5
Лов цара Лазара
(Из Сарајева)
Подранио српски цар Лазаре
У Крушевцу долу питомоме,
Рано јутром у свету неђељу,
Пак он иде славну намастиру,
Раваници пребијелој цркви,
Да саслуша свету литурђију,
Са слугама и са војводама.
Кад се сврши часна литурђија,
Цар се врати на бијелу кулу,
За њим тасте Југ-Богдане стари,
Според Југом Бранковићу Вуче,
А за њима девет Југовића,
Сва господа од дола Крушева,
Царе сједе у златну шћемију,
С десне стране Бранковићу Вуче,
А с лијеве Југ-Богдане стари,
До Богдана девет Југовића.
Изум даде српски цар Лазаре,
Сва господа редом посједаше
Око цара један до другога,
Цар повика Милоша војводу:
„О Милошу, моја права слуго!
„Постави нам од злата трпезу,
„На трпезу сваку ђаконију,
„И донеси вино и ракију,
„Да пијемо да се веселимо;
„Неђеља је, данас суда нема.“
Хитро Милош цара послушао.
Поставио од злата трпезу,
И остало, путо је од потребе.
Када су се јелом подмирили,
Милош их је вином послужио,
По два пут се чаше обредиле,
Трећу даде српском цар-Лазару
Па је царе с њоме наздравио,
„Сва господо, из дола Крушева.
„И остали моји пријатељи!
„Ја сам царе, тешко, зажелио
„Од звјерета, из планине, меса;
„Већ мој шура, Бошко Југовићу!
„Ти се хвалиш на сваком састанку,
„Да си бољи јунак од Милоша,
„Нит' донесе одсјечене главе,
„Нит' доведе роба ни робиње,
„Сутра ћемо у Јастреб планину
„Потражити лова планинскога,
„Да ја видим, јеси л' добар јунак,
„Рано ћемо сутра подранити,
„Поведите хрте и огаре,
„Понесите сиве соколове,
„Да ми добра лова уловимо
„У Јастребу високој планини.“
То је Бошку врло мучно било.
Ту сиђели, мрко вино пили
Од по дана до по ноћи тавне,
И ту тавну ноћцу преноћише.
Кад у јутру зора ударила
И цареве дворе обасјала,
Цар се спрема у лов у планину
Са слугама и са војводама
И са зетом Бранковићем Вуком
И са пунцем Југ-Богданом старим,
И његово до девет синова
Како сивих девет соколова,
Носи Бошко крсташа барјака,
На барјаку темре од челика,
А остала сва господа редом,
И за њима Бранковићу Вуче,
Според њиме Југ-Богдане стари,
Иза Југа девет Југовића,
Пред царем су српске војеводе,
Око цара слуге свеколике.
Кад су били под Јастреб планину,
На ледини чадор разапеше.
Под чадором цар се одморио,
Па Милошу слузи бесједио:
„О Милошу моја вјерна слуго!
„Ти остани под Јастреб-планином,
„Да ти цара под чадором чуваш.“
То Милошу мило не бијаше,
Ал' му ваља цара послушати,
Оста Милош цара чувајући,
А остала сва господа редом
Отидоше горе уз планину
До језера у Јастреб планину,
Кад дођоше зеленом језеру,
Говорио Бошко Југовићу:
„Хајде бабо, Југ-Богдане стари!,
„И ти зете Вуче Бранковићу!
