Марко и жена му
Марко шета по Солуна града,
Оџа вика горе на минаре:
„Јелај, Марко, бајрам да клањамо."
Марко га је муком погледаја,
Па узеја јед'н лечак камен, 5
Па се фрљи горе на минаре,
Па обали половин минаре,
И обали тој младога оџу.
Пуштише се Турци и заптије,
Па фатише Марка Краљевића. 10
Врзаше му руке наопако,
Турише га у т'мне т’мнице.
Марко лежи девет годин’ д'на;
Крз коске му трава проницала,
Крз уши му муве прозучале, 15
Крз очи му црви пролазили;
— Дошло време Марко ће загине,
Нема њега кој да га причести.
Па погледне Марко на пенџери,
Па погледне горе под небесја, 20
И си виде пиле соколенце,
Па говори Марко Краљевићи:
„Чуј овамо пиле соколенце,
„Ја ти слегни доле на пенџери."
К’д је чуло пиле соколенце, 25
Па је слегло апсански пенџери;
Извади си Марко Краљевићи,
Извади си перо и артију,
Па написа (ј)едно црно писмо,
Црно писмо на туј белу књигу. 30
Па си прати у Прилепа града,
У Прилепа на његову мајку.
Узело гу пиле соколенце,
Па гу тура под тој десно крило,
Па си летка горе под небесја 35
Па кад дође нат Прилепа града,
Кад је дошло нат Маркове куле,
Стара мајка прет кулу седела,
Т‘г си пиле раширило крило,
Раширило тоја десно крило, 40
Па си пада оној црно писмо,
Па сн паде мајке на колено.
Писмо гледа остарела мајка,
Писмо гледа дробне слузе рона.
С’гледа гу т'ја њојна снава, 45
Њојна снава, т'ј Маркова жена,
Па се она, богме, подсменала:
„Мори мајке, мори стара мајке,
„Много су ти писма доодиле,
„А овакој жално неје дошло; 50
„Да ли ти је јело нестанало,
„Е ли ти је пило нестанало,
„Е ли ти је руво извтело,
„Е ли су ти двори неметени,
„Е ли сам ти ја тебе омрзла 55
„Та ми плачеш и слузе проливаш."
Говори ву остарела мајка:
„Чуј овамо, мори мила снаво,
„Ја ни ми је јело нестанало,
„Ја ни ми је пило нестанало, 60
„Ја ни ми је руво изветело,
„Ја несу ми дворп неметеии,
„Ја ни (ти) си ми ти мене омрзла;
— „Марко лежи три године д'на,
„Три године у Солуна града, 65
„Крз коске му трава проникнала,
„Крз уши му муве прозучале,
„Крз очи му црви пролазили,
— „Дошло време Марко да загине,
„Нема њега кој да га причести." 70
Говорила тај Маркова жена:
„Чуј овамо остарела мајке,
„Ти не брини Марка Краљевића,
„Ја ћу, мајке, Марка да избавим."
— Искочила горе у чаршије, 75
Па купила руву калуђерску,
И узела три тулума вино;
Запасала сабљу кандарицу,
Па јанала коња Ластавицу,
Па отишла у Солуна града. 80
Кад је дошла на апсанска врата,
Говорила н' царскога заптпју:
„Чуј овамо царски, ти, вратаре,
„Да м' отворзш врата на апсану.
„Марко лега девет годин' дана, 85
„Крз коске му трава проникнала,
„Крз уши му муве прозучале,
„Крз очи му црви пролазили,
— „Па је дошло време да загине,
„Па нема кој' њега да причести, 90
„Донеја с'м вино за причешњу".
А он, шоња, не гу је пуштија.
Па је пришла апсански пенџери,
Говорала млада калуђерка:
„Помоз’ богом т'мни т'мничари." 95
„Бог помогја незнани делијо."
„А ја несам везнани делија,
„Тики ја с'м млада калуђерка,
„Ја камо га Марко да га видим?"
К'д је чуја Марко Краљевићи 100
А њему му тол'ко мило дошло,
И си стаде апсански пенџери.
Па му пружи црна калуђерка,
Црна калуђерка (ј)едан тулум вино.
Тулум пија не га осетија, 105
Други тулум зуби натопија.
Трећа тулум јед'н пут глинаја.
Па му даде сабљу кандарицу.
Па посече Марко Краљевићи,
Па посече т'мни т'мничари, 110
И разбије врата на апсану;
Па посекја царскога вратара,
Искочија горо у конака,
И посекја старога кадију;
И посекја младог' кајмакана, 115
И пссекја тога јузбашију.
Па м’ узеше коња Ластавицу,
Товараше бурики сас вино.
Кад му свирне Марко Краљевићи,
Кад га чуло коњче Ластавица, 120
Разфрљало бурики от себе,
Па си јана Марко Краљевићи,
Па си јана коња Ластавицу.
Три саата жена му отишла,
Кад га шибна Марко Краљевићи, 125
Кад си шабна коњче Ластавицу
Три саата жену си претекја.
