5
Марко Краљевић и Филип Маџарин
Фала богу, фала јединоме,
фалија се Филип Маџарине,
фалија се љубе у постељу:
„Бољи јунак нема, каже, од мене!”
„Немо тебе атар да остане,
ја знам, каже, бољега јунака:
бољи јунак у Прилипу Марко,
у Вучитрн Милош Обилићи,
у Пазару Реља Крилатица,
што га фали Серет и Краина”.
„Ако да бог те здраво осамнемо,
ја ћу пратит Марку ситну књигу!”
Како јунак бога помолија,
тако бија здраво осамнуја,
и написа једну ситну књигу,
па гу прати Марку у Прилепу,
књигу му је грозно написаја:
ако неће на мегдан да доће,
нека опаше једну женску бојчу,
нека узне кудељу и вретено,
нек ми прати коња и оружје.
Тако Марку књига допаднула,
кад је Марко књигу отворија
па видеја како грзно пише,
у гроот се Марко насмејаја.
Ту га пита она стара мајка:
„Што се смејеш, синко, на вечеру?
Да л се смејеш господске вечере?
да л се смејеш мојему старосту?”
„Не се смејем господске вечере,
не се смејем твојему старосту,
но се смејем ове ситне књиге,
од некога Филип Маџарина.
Оваква књига до саг не ми дошла;
ако нећу на мегдан да идем,
да опашем једну женску бојчу,
па да узнем кудељу и вретено,
и да му пратим коња и оружје.
Не се чудим што гу мене праћа,
не се чудим што Милошу праћа,
но се чудим што гу Реље праћа:
бољи јунак што га нигде нема.
Када бесмо у арапску земљу,
нађосмо се у велику невољу,
Реља узе мене под лијеву
а Милоша под дијесну мишку,
па прелете преко Туне воде,
те пренесе мене и Милоша.
Кад прођосмо преко Туне воде.
тад питасмо Рељу Крилатића:
„Побратиме, да л смо ти тежали?"
„Марко, каже, ка од гуске јајце,
Милош, каже, како од кокошке!”
Марко справи коња шаренога,
право отиде у маџарску земљу.
Кад је јунак близо приближаја,
ту ми нађе тријес измећарке
куде белу платно на ријеку,
„Бог помага!” Марко ги назива,
„Бог помага, моје миле сестре!”
„Да бог добро, незнана делијо!”
„Тако од бога, моје миле сестре,
а које су Филипови двори?”
И оне њему биле показале:
„Гледај тамо, кој су највисоки,
ем високи, ем су најлијепи!
Е да бог да, пусти му остали!”
По питање Марко дворе нађе,
па ми чука Филипова врата;
нико њему врата не отвара,
тад је Марко Шарцу говорија:
„Удри, Шаро, те изломи врата!”
Тад је Шара врата изломија,
изломија и у дворе улега.
Ту ми седи Филипова љуба,
она седи на мека душека,
и ми везе на ситна ђерђева.
Божју помоћ Марко гу назива:
„Бог помага, Филипова љуба!”
Она кучка ништа не говори.
Тад је Марку било зазор дошдо,
па је Шарцу бија говорија:
„Маши, Шаро, те изломи ћерђев!”
Шара маши своју десну ногу
те изломи онај ситан ђерђев.
Ту је она кучка говорила:
„Де, де, Шаро, е пуст му остаја!”
Марку тада врло зазор дође,
па он маши оном десном руком,
те гу беше тако лако удрија,
из главе гу зубе истераја,
па је после он њу запитаја:
„А де ти је Филип Маџарине?”
„У лов отиде, да би да не дође!
Што братими сваку алу и врану!”
После била главу превезала,
па је кучка у душеке легла.
Кад је доша Филип Маџарине
нашао је љубу у душека,
нашао гу и одма питаја:
„Бог те убија, моја верна љуба!
А што си се главом разболела?”
„Бог ти убија твоје побратиме,
што братимиш сваку алу и врану,
ту ми стиже један добар јунак,
црно јагње у зубе држаше,
и за тебе често ме питаше,
па је тебе јунак наручија,
да ти слегнеш у ладне меане,
да пијете оно ладно вино”.
Њему, рече, на памет му пало,
па је љубе бија говорија:
„Није, каже, мој побратим бија,
но је бија Марко Краљевићи,
што сам њему наручија да доће”.
Нема куде Филип Маџарине,
право иде у ладне меане
те он тражи Марка Краљевића.
Ту га наће у ладну меану,
па удара Марка по кожуа.
Тад му збори Краљевићи Марко:
„Не ми пуди буве по кожуа!
Оди, каже, вино да пијемо,
колај ћемо мегдан да делимо!”
Па излегоше мијегдан да делу.
Тад је Марко њему говорија:
„Удри, каже, Филип Маџарине,
удри прије да те жао није!”
Тад се мећа Филип Маџарине,
па не може Марка да завати.
Тад се мећа Краљевићи Марко:
мало га је јунак заватија,
на црну гу земљу обалија,
па ми рипи од коња Шарана,
те му исече ту маџарску главу,
па му узе ону остру сабљу
и припаса на своје кукове,
па отиде куд камен студени,
па извади своју остру сабљу,
удари гу од камен студени:
на две бија сабљу изломија,
па удари Филипову сабљу:
камен удара и на половин га одваја!
Тад се Марко бија зачудија:
„Фала богу, фала јединоме!
Добро оружје а рђавога јунака!”
