МАРКО и ТУРЕ
Дуран иде Марко, зорна је погледа,
А каква је њему невоља и беда?
Ваљда што су давно већ минули дани
Па у причи само што живе мегдани?
Ваљда што већ нема никога да чује,
Да Србину Турчин ропске ланце кује?
Дуран иде Марко... ал', гле, једног Мује
И, гле, по јунака изненад холује!
„Да л' већ више нема за краљевска сина
Ни у једном хану ваљанога вина?
Ил' ни једног више девојачког врата,
Да отолен краде Марко си дуката?
Па с' тога л' си бесан ко змајина љута?...
Проговара Марко: „Бежи ми са пута!“
„Да ти идем с пута?... ма дина ми нећу!
Нас двоје смо звезде, што с' на земљи крећу.
Па која би звезда звезди да уступи?...
Проговара Марко: „Миром, Туре, ћути!“
„Хоћу да ти кажем, каурине луди,
Да ће од сад Турчин да Србину суди.
Ко преврне вером и припадне свецу:
Вала добро дош'о победном месецу.
А кауре друге, — нашто ми отезат'?
На један ће ланац падиша повезат!“
Разљути се Марко, снагу своју скупи,
Безобразно Туре баш у звезду лупи.
Бедно Туре паде — бар тако се пише —
Па ни мукајета, па ни речи више!
