Мали Радоица и зворнички Диздар
Јошт зорица не забијелила,
Ни Даница указала лишца,
А о дану лакрдије нема,
Подиже се зворнички диздаре
Су његова четрес' каваза, 5
Иде диздар гори Романији!
Не би л' каква лова уловио,
Или срне ил' 'ајдучке главе,
Собом води хрте и соколе,
Доста хране, а доста џебане, 10
На два коња господске санаде,
Ђул душеке, од свиле јастуке,
И осталу господску пртљагу.
Кад дошао гори Романији,
Гледа диздар с десне на лијеву, 15
Ђе ће наћи извор воде ладне,
Да одмори себе и дружину.
Намјера га била нанијела
На 'ајдучку камену пећину.
Ал' диздару Бог и срећа дала 20
У пећини не бјеше 'ајдука,
Никога од два 'арамбаше
Старца Нова и брата Радивоја,
Но отишли с четом у планину
Не бил турског шићарили ћара, 25
Али како укинули главу,
Него једно само дијете лудо,
Дијете мало, а оно мушка глава,
Заробише, па га одведоше,
Више лова тражити не хћету, 30
Поведоше у Зворник дијете,
Малог Рада, Радивојег сина.
Ранио га мучно и невољно;
Кад дијете до подраста било,
Настале му дванаест година, 35
Виши Раде од дванаест љета
Него друго од двадесет година,
Он приступа зворничком диздару,
Целива му скута и кољено,
И санаду ђе диздар сјеђаше, 40
Сузе рони, овако говори:
„Господару, зворнички диздаре!
Ево има пуне три године,
И четврта наста половица
Да те дворим у оџаку твоме, 45
Без икакве паре ни динара,
Не издворих дара никаквога,
Ни доламе нове ни половне;
Ал' ти проста моја дворба била,
И 'алал ти моје веровање, 50
Но те молим, у руку те љубим,
Па те земљом, па и небом кумим!
Кажи право тако био здраво:
Од кога сам рода и племена?
Ко је мене и отац и мајка? 55
Или си ме за благо купио?
Ил' ме негђе жива заробио?
Ето, говоре ђеца по Зворнику,
Не зна он ни рода ни племена,
Него робаљ без оца и мајке.“ 60
Насмија се стари диздар-ага
Те овако вели Радоици:
„Радоица, моја вјерна слуго!
Што ме питаш, право да ти кажем:
Нијесам те за новце купио, 65
Ни на зору уграбио мајци,
Него ево сад година пета,
Кад сам био у лову планини,
У 'ајдучкој гори Романији
А са мојих четрдесет каваза, 70
Лов наведе, а срећа нанесе
На камену од горе пећину
Ђе коначе Новак и Радивој,
И њихови гласовити хајдуци,
Тебе нађох, Раде, у пећини, 75
Само сама без нигђе никога
Заробих те, талих ми донесе,
И доведох на оџаку моме.
Сад је не знам ко те породио,
Али Новак стари 'арамбаша, 80
Ал' Радивој његов побратиме,
И ако ме очи не варају,
А и моја памет осијеца,
Гледајући на оку твојему,
Ти си лавче од тих крвника 85
Ил' Новака, или Радивоја.“
Јошт да вели стари диздар-ага:
„Радоица, пиле од сокола!
'Оћеш ли се, болан, потурчити?
Мојом ћу те Фатом оженити, 90
Оградити као моје дворе;
Не даде ми Бог више евлада,
Него Фату, и Јусуфа сина,
Кад умрем, дијелиће благо,
Пола Фата, а полак Јусуфу.“ 95
А кад Раде саслуш'о диздара
У ђетету туче срце живо,
Цикну грдно као змија љута:
„Ето, мајко, моја слатка 'рано!
И бабајко, моје сунце жарко! 100
'Есте ли ми данас у животу?
Тражите ли вашег Радоицу,
Али сте га већ заборавили?“
Ђегло га старац диздар-ага:
„Што је, Раде, да од Бога знадеш!? 105
Каква ти је на срцу невоља?
Ал' ти малка пива и јестива?
Ил' ичега на оџаку моме?“
Раде мучи ништа не говори;
Обдан плаче, а ноћу уздише, 110
Нит' шта једе, нит' 'оће да спава,
Све спомиње Старину Новака,
И бабајка дели-Радивоја;
На чудо се доста начудило,
Писао би, писат' не умије, 115
Бјежао би, калајла нема,
Трчао би, нема вјерна друга,
Плаћао би, али пара нема,
Молио би, али нема свога,
Плакао би, нема ко жалити, 120
Варао би, ал` не зна кога ће;
Даном мисли, ноћу размишљава.
Све мислио доклен је смислио,
Чека Раде док неђеља дође,
Пак се моли старцу диздар-аги: 125
„Диздар-ага, ако Бога знадеш,
Пушти мене до села Трновца
Да преслушам летурђију свету
Да се молим Богу по закону
И причестим по закону моме. 130
Ак' се бојиш какве пријеваре,
Нек' ме прате три-четири друга
И допрате до оџака твога.“
Турчин био, ал' се смиловао,
Радоици узун допустио, 135
Даде њему четири каваза
Да га прате и да га поврате;
Радоицу озеђеде дивно,
Удри њему пусат и оружје,
Сину Раде ка' на гори сунце, 140
Мили Боже, прикладна ђетића!
