерати, 125
»Добро гледај господску вечеру
»Да ти не би инлу учинио.
»И кад будеш хладно пити пиво,
»Гледај Марко, к’о рођени сине,
»Да не буде пиво затровано; 130
»А кад будеш у ложници, сине,
»Метни сабљу под бијелу руку,
»Не отпасуј од себе оружја,
»Јер сам чуо ђе говоре људи,
»Твој је бабо рода орјатскога, 135
»Те их зову и казују људи,
»Мрљавчевић рода проклетога.
»Ти се ниси на баба турио
»Већ на дајка, војводу Момчила,
»Што га није у јунацим било, 140
»Дајкове си слике и јунаштва.« 
Кад су Марка тако сјетовали
Он посједе својега Шарина
И господи остај збогом виче.
Добре Марку благослове дају: 145
»Пођи збогом, Краљевићу Марко,
»Душмани ти под ногама били,
»Пријатељи на пут излазили.« 
Пође Марко и бога спомену,
Преко поља оћера Шарина. 150
Куд гођ иде Краљевићу Марко
Сиђе јунак Скадру бијеломе.
Кад је био пољем зеленијем,
Испод куле краља Вукашина,
Опази га са чардака бабо 155
И два брата краља Вукашина,
Те амиџе Краљевића Марка.
Сва тројица на ноге скочише,
Сва тројица Марка познадоше
И пођоше њему у сретање. 160
Што је слуга ни броја им нема.
Кад се ближе примакнуо Марко,
Првог срете Гојешу војводу,
Њему Марко божју помоћ виче,
Амиџа му бога прифатио. 165
Руке шире, у лице се љубе
Па овако Марку проговара:
»Ја мој Марко, к’о рођени сине,
»Ти ако ћеш право говорити
»И по правди царство оставити, 170
»Своме аџи милост учинити
»К’о што сам ја теби учинио.
»Ја сам тебе добро миловао,
»Од милости са собом водио
»И тебе сам јунаштву учио. 175
»Чујем, Марко, ти управљаш царством,
»Ти остави да је моје царство,
»Море бити и моје и твоје,
»Оба ћемо братски царовати.«
Одговара Марко Краљевићу: 180
»Мој амиџа, војвода Гојеша,
»Кад нам сутра бијел данак дође,
»Онда ћемо за то говорити.«
Ту је Марко њега пролазио.
Мало јунак ,у напредак бјеше, 185
Ал’ га срета деспоте Угљеша.
Руке шири, у лице се љубе,
Проговара деспоте Угљеша: *
»Благо мени, ето мога Марка!
»Да мој Марко, к’о рођени сине, 190
»Ево чујем ти управљаш царством,
»Подај аџи деспоту Угљеши,
»Ти ћеш бити мени уз кољено,
»А кад буде мријет’ по земану,
»Све ћу на те наручити царство.« 195
Проговара Краљевићу Марко:
»Мој амиџа, деспоте Угљеша,
»Сутра ћемо о том говорити.«
Ето Марка до краљева двора
Срете баба Вукашина краља, 200
Руке шире, у лице се љубе.
Марко бабу приступљује руци,
Краље Марка руком миловаше:
»Добро дош’о, мој милосан сине,
»Чуо бабо ти управљаш царством, 205
»Син ће бабу царство поклонити,
»А кад бабо буде умирати
»Опет сину царство останути.«
Кад то дочу Краљевићу Марко
’вако Марко бабу одговара: 210
»Да мој бабо, земље господаре,
»Ако бог да и срећа јуначка,
»Сутра ћемо за то говорити.«
Тако Марко у дворове дође
Поред њега Вукашине краље 215
Око краља слуге и војводе,
Приступају Марку и Шарину.
Код Марка су четири чауша,
Сва четири краља Вукашина,
Марко њима пословачки каже: 220
»О чауши, моја ђецо драга,
»Добро ће вас даривати Марко,
»Не водите Шарца у подруме,
»Већ га вод’те у пјану мејхану,
»Неће Марко сједит’ на чардаку.« 225
Слуге су му коња прифатиле.
