[Липа Мара на дињару спава]
Липа Мара на дињару спава,
Крај ње мајка бијело руво слаже;
Више злата, него бјела платна!
Проговара Мара са дињара:
„Стер ми мајко, на узане клупе, 5
Стер пода ме, беза бијелога,
Покривај ме платном бијелим,
Па изађи пред двор на сунашце,
Па подвикии, ситно, гласовито,
Па јаукни, крупно, жаловито: 10
„Моје друге, умрла ми Мара!
Да ми није под прстеном Мара,
Не би мајка Маре ни жалила,
Под прстеном баш турскога паше!”
Отуд иду кићени сватови, 15
Оии иду у нове собице,
Мећу Мари огањ у њедарца,
Не би л им се Мара опржила;
Мара им се опржити неће.
Мећу Мари змију у њедарца, 20
Не би л' им се Мара препанула,
Ал се Мара ии препасти неће.
Мећу Мари руку у њедарца,
Не би л' им се Мара насмијала,
Мара им се ни насмијат неће! 25
Оде паша кући кукајући,
Оста Мара с мајком пјевајући.
Питала ју стара мила мајка:
„Што л' је Маро, понајтеже било?”
Њојзи вели прелијепа Мара: 30
„Кад ми метну огањ у њедарца,
Канда ј' метно три кончина свиле!
Кад ми метну змију у њедарца,
Канда ј' метио свилену мараму!
Кад ми метну руку у њедарца, 35
Још да ј' јунак мало подржао,
Би се њему насмијала млада!”