„И остала сва господо редом,
„Отпуштите хрте и огаре,
„Захајкајте брда и долине,
„Ја ћу остат' овђе код језера
„С милим братом најмлађим Ненадом,
„Да чекамо срну јал' кошуту,
„Јал' љељена рога повјенога,
„Ви нагонте, ми ћемо стријељат'.“
Оде старац, одведе дружину
И својијех до седам синова,
Заходише кроз Јастреб планину,
Напустише хрте и огаре,
Захајкаше брда и долине,
Поплашише змаја од Јастреба,
Змај долеће зелену језеру,
Код језера у траву пануо,
Око себе очим расвјетлио,
Кад никога згледат' не могаше,
Онда скиде крила и окриље,
Крај језера у траву турио,
Па се купат' стаде у језеру,
А гледа га Бошко Југовићу
Испод јеле са траве зелене,
Крстат барјак у земљу побио,
Па узима од злата стријелу,
Запе стрелу за златну тетиву,
Па стријеља змаја у језеру,
Добре среће змају од Јастреба,
Стријела му главу премитила,
И крај њега у траву панула,
Када змаје стрјелу опазио,
Из језера у траву скочио,
Па обуче крила и окриље,
Подиже се небу под облаке,
Па се сави Бошку под јелику,
Бошко узе крстата барјака,
На барјаку темре од челика,
На Бошка је змаје ударао
На барјак га Бошко дочекао,
Змај му темре рукам саломио,
И сав барјак ватром опржио,
Барјактара љуто обранио,
Ту ми Бошко рана допануо.
Кад је Бошко рана допануо,
Змај одлеће уз Јастреб планину
Оста Бошко рањен под јеликом,
А код њега мио брат Ненаде.
Тако мало вр'јеме постајало,
Док стадоше хрти пропадати,
Док ево ти Југ-Богдана старог
И за њиме Бранковића Вука,
Пред њима је Топлица Милане,
А до њега Косанчић Ивaнe
А остала сва господа редом,
Сви јунаци мрачни и љутити,
Како да ће главе погубити,
Ђе нијесу лова уловили.
Кад дођоше зеленом језеру,
Срдит викну Југ-Богдане стари:
„Мио сине, најмлађи Ненаде?
„Камо Бошко? шта сте уловили?
„Су чим ћемо цару долазити?“
Проли сузе млађани Ненаде:
„А мој бабо, Југ-Богдане стари!
„Ниjeсмо ти ништа уловили,
„Већ је Бошко рана допануо,
„Обрани га змаје из језера.“
Све му каза што се догодило,
А Богдан се љуто намрачио;
Кад углед Бошка под јеликом,
На добра га коња посадио,
Поведе га цару под чадора;
Путујући Вуче проговара:
„Пријатељу Југ-Богдане стари.
„Ово нам је све с Милоша било
„Те је Бошко рана допануо;
„Како сиђеш под Јастреб планину,
„Пред вас царе хоће ишетати,
„Нит' се клањај, ни Бога називај,
„Нит' му сједај уз десно кољено,
„Намрачи се што год црње мореш,
„За то ће нас царе запитати,
„А ти ћеш му одговоре дати:
„Нек оћера из двора Милоша,
„Ја оћера, ја ми га посјече,
„За то ћу ти и ја припомоћи.“
У та доба поља прихватили.
Далеко их царе опазио,
Пред господу ближе ишетао,
Док сусрете Југа богатога,
И свог зета Бранковића Вука,
Покрај цара оба пролазише,
И од њега главу окренуше,
Нит' му милог Бога називају,
Нити му се смјерно поклањаху,
Већ од коња добрих одсједоше,
Под чадора нагло уљегоше,
Посједоше како им је драго.
Док дођоше сва господа редом,
Сви пред царем коње одјахаше,
Пред царем се смјерно поклонише,
И српски му божју помоћ вичу.
Под чадора царе улазио
А за царем сва господа редом,
Сви се цару смјерно поклонише,
За лијепо здравље упиташе;
Тасту своме царе проговара:
„Што је теби, Југ-Богдане стари?
„Са шта си се, Јуже, намрачио?
„Са шта си се на ме ражљутио?
„Шта је теби царе учинио?“
На то Јуже цару одговара:
„Чујеш зете, српски цар Лазаре!