Ето Марка с бабом у чардаке.
То дочула краљица госпоја,
Мила мајка Краљевића Марка,
Да је Марко у двор долазио. 230
Пред Марка је излазила мајка.
Кад је Марко опазио мајку,
Брзо јој је приступио руци,
Мајка сина руком загрлила:
»Добро дош’о, мој рођени сине!« 235
Па се мајка покрај Марка шеће,
С друге стране Вукашине краље,
Воде Марка у бојеве горње
Ђе бијаше застрта кадифа,
Све кадифа чардаку до врата, 240
По кадифи од злата шиљтета,
А около везене серџаде,
По њима су извезене гране,
Златне гране на четири стране,
У врх бјеше столица од злата, 245
То столица Вукашина краља,
По њојзи су драги каменови.
Из њих бију сјајни пламенови.
Сјаје чардак на четири стране
Од столице Вукашина краља. 250
На шиљтета посадише Марка.
Лијепо су њега дочекали:
Како Марко сједе у чардаке,
Пред њега су софру поставили,
А на њојзи сваку ђаконију, 255
Донесоше вино и ракију.
Сједи краље у својој столици,
До њега је уз кољено Марко.
Слуге служе Краљевића Марка,
А краљица по чардаку шеће, 260
Гледа сина Краљевића Марка,
Јер се госпа сина зажељела,
Според њом се робињица шеће
И погледа Марка господара
Па се чуди ко је и како је, 265
Казује јој госпоја краљица:
»То је чедо од срдашца мога.«
Па краљица довикује слуге
Да спремају господску вечеру.
Ја да видиш Вукашина краља! 270
Ту се краље бјеше замислио:
»Боже мили, силна сина мога,
»На њему је царство остануло,
»Да је бог д’о на другом јунаку,
»Ја бих лако пош’о царовати 275
»Ал’ од сина цароват’ не смијем.
»Да заратим, изгубићу главу
»А да ишћем њему царевину,
»То ја знадем, поклонит’ ми неће.
»Бог убио српског цар Шћепана 280
»Куд остави српску царевину
»На мог сина Краљевића Марка!
»Што је силне земље и државе
»Ја се данас не бојим никога
»Само Марка, сина рођенога! 285
»Још да нема мога сина Марка,
»Ја бих данас царовао царством
»И носио круну Немањића!«
Па се смисли краље Вукашине
Да погуби свога сина Марка, 290
Да царује царством Немањића.
Није лако погубити Марка,
У Марка је сабља о бедрици.
Овако му бабо проговара:
»Да мој Марко, мој рођени сине, 295
»Ти отпаши сабљу од бедара,
»Па ти рахат сједи у чардаку
»У својега баба рођенога.«
Али бјеше на ум пало Марку
Што су њега дома сјетовали 300
Па овако Марко проговара:
»Да мој бабо, Вукашине краље,
»Овако је научио Марко,
»Добро мени к’о у баба свога,
»Не смета ми сабља о бедрици.« 305
Виђе краље да се чува Марко
Па је краље на ноге скочио.
Оде краље у мушке конаке
Ђе се спрема господска вечера,
А краљица у своме чардаку 310
Робињици госпа наређује
Да простире господску постељу
Ђе ће Марко у ложницу доћи.
Ја гле, види, Вукашина краља
Ђе затрова господску вечеру 315
Да погуби сина рођенога!
То дочула робињица млада
Ал’ не смије ником казивати
Већ кад вече од вечере било,
Опреми се господска вечера 320
А робиња иде у чардаке
Ђе но сједи Краљевићу Марко.
Она носи од злата легена
И у руци свилену мараму,
Носи воду у ибрику златну 325
Па пред Марка долазила била
Да би Марко умивао руке.
Рони сузе робињица млада
А погледа Краљевића Марка,
Јер робињи врло жао бјеше 330
Да ће краље погубити Марка.
