Лов Марков с Турцима (Кордунаш)

* * *


Женидба Марка Краљевића

Подига' се Мурате везире,
Подига се у лов у планину,
Са својијех дванаест делија. -
Служи цара Марко Краљевићу,
Па је цару Марко говорио: 5
„Богом теби, мој честити царе!
„Идем и ја у лов за Турцима."
Јал' је њему царе говорио:
„Ала синко, Краљевићу Марко!
„Ти не оди у лов за Турцима; 10
„Јер ти не ћеш лова уловити.
„Ман с Турцима кавгу заметнути.“
Марко не шће цара послушати,
Ман узима свог сива сокола
И отиде у лов за Турцима. 15
Намера их намјерила била,
Кад зађоше у гору зелену,
И нађоше у гори језеро,
У језеру утве златокриле.
Пушти Мурат свог сива сокола, 20
Да улови тицу на језеру;
Ал' утече тица златокрила,
У вишине под горње облаке.
Не да ђаво Марку мировати,
Веће Марко 'вако бесједио: 25
„Поглавицо, Мурате везире!
„Је ли цестир да пуштим сокола?
„Да увати тицу златокрилу.“
Допусти му Мурате везире.
Шаље Марко свог сива сокола. 30
Оде соко под горње облаке
И обори тицу златокрилу,
Крај језера на траву зелену.
Зла је мана била у Турака
И њивије' сивије' сокола; 35
Злу се ману научише бише.
Лов ловити, а криво д'јелити.
Од другога лова отимати.
Свадише се два сива сокола:
Јачи соко Марка Краљевића 40
Те удара турскога сокола,
Удара га и папком и кљуном,
Све од њега полијетало перје.
Кад то виђе Мурате везире,
Да је јачи соко Краљевића - 45
Узе Мурат Маркова сокола
Шњим удара о јелу зелену;
Десно му је испребија' крило
И грдне му већ зададе ране, -
Соко цвили у Марка погледа. 50
Узе Марко рањена сокола,
Грдне њему ране превијао
И овако Марко говорио:
„Е, соколе, сива тицо моја!
„Тешко данас и мени и теби, 55
„Са Турцима, без наших Србаља,
„Лов ловити, а криво д'jелити;
„Нами други лова отимати.“
Виђе Мурат срдитога Марка,
Па покупи Турке и делије, 60
Те побјеже кроз гору зелену.
Марко узе рањена сокола,
Те га меће у десно њедарце,
Па се скаче на свога шарина
И потече на зор за Турцима. 65
Турци бише на сред поља равна,
А Марко је на крај горе црне...
Огледа се Мурате везире
И он виђе маглу од планине.
Турцима је Мурат бесједио: 70
„Бјеж'те Турци да сад утечемо!
„Ево виђе маглу од планине,
„У 'ној магли згодиће се Марко,
„Достигнуће заметнуће кавгу."
Они тако у ријечи бише, 75
Ал' већ Марко достигао Турке.
Побјегоше испред Марка Турци,
Као врeпци од ловца[1] у трње.
Ипак Марко Турке поватао,
Поватао, те их посјекао; 80
Од дванајст је брзо начинио,
Те су била двадесет и чет'ри;
И посјече Мурата везира...
Сам се собом разговара Марко:
„Ну сад не знам, шта би учинио, 85
„Да би иша' двору бијеломе;
„Јел' да идем цару честитоме,
„Док ме Турци облагали н'јесу.“
Узе Марко перна буздована,
Па он иде цару честитоме 90
Кад је доша' у дворе цареве,
Сједе Марко до цара на клупу.
Јако Марко очи узмутио.
Као гладан у планини вуче;
Ал' на киши, кад је покисао. 95
Пуно Марко нујан и зловољан,
Вавјек мучи ништа не говори,
Све за собом буздована вуче.
Одмиче се царе господине,
Примиче се Марко Краљевићу. 100
Кад је цару и пренестало клупе,
Тијо царе Марку бесједио:
„Што је теби, мој посинко Марко?
„Што си очи узмутио јако?
„Као гладан у планини вуче; 105
„Ал' на киши, кад је покисао,
„Па што јеси нујан и зловољан?
„Што ли мучиш, ништа не говориш?
„Штол' за собом вучеш буздована?“
Срдит Марко њему одговара: 110
„Мани ме се, мој честити царе!
„Морам бити нујан и зловољан.
„Злу си ма'ну Турке научио:
„Лов ловити, а криво д'jелити,
„Од другога лова отимати. 115
„Шта си река', мој честити царе!
„Шта си река', све си погодио.
„Бре, н'јесам ти лова уловио;
„Ман с Турцима кавгу заметнуо:
„Ја посјече Мурата везира 120
„И његових дванајест делија.
„Не знам, царе, што би учинио?
„Све ја своје буздоване вучем,
„Ја их вучем, да и тебе тучем.“
Ал' се царе страшно препануо, 125
Па се вати руком у џепове
И потеже 'иљаду дуката,
Те их дава Марку Краљевићу:
„Сад ето ти, мој посинко Марко!
„Ајде здраво своме бјелом двору, 130
„У свом двору, те се напи вина,
„Да ј' од тебе моја кула мирна
„И у кули царе господине.
„Да ти тако н'jеси учинио,
„Ја те неби више сином звао. 135
„Овако Type везир бити море,
„Ал' над Марка и нема јунака, -
„Кој погин'о, да тога и није.“
Ала Марко, то ти на поштење,
Свем' народу од бога проштење!140


Референце

  1. Јастријеба.

Извор

  • Српске народне пјесме слијепца Раде Рапајића. Вјерно прибељежио и за штампу приредио Манојло Кордунаш, Збирка српских народних умотворина из Горње Крајине, књига II, у Новом Саду, издање и штампа А. Пајевића, 1892., стр. 35-40.