„Ја оћерај Милоша војводу,
„Јал' оћерај, јали га посјеци,
„Ово мени са Милоша било,
„Те је Бошко рана допануо.“
Када царе саслуша бесједе,
Богатоме Југу говорио:
„О мој тасте, Југ-Богдане стари!
„Ја бих лако оћеро Милоша,
„Ал' је Милош мени десно крило,
„Су његова до два побратима;
„Кад од мене пођу прве слуге,
„Што их знаде Мурат Сулејмане,
„У бијелој Шами и Медини,
„Ко ће бранит' мене и државу?
„Али ћу вас и то послушати,
„Кад је Бошко српски барјактаре
„Са Милоша рана допануо.“
Кад је царе вако бесједио,
Сва господа листом устанула,
Пред царем се смјерно поклонила:
„Цар Лазаре, српски господаре!
„Над Милоша не имаш јунака,
„Који би му на мејдан изиша“?
„Знаш ли царе, српски господаре!
„Кад Милоша из Крушева спремиш,
„То ће дочут Мурат Сулејмане,
„Па ће зовнут' тебе на Косово
„И од тебе царство потражити,
„А ко ће му на мејдан изаћи?
„Већ ти спреми војводу Милоша,
„Нек потражи лова по Јастребу,
„Да му видиш срећу и јунаштво.“
А кад царе саслупа бесједе,
Он дозива војводу Милоша:
„О Милошу, моја права слуго!
„Ја сам тешко меса пожелио
„Од Јастреба високе планине,
„Јал' од срне јали од кошуте,
„Јал' љељена рога повјенога,
„Улови ми лова бар једнога,
„Срамота је поломити стрјеле,
„А не донјет' лова из планине;
„Хајде, сине, донеси ми лова,
„Ал' никога са собом не води.
„Већ сам зађи кроз гору зелену,
„Хајде, брже, на тихо језеро,
„Ђе силази љељен и кошута
„Из језера пити воду хладну,
„Улови ми што сам пожелио.“
А кад Милош цара саслушао,
Овако му тихо бесједио:
„Честит кнеже, српски господаре!
„За то ћу те лако послушати,
„Никога ти не ћу заискати,
„Само побру Топлицу Милана;
„Ловити је мучно без задруге.“
А цар њему на то одговара:
„Ето тебе а ето Милана,
„Хајте оба у лов у планину.
„Добра срећа данас с вама била!“
Тад се Милош цару поклонио
И пред чадор царев испануо,
Те повика Топлицу Милана:
„О Милане, драги побратиме,
„Спреми мога ждрала дебелога,
„И твојега дору од мејдана,
„Изведи нам хрте и огаре,
„Да идемо у лов у планину
„Да ми лова цару уловимо,
„И на вољу њему учинимо.“
Тога Милан једва дочекао,
Оба коња на мах опремио,
Појахаше коње од мејдана,
Пак одоше у лов у планину.
Кад дођоше у Јастреб планину,
У Јастребу зелено језеро,
Код језера сјели под јелику
Па чекају срну, јал' кошуту
Јал' љељена рога повјенога.
Тако мало вр'јеме постајало,
Стаде јека Јастреба планине,
Док ево ти змаја од Јастреба,
Лети змаје као ватра жива,
Крај језера у траву пануо,
Витла очим на четири стране,
Очим витла, а ватру просипа,
Не би л' кога ватром опалио.
Кад никога угледат не може,
Онда скиде крила и окриље,
Крај језера у траву турио,
Па се стаде купат' по језеру.
Опази га Топлица Милане,
Па од земље на ноге скочио,
Запе стрјелу за златну тетиву,
Да стријеља змаја огњевита,
Док му Милош прихватио руку,
А у руци убојиту стрјелу:
„А за што би, мио побратиме,
„Погубио онаког јунака?“
Па му узе стрјелу од челика,
Прислони је уз танку јелику,
Па сједоше на зелену траву.