Какав бјеше Краљевићу Марко,
Момак бјеше вас у суву злату
Стаћан момак, висок и прикладан,
Мрке масти, високе одрасти, 335
Струћ у ногам, широк у плећима,
Мрке брке попријеко суче
И црнијем очим' преваљује,
Изнад очи танке обрвице,
Ведрог чела, јуначког погледа, 340
Над очима крило и челенка,
Момак љепши од сваке ђевојке.
Ал’ то Марку врло чудно бјеше
Што робиња сузе прољеваше,
У робињу очим погледао 345
Па распуча пуце низ рукаве.
Да умива своје б’јеле руке,
Још робињи Марко прогорара:
»Еј, робињо мила баба мога,
»Што прољеваш сузе низ образе? 350
»Ил’ је теби ропство додијало,
»Ил’ те бабо удомити неће,
»Ил’ нијеси рухо сакупила?
»Ако ти је ропство додијало,
»Ја ћу тебе ропства опростити. 355
»Ако т’ бабо удомити неће,
»Ја ћу тебе младу удомити.
»Ако н’јеси рухо сакупила,
»Ја ћу теби блага даривати,
»Купи руха колико ти драго.« 360
Кад то чула млада робињица,
Овако је Марку говорила:
»Господару Краљевићу Марко,
»Није мени ропство додијало,
»Није зулум од твог мила баба, 365
»Не брани се*мени удомити,
»Веће чујеш што ћу говорити.
»Сад ће доћи господска вечера,
»Добро ти је мене послушати,
»Уми руке, немој вечерати, 370
»Биће теби уз кољено бабо,
»Гледаће те бабо за вечером,
»Служиће те око софре слуге.
»Примај вино, пити га не смијеш
»Већ га бацај куда ти је драго.« 375
У ријечи у којој бијаху
Док ето ти краљевијех слуга
Међу њима краље Вукашине.
Носе слуге од злата тепсију,
На тепсији четерес сахана. 380
Други носе синију од злата.
Пред Марка су софру поставили
А по софри сићане сахане.
Ал’ вечера пуста затрована,
Што бијаху од злата сахани, 385
Колико је затрована била,
Од сахана полећело злато.
Ту се Марко јаду осјетио
Што робиња говорила Марку.
Сједе краљу за златну синију 390
Покрај њега Краљевићу Марко.
Други момци пиво донесоше
Ал’ и пиво бјеше затровано,
Преко чаша пјена ударила.
Позна Марко пиво затровано. 400
Проговара краље Вукашине:
»Де мој сине, Краљевићу Марко,
»Ти вечерај господску вечеру
»А мене је забољела глава.«
Ал’ се Марко јаче осјетио 405
Зло је њему заметати кавгу,
Јер бијаше од бога грехота
А од људи велика срамота
Први Марко да почиње кавгу
У српскоме царству великоме 410
На заклетву славног цар Шћепана.
Кад се славни царе преставио,
Три пута је Марка заклињао
Да му Марко не замеће кавгу
У његову царству честитоме. 415
Марко прима пиво затровано
Па га шљева себи у њедарца,
А приваћа господску вечеру
Па је меће себи у џепове,
Отире се бијелом марамом 420
Да се не би осјетио краље.
Ту се краље осјетит’ не може.
Тај је вакат био пролазио,
Већ кад вакат од ложнице било,
У себи се помислио Марко: 425
Хоће мене погубити бабо.
Кад бих знао да ћу погинути,
Ево њему побјегнути нећу,
Све ћу чекат’ шта ће учинити
Па најпошље баба погубити. 430
Таман тако помислио Марко,
Ал’ ето ти госпоје краљице,
Сину Марку долазила своме,
Зове госпа у постељу Марка.
Ту је Марко на ноге скочио, 435
Оде јунак у друге одаје,
А ту оста Вукашине краље.
Оде Марко у своју ложницу
Али ништа не казује мајци.