Турска би га пожелила мајка,
Камол' не би која га родила.
Кад сиђоше у мермер-авлију,
Виђеле га из харема каде, 145
Све на Рада ашик учиниле,
А највише Фатима ђевојка,
Од муке је забољела глава;
Глава прође, а грозница дође,
Мука јој се срца прихватила, 150
А о јаду ником не казује
До Рустеми, тананој робињи,
И робињи јаде поверила.
Оде Раде Трновици цркви,
До врата га допратили Турци; 155
Нит' се крсти, нити клања Раде,
Турски неће, нашки не умије.
Кад се сврши божја летурђија,
Свак' га гледа, нико не познаје,
А не смију питат' од Турака 160
Откуда је, од земље које је ли.
Ал' да видиш малог Радоицу,
Проговори без турског узуна:
„Богом браћо, незнани 'ришћани!
Заклињем вас од неба до земље, 165
Па унакрс земње и свијета!
Дајте гласа гори Романији,
Мом' амиџи Старини Новаку,
Да сам њима ропство допануо
У рукама зворничког диздара.“ 170
Јошт 'оћаше говорити Раде
Ал' му Турци ријеч прекинуше:
„Шути, влашче, 'ајдучко копиле!
Док ти није одлећела глава
Са рамена пред влашким очима.“ 175
Оде Раде и одоше Турци.
Кад су дошли у граду Зворнику,
Диздар-аги по истини кажу.
Разљути се стари диздар-ага,
Па поск'очи на ноге лагане, 180
Да довати сабљу са чивија,
Од хотноће сломио чивије,
А од сабље покида гајтане
Трже сабљом и десницом руком,
Доиста га погубит' 'оћаше, 185
Не даду га четири каваза:
„Не диздаре, немој господаре!
Не крвари господске одаје,
Ни свилене везене јастуке
И стамболске гранате санаде, 190
Лако ћемо влашчета смакнути,
Пред влашком га црквом објесити,
Немаш о чем' сабљу крварити.“
Томе диздар бирдем каил било,
Кавазима узун испустио. 195
Радоици срећа прискочила;
Турцима се Бајрам примакао,
Срочише диздареви кавази,
На Бајраму погубити Рада,
Рад' већега турскога ајрета, 200
Рад' сеира и већег рахата.
Ето Бајрам, ето десет дана,
Савезаше малог Радоицу,
Одводеоше цркви Трновици
Куд 'оће да погубе Раду. 205
Прате Рада двадесет каваза,
Па кад дошли на авлијска врата,
Даде им се нешто погледати:
Неко клечи пред црквена врата,
Страшан јунак, а страшна погледа, 210
На њим нема другога ођела
У зверску се кожу обукао:
На глави му капа од два вука,
А за капом од ждрала крило,
Долама му од три међедине, 215
А димије од грдне рисовине,
На ноге му од коже опанци,
Око ногу од арлана чапци,
Космат момак као овца црна,
Грдне ђолде, а ока крвава; 220
Кад кавази виђеше јунака,
А Радивој кад погледа Турке
Грдно им се очи сусретоше.
Узе 'ајдук бројити кавазе,
А погледа Радоицу сина, 225
'Ајдук јекну, а црква одјекну
Од страха се разбежали Турци:
„Бјеж, Алија! Што' оно, Мустафа,
Удри, Мујо, а што бјежиш, Ибро?
Јуриш, Усо, прођи се, Мурате! 230
Виче Суљо: аманет и мухамет!
Ала Кардаш, што нас данас снађе?“
Радивоју срце узиграло!
Сместа скочи, међу Турке ускочи,
Радоицу уфати за руку, 235
Извуче га између Турака,
Па извади сабљу осмоперку,
Заже очи, а зубима шкрипну,
Замахује с десна на лијево,
Острличке, али смртничке, 240
Испод сабље не оста му меса,
Па крваве очи отворио,
Кад шест стотин' јунак' посјекао,
А шест стотин' на сву правцу стружу.
Да их хрти не би достигли. 245
Раде гледа, у чуду се страши
Па завика од невоље љуте:
„Ко си данас, незнани јуначе?
Кажи ми се, са свачим те кумим!
Да нијеси поган 'ајдук страшни 250
'Арамбаша старога Новака,
И јунака дели-Радивоја?
Опрости ми живот на мегдану,
Поведи ме гори Романији
Да ја знадем ко је мене бабо 255
Па ти алал моја руса глава.“
Заплака се дели-Радивоје,
Па загрли Радоицу сина,
Сузе рони, у лице га љуби:
„А ту ли си, Радоицо сине! 260
Благо мене јутрос и довјек!
Много сам те натражио, сине!
И велико потрошио благо,
Не знам за те ни жива ни мртва,
Но ми абер, и лист књиге дође 265
Од ришћана попа из Трновца
Да си мене допаднуо мука.
Богу фала, и Трновој Петки!
Кад је бабо избавио сина.“
Отален се они подигоше, 270
И узеше нешто од оружја,
И ођела с мртвијех` Турака.
Друго оста кога срећа нађе
Нека носи коме је суђено,
Све за здравље дели-Радивоја, 275
И његова Радоице сина.
То је било кад се чинило
Нама, браћо, дуго здравље било.
