Магле
Магле
На врху Магле се легу,
а доле, по градским улицама
све су увили у сребро зраци јесени позне.
Једна се млада жена
на једном раскршћу смеје:
- Ох људи, Сунце греје
и пева песму страсти.
Зар не видите црвене, пламене боје?
Зар не чујете дрхтаве звуке?
И игра у зраку и шири руке
и кличе:
- Ево вам раскошно тело моје!
И жене, што седе, страсно певају:
- Ми смо опет младе и беле и вруће,
а нестајање и чезнуће
тек ће сутра почети,
или...
Ох Сунце, Сунце!
Зашто у твоме зраку дах свете страсти леће,
када нас нико неће?...
И зборови седих жена клече
и певају бескрајне литаније.
А девојке, још у пупољку, младе,
које ће ваљда сутра тек бити зреле,
са неком жутом жудњом у оку
гледају ласте које се селе.
Сребри се град у зрацима јесени позне.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|