Ја да видиш краља Вукашина, 440
У себи се помислио краље:
»Боже мили, силна сина мога,
»Ни бог њему наудит’ не море!
»Он вечера господску вечеру
»Ал’ му није ништа наудила 445
»Нит’ науди пиво ни вечера!«
Па се краље по чардаку шеће.
Састаше се сва три брата мила,
Сва три брата, три Мрљавчевића,
Те вијећу таку учинише 450
Да погубе Краљевића Марка
У постељи ђе но бјеше Марко.
Краљ добави два мрка џелата
Да он иде ш њима у одају
Ђе но бјеше Марко и краљица. 455
Таман Марко у постељи бјеше
Лег’о момак санак боравити,
На бедри му сабља опасана.
Чудила се Краљевића мајка
Што ће Марку сабља опасана 460
Па овако сину проговара:
»Да мој Марко, моје чедо драго,
»Зар ти тако сабља омиљела
»Па ти мало што је дању носиш,
»Већ ти ш њоме у постељи спаваш!«  465
У ријечи што је говораху
Стаде алке звека на вратима,
А краљица на ноге скочила.
Од одаје врата отворила.
Ал’ ето ти краља Вукашина 470
И са њиме два мрка џелата,
Голе сабље носе у рукама
Да погубе Краљевића Марка.
Ја кад виђе госпоја краљица,
Велику се јаду осјетила, 475
Стаде вриска госпоје краљице:
»Ја мој Марко, погуби те бабо!« 
Јадан Марко на ноге скочио,
А за бритку сабљу прифатио.
Плану сабља у рукама Марка, 480
Виђе краље, препаде се љуто,
Плећи даде и бјежати стаде.
Два џелата Марко уграбио,
Обојици главе отсјекао.
Боже мили, на свему ти фала 485
Кад затруби труба пред дворима
А диже се на 'иљаде војска
Око куле краља Вукашина
Да уфате Краљевића Марка.
Ја да видиш Краљевића Марка! 490
Жао му је оставити мајке,
Узе мајку за бијелу руку,
Д у другу сабљу оковану
Па удари низ краљеве дворе.
Како лако ударио Марко, 495
Стаде звека ситних басамака,
Сва се кула из темеља љуља,
Сасипљу се стакла на сокаку,
Сађе Марко у мермер авлију.
Што је војске Вукашина краља, 500
Сваки воли Марка и краљицу
Него краља свога господара.
Краљ се ближе примакнут’ не смије,
Јера знаде да ће погинути.
Силна војска пропушћала Марка. 505
Ето њега у нову чаршију
До Шарина допануо свога
Ђе су му га слуге оставиле.
На њ га баци своју милу мајку
И још Марко посједе Шарина, 510
Мајку стеже од сабље кајасом
Да му Шарац мајку не умахне,
Јер се Шарац стаде пропињати,
Опазио љуто ратовање,
По три копља у висину ђипа, 515
У ширине два’ест и четири.
Узбуни се велика чаршија,
Зачуди се мало и велико,
Шћаше Марко да сијече војску
Ал’ га мајка љуто заклињаше: 520
»Немој Марко, моје чедо драго,
»’Арам теби моја рана била,
»Све су овђе твоји пријатељи!«
Марко баба ни виђет’ не може
Да он њему посијече главу. 525
То је Марку врло жао било
Па овако говорити пође:
»Да мој бабо, да те бог убије
»С киме данас ратовања тражиш?
»Јада бог да, па суђено било 530
»Када Турци пошли ратовати,
»Прву твоју погубили главу!
»Што је било до сада царева,
»Леси л’ икад чуо ја видио,
»Да ратују у својој држави 535
»И у двору да замећу кавгу?
»Ако желиш ратовања, бабо,
»Води војску на поље Косово
»Ђе су стари цари изводили,
»Па ти тамо тражи ратовања, 540
»Тамо питај на коме је царство,
»Ја ћу доћи да ти право кажем
»Док оставим своју милу мајку.« 
Мисли Марко шта ће учинити
Ђе ће своју оставити мајку. 545
Оде Марко до Прилипа града
Па је тамо оставио мајку.