Ал' је мало вр'јеме постајало,
Привуче се Милош до језера,
Узе змају крила и окриље,
Па се опет под јелику врати.
Окупа се змаје у језеру,
Па из воде на траву скочио,
Тражи своја крила и окриље,
А кад виђе да наћи не море,
Разрика се, сва планина јекну:
„О Милошу, драги побратиме!
„Камо моја крила и окриље? 315
„До тебе их нико узо није,
„Познаји ме, згубити ме не мој,
„А ја тебе знадем за јунака,
„Ког не роди још ниједна мајка.“
Тадај Милош змају проговара: 320
„Побратиме, змаје од Јастреба!
„Ходи к мени под танку јелику,
„А што си се, болан, препануо,
„А знаш, да те погубити не ћу?“
„Побратиме, да се напијемо,
„За јуначко здравље упитамо,
„Вратићу ти крила и окриље.“ 325
А змај њему тихо проговара:
„О Милошу, драги побратиме!
„Не могу ти доћи под јелику,
„Кад на мени ниђе ништа нема.“
Милош скиде ћурка великога, 330
Па га змају до језера баци:
„Огрни се, дођи под јелику,
„А до мене и до твојих крила.“
Змај огрну ћурка великога,
Па Милошу, под јелику дође, 335
Пред њим Милош на ноге скочио,
У лице се змајем пољубио,
Крај себе му мјесто начинио,
Рујног вина змаја напојио.
Кад се змаје мало одморио, 340
Милош змају тихо говорио:
„Побратиме, змаје од Јастреба!
„А што си се, болан, препануо,
„А знаш, да те погубити не ћу?“
Тадај Милош побри говорио: 345
„Мој Милане, драги побратиме!
„Узми, брате, крила и окриље,
„Понеси их под Јастреб планину,
„Нека види српски цар Лазаре,
„И остала сва господа редом,
„Да сам љутог змаја задобио,
„Југовића што је обранио;
„Не дај брате крила ни окриља
„За живота никоме у руке,
„Ни Лазару нашем господару;
„Јаши мога ждрала од мејдана,
„Од ждралина бржег коња нејма
„У Крушеву ни около њега,
„Пази коња како побру свога,
„Ждрал и вила, то су моја крила.“
Милан узе крила и окриље,
Јахну ждрала, оде низ планину.
Како Милан низ планину сиђе,
Опази га српски цар Лазаре,
Па пред њега царе излазио,
Милан пред њим коња одјахао,
Цар Милану тихо говорио,
„О Милане, моја права слуго!
„Ђе си свога побра оставио?
„Да га ниси, сине, изгубио?“
Милан цару тихо одговара:
„Цар-Лазаре, свечево кољено,
„Ја нијесам побру изгубио,
„Већ је Милош у тихом језеру
„Шестокрила змаја ухватио;
„Ако ми се царе не вјерујеш
„Ево види крила и окриље.“
Крила каже, њему их не даје,
Већ ждралина натраг окренуо,
Па се врати у Јастреб планину.
За њим виче Југ-Богдане стари:
„О Милане, наша права слуго!
„Дај ми, болан, крила и окриље,
„Да ја видим, су чим змаје лети?“
Милан на то ни гледати не ће,
Већ оћера ждрала уз планину.
Брзо Милан своме побри дође;
Док је добра коња одјахао,
Даде побри крила и окриље,
Милош даде змају од Јастреба.
И овако њему проговара:
„Ето побро, крила и окриље.“
Кад се змаје крила добавио,
Начини се гуја паровита
Су шест крила од пламена жива,
Па Милошу змаје проговара:
„О Милошу, мио побратиме!
„Ти си мени живот поклонио,
„Ако Бог да, те живота буде,
„Наћи ћу се теби у невољи,
„Затек'о се Мурат Сулејмане
„У бијелој Шами и Медини,
„Да те побро у Крушеву нема,
„Отиш'о си купити хараче,
„Побратиме, у Кара-Богданској,
„Чуо Мурат, нигда доћи не ћеш,
„Купи војску, хоће на Косово,
„Од Лазара да отима царство
„Српско царство и ваше господство;
„Ал' ако ме мили Бог поживи,
„Ја ћу теби бити у помоћи.“
Док је ово змаје говорио,
Јунак Милош на ноге скочио,
Па он змаја рукам' загрлио,
У ватрена чела пољубио,
Змај Милоша у јуначко лице,
Па се онда оба растанули,
Змај одлеће у Јастреб планину,
Милош оста с побром под јеликом
Од вечера до зоре румене,
А кад зора гору обасјала,
Поведоше хрте и огаре,
И одоше у лов у планину,
Лов ловили два бијела дана,
Али нису ништа уловили.
Када треће јутро освануло,
Засједоше под танку јелику,
Милан заспа, а Милош се мисли
Су чиме ће цару долазити,
А мислећи очим погледао
Према себе у један пропланак,
Кад се игра јелен и кошута
На ледини по зеленој трави.
Тадај Милош пренуо Милана,
Брже боље стрјеле оборише
И обадва лова уловише,
Милан добра постиже љељена,
Јунак Милош у гори кошуту,
На добре их коње узвалили,
Па одоше низ Јастреб планину,
Кроз зелену гору пјевајући.
А кад били пољем под Јастреба,
Милоша је царе опазио,
Пред господом вако бесједио:
„Над Милоша не има јунака
„У мојему долу питомоме.“
Сва господа цару захвалише,
Али не шће Јуже, ни Бранковић,
Већ овако цару бесједише:
„Хвала царе, кад Милоша знадеш
„И никога од њега бољега.“
У та доба Милош на ждралину,
Поред њега Топлица Милане,
Цареве их слуге дочекаше,
Под Милошем коња ухватише,
Под чадор је Милош улазио
И цареву руку пољубио,
Свој господи Бога називао,
Сва господа на ноге скочила
И Милошу помоћ прихватила,
Цар Милошу мјесто начинио,
Посједоше, те се одморише;
Са Југом се Милош помирио,
Милош Југу руку пољубио,
Југ Милоша у чело јуначко. —
Доклен царе на слуге повика,
Спремише се коњи и јунаци,
Сва господа пред царем пођоше,
Око цара слуге и војводе,
За царем је Милош војевода,
За Милошем оба побратима,
Кренуше се сва господа редом,
И дођоше долу Крушевоме
До дворова српског цар-Лазара,
Сви на кулу право излазише,
Сва господа ту се одморише,
И овако цару захвалише:
„Хвала теби, српски цар-Лазаре,
„На љубави и на части твојој 480
„Припази нам војводу Милоша
„И његова оба побратима,
„Ал' Милоша више од свакога,
„Милош ти је крило у држави.“
На то Јуже тихо говорио: 485
„О Милоше, српска војеводо!
„Ја те знадем да си добар јунак,
„Дођи брате, да се загрлимо.“
Милош Југу одмах приступио,
А старац га рукам загрлио, 490
Па га љуби у јуначко лице:
„Прости мени, Милошу војвода!
„Што се бијах на те ражљутио,
„Све с мог сина Бошка Југовића,
„Хвалећи се међу јунацима, 495
„Да је бољи јунак од свакога;
„Куд год смо те, сине, оправили,
„Вазда си нам вјеру учинио;
„Спремисмо те у богате земље.
„Кара-Влашку и Кара-Богданску, 500
„Ти покупи гроше и хараче
„Од пунијех дванаест година,
„Што покупит' други не могаше.“
Док је Јуже тако бесједио,
Сва господа листом устанула, 505
Сви у једно грло повикаше:
„Жив нам био, војвода Милоше!
„Жив ти био, и ко те родио!
„Душмани ти под ногама били.“
То су рекли, па се растанули,
Оде сваки свом бијелу двору.