Оде Марко до Призрена града,
Срета њега протопоп Неђељко
Рони сузе низ бијело лице: 550
»Да Мој Марко, к’о рођени сине,
»Зар си мени у животу Марко,
»А чуло се до Призрена града
»Да те, сине, погубио бабо.
»Вас се Призрен у јаде завио. 555
»Већ твој бабо војску покупио
И Косово с војском притиснуо.
»Туђе царство од Призрена тражи.
»Ја мој сине, Краљевићу Марко,
»Силна војска поље уфатила. 560
»Да је чија не би јада било,
»Већ твог баба Вукашина краља
»И амиџе твоје обадвије,
»Сва тројица искупили војску,
»Сва тројица туђе царство траже.« 565
Одговара Краљевићу Марко:
»Богом оче, протопоп Неђељко,
»Сјутра ћу се поздравити с бабом.« 
Тако им је ноћца долазила.
Кад бијела зора осванула, 570
Диже војску царевић Уроше
Пред њоме је Краљевићу Марко,
Води Марко царевић Уроша,
Јер му друга бити не могаше,
Четири се састадоше војске 575
На Косову код бијеле цркве,
Сва четири земљи господара.
Гледа Марко свога мила баба
И амиџе своје обадвије
И Уроша цара великога. 580
Код Марка су цареви фермани
На кога је наручено царство.
Марко гледа цареве фермане
Па он поче проклињати љуто:
»Е мој бабо, да те бог убије, 585
»Што ти туђу цар^вину тражиш
»Код толике твоје краљевине,
»Јада бог да остала ти пуста!
»Ти амиџа, деспоте Угљеша,
»И ти тражиш туђу царевину 590
»Остало ти твоје добро пусто,
»Госпоштина и деспотовина!
»Ти амиџа, војевода Гојко,
»Што отимаш туђу царевину
»Све ти бог д’о пусто остануло, 595
»Мало ти је војводинства твога
»Већ отимаш туђе царство славно!
»Е да бог да ви проклети били,
»Ево кажу цареви фермани
»На кога је наручено царство, 600
»На Уроша царевога сина.
»Иза оца остануло сину
»И на њега царство наручено.«
Ту се краље догодио близу,
Жао му је што му рече Марко, 605
Шћаше свога погубити сина,
Ал’ се Марко цару препануо
Да му војска цара не уграби,
Узе њега за бијелу руку
Па побјеже у бијелу цркву. 610
Краље сина поћерао свога,
Нагна њега на црквена врата,
А врата се сама затворише.
Краљ по вратим’ сабљом ударио, 615
Из врата је крвца покапала.
Мисли краље да посјече Марка
Али анђел из облака викну:
»Краљ Вукашин, да те бог убије
»Што посјече божијег анђела?« 620
Ту се краље бјеше покајао,
Виђе краље да је згријешио
Ђе не може погубити Марка,
Већ за Марка божијег анђела,
Пође краље проклињати Марка: 625
»Да нека те, мој рођени сине,
»Једа бог да да суђено било
»Да ти, сине, не испала душа
»Докле турске царе не дворио,
»Седам цара један за другијем. 630
»Кад си српске дворио цареве
»И турски те цари дочекали!« 
Марко бабу одговара своме:
»Да мој бабо, Вукашине краље,
»И над тобом надвладали Турци, 635
»Посјекли те на води Марици
»Марица те вода однијела!«
Поче царе благосиват’ Марка:
»Куме Марко, све ти добро било,
»Твоје лице свјетлост на дивану 640
»А сабља ти сјекла на мејдану
»Име ти се вазда спомињало,
»Док је људи и док је вијека!« 
Што рекоше, све је тако било.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Народне пјесме из збирке Николе Т. Кашиковића, Свјетлост, Сарајево, 1951, стр. 56